Srpski melograf i kompozitor Vladimir R. Đorđević (1869—1938) zapisao je nekom prilikom tekst i melodiju jedne retke stare pesme koja se u narodu dugo pevala. Stihovi te zanimljive pesme, koju u njegovom zapisu prilažem u celini, glase:

Beograde, Beograde
Zalud tvoja hvala,
Kad je tebi Kragujevac glava!
Kad je tebi Kragujevac glava!

Kragujevcu trava do kolena
Ni ju pasu konji, ni volovi,
No ju gaze kraljevi vojnici.
Pituje ih kralje Aleksandre:
"Čujte li, ljuta, silna vojsko!
Jeste l' gladni, ili ste pak žedni?"
— Nismo gladni, niti smo pak žedni,
No smo žalni što smo neženjeni;
Tanka puška i otac i majka,
Dva pištolja, dva brata rođena,
Oštra sablja, ljuba verenica.1

Prvi stihovi ove pesme, zapisane u vreme kralja Aleksandra Obrenovića, oko 1896. godine, bili su nekada jako aktuelni. Beograd je kao grad još od vremena despota Stefana Lazarevića (1403/4) bio najpoznatiji, najveći i najznatniji u Srbiji zbog svoje duge istorije. Ali je bio i jedan period u prošlosti, kad je, po pesmi, Kragujevac, postao "glava" Srbije. I to pamti, i o tome peva ova narodna pesma. I po tome su Kragujevčani isprednjačili ispred Beograda i postali nekako značajniji, znamenitiji sa svojim gradom koji je sad "glavni", ili kako se tad pevalo i govorilo — "glava" Srbije. A ti stihovi, tako spevani, da se malo podsmehnu Beogradu i Beograđanima, jer oni više nisu ni prvi, ni najznačajniji, pevani su u masi i rado i dugo i mnogo. Ta čudna pesma, koja inače u sebi nosi i delić istine, postavlja nama današnjima i izazovno pitanje: kad je i da li je zaista Kragujevac bio "glava" Srbije? Mi Beograđani danas o tome ništa ne znamo, misleći da je ta pesma samo onako neka mala šaljiva podrugačica Kragujevčana na naš račun. I otkud baš to da se u pesmi pripeva mladi kralj Aleksandar Obrenović, kad je u doba njegove vladavine, kao što je opšte poznato, Beograd bio glava od Srbije. Zapažajući taj anahronizam pitamo se: da li pesma u svom sadržaju peva istinu ili kazuje neistinu?

Pesma je ranije nastala. To nam kazuje i Milan Đ. Milićević, jedan od najboljih poznavalaca srpskog narodnog života. U kapitalnom delu Kneževina Srbija, izdanom 1876. godine on počinje opis "Kragujevačkog okruga" upravo tim stihovima:

Beograde, zaludu ti hvala,
Kad je tebi Kragujevac glava!

"Ova je pesma" ističe M. Đ. Milićević, "nekad i nehotice kazivala pravu istinu; potvrđivala je stanje koje se danas sasvim promenilo. Kragujevac, nekad najneposredniji predstavnik i izraz duha i težnja Šumadinaca, davao je pravac svoj radnji nove srpske države. Beograd sa svojim svetskim položajem, svojom poliglotskom populacijom, svojim više trgovnim i kosmopolitskim pogledima, nije mogao biti srce Srbije, nije mogao biti verni predstavnik i potpuni izraz srpskoga naroda; nije mogao govoriti i raditi u ime naroda, nego je kao deo, što se iz srca naroda naređivalo..."2 Po Milićeviću, srce naroda srpskog nekada je bila Šumadija i grad Kragujevac. I dodaje: "Pred onim što kazuje ova pesma i onim što danas stoji, valja da se ustavi i da se razmisli svaki prijatelj našeg naroda, naročito onaj koji je dužan da se brine o njegovoj budućnosti..."3 Milićević je govorio o Kragujevcu kao — srcu Srpstva, a ne o glavi Srbije, koja upravlja otadžbinom, a to je nesporno danas Beograd. Pa ipak vredi priznati da je Kragujevac u prošlosti bio i prestolni grad, dakle — glava Srbije. O tome ne peva samo stara pesma, koju Milićević navodi da se pevala u Srbiji i pre kralja Aleksandra, već i u doba kralja Milana kad on još bejaše knez. A da li se pevala i ranije i gde je početak?

Da zagledamo malo u literaturu o Kragujevcu, možda će se odgovor tamo pronaći. Pred sobom imamo danas zaturen i zaboravljen ogled Kragujevac kao prestonica prof. Miloja A. Pavlovića. Ogled je vrlo studiozno napisan i počinje rečenicom koja se ponavlja kao završni zaključak i na kraju istog teksta: "Kragujevac je 1818. postao prestonicom obnovljene Srbije i to ostao za sve vreme prve vlade kneza Miloša (1815; 1818—1839). A do toga vremena, za čitava dva veka bio je obična palanka, sedište nahijskog starešine za Gružu, Lepenicu i Jasenicu... A 1818. Miloš se, prema odluci jedne skupštine u Vraćevšnici... preseli u Kragujevac. Učinivši Kragujevac prestonicom, knez Miloš ipak nije provodio (u njoj) sve dane, nego se češće i duže, radi odmora, zadržavao u Požarevcu i Topčideru. Pa ipak je Kragujevac brzo dobio značaj mesta iz koga je poticala vlast..."4 U svom zanimljivom eseju M. Pavlović, negdašnji direktor Učiteljske škole u Kragujevcu, koga su sa njegovim đacima streljali fašisti u Drugom svetskom ratu, izneo je dosta i lepih činjenica i dokaza o Kragujevcu kao prestolnici Kneževine Srbije u doba kneza Miloša Obrenovića. Iznosimo samo opšte poznate stvari; da je Kragujevac u to doba bio središte sudske vlasti, duhovne vlasti, da su tu održavane Skupštine, zasedao Sovjet, postavljali se sovjetnici, zavedena popečiteljstva (iliti ministarstva). Kragujevac je postao i kulturno-prosvetno sedište u kome je osnovano i pozorište, tzv. Knjažesko-serbski teatar, obnovljene škole, osnovne i srednje, gimnazija, licej i "klirikalna" škola ili bogoslovija, pri Mitropoliji. Zatim je 1835. godine preseljena u Kragujevac i Velika škola. Tu je bila i gardijska škola, u kojoj su vojsku služili oni vojnici o kojima i peva delom ova pesma; i u pesmi iznose žalbu kako dugo služe vojsku, pa nikako da dođu kućama. U Kragujevcu je, beležio je pedantno M. A. Pavlović u svom ogledu, smešten i prvi Muzej , dopremljena štamparija, a zvanične "Novine Serbske" redovno su izlazile, pod uredništvom poznatog srpskog novinara Dimitrija Davidovića.

Sve to, pa i drugi nenamerno ispušteni podaci, govorilo je o nekad slavnom gradu Kragujevcu, gradu koji se preko noći izgrađivao u prestolnicu, onako kako je mislio i planirao sam vladar, knjaz Miloš Obrenović. A pesma, ona se pojavila tako, iznenada, ali ne baš slučajno. Teško je pratiti njene tragove. Da nas ova pesma vodi do samoga knjaza Miloša Obrenovića, vidimo iz jednog rukopisa, koji nam je slučajno dospeo u ruke.

Prilikom sastanka predstavnika skupštine u Kragujevcu, maja 1839. godine, iz Šabačkog okruga prisustvovali su svi načelnici, a među njima i načelnik Posavsko-tamnavski, potporučnik Milisav Zarić. Prema iskazu njegovog boravka u Kragujevcu, on se posle skupštine našao u društvu knjaza Miloša u selu Batočini i sa njim poigrao u kolu između mladih snaša i devojaka, Batočanki. O tome je kasnije izjavio kao odgovor na tužbu svojih seljana u kojoj stoji: "Ta ja sam, kaže, u Batoćini, igr'o sa Gospodarom, pak sam neku snašu i seku dole drž'o, a neku gore; pak opet mi Knjaz kaže: Kragoevcu, zaludu ti 'vala / kad je tebi Batoćina glava..."5 Iz ovog akta u rukopisu može se zaključiti da je ta pesmica kao distih još 1839. godine u kolu šaljivo izvikivana kao — poskočica! A da se potom formirala i pesma sa ostalim stihovima i napevom. I po ovom svedočenju Posavsko-tamnavskog kapetana Milisava Zarića izgledalo bi da je nju sam Knjaz izvikivao u kolu, a potom svi prihvatili. Da tu ima i delić istine, da je knjaz Miloš pohvalio Batočinu, a skudio u šali Kragujevčane, može se pomisliti. Jer, ako povežemo sa poskočicom i jedan zaboravljeni podatak, koji je izneo njegov biograf Vuk St. Karadžić, a to je da je Knjaz u Drugom srpskom ustanku ratovao sa Turcima upravo u Batočini i da su tada sa njim Batočinci izvojevali pobedu, koja je doprinela oslobođenju Kragujevca i Šumadije, onda je jasnije zašto se on Batočine i njenih žitelja setio i tad u kolu, mnogo godina docnije.6

Ali, postoji i nešto starija pesmica podrugačica, koju je zapisao pre ove poskočice Vuk St. Karadžić. Po njemu, ona se pevala u Šapcu u toku Prvog srpskog ustanka (još 1804). Kad su slabo naoružani seljaci i ustanici pokušali da osvoje Šabac i šabačku tvrđavu, onda su im šabačke Turkinje spevale podrugljivu pesmicu:

Podigla se jedna šaka Vlaha
I pon'jela u tikvici praha (baruta)
Da otimlju Šabac od Turaka.
Oni misle da je Šabac šala —
A Šabac je Biogradu glava!7

Poznato je, da su se u Šapcu i u šabačkom okrugu bili krvavi bojevi u Prvom srpskom ustanku, pa se kroz istoriju znalo: kad padne Beograd, pada i Šabac i obratno: kad se oslobodi Beograd i Šabac neće dugo biti pod tuđinom. Prema tome, nastanak teksta pesme Beograde, mala ti je hvala / kad je tebi Kragujevac glava, kao produžetak jedne poskočice od dva stiha, koja se i u kolu izvikivala mogao bi se staviti u vreme prve vlade knjaza Miloša Obrenovića, kada je Kragujevac doista postao "glava" Srbije. Pesma peva o tom vremenu, a dokumentovan ogled profesora Miloja A. Pavlovića to u potpunosti potvrđuje.

Ali, Kragujevac je ostao prestolnica i onda kad je knjaz Miloš sišao sa prestola ustupivši ga svojim sinovima. U vreme prve vlade kneza Mihaila Obrenovića (1839—1842) mladi vladar je nastojao da Kragujevac i dalje ostane prestolnica kneževine Srbije. Kada su njegovi protivnici, ustavobranitelji, na čelu sa Tomom Vučićem-Perišićem, Avramom Petronijevićem, Lazom Teodorovićem i drugima, hteli da ga skinu s vlasti, očekivali su ga u Beogradu. Ali je mladi knežević, kako je sam zapisao, "idući iz Carigrada u karantin Aleksinački" stigao, gde ga je sačekala i "veća čast žitelja Okružija kragujevačkog", koja ga je izvestila "o opasnosti koja mi predstoji, ako među vučićevce u Beograd odem". I zato su ga Kragujevčani zamolili "da u Kragujevac idem i u njemu Centralno pravlenije ustanovim."8

To je već manje poznato i Kragujevčanima i Beograđanima, iako o tome postoji i jedan zanimljiv dokument koji ovde iznosimo. Na sastanku sa narodnim prvacima, uz prisustvo naroda i samoga mladog kneza Mihaila 1840. godine, mladi knežević je nastojao da poštuje ustav i volju naroda. Tom prilikom narod se izjasnio i o položaju prestolnice Kneževine Srbije. O tome čitamo u dokumentu koji je mladi knez obznanio narodu, tu se kaže:

UKAZ

"Budući Mi je narod, dolazivši Mi gomilama iz sviju gotovo Okružija, koje u Topčider, koje ovde, izjavio želju svoju: da Centralno Pravlenije bude u sredini Zemlje, to Ja, soglasno sa Sovjetom, rešio sam, da se Centralno Pravlenije iz Beograda u Kragujevac premesti, po čemu, kao i radi obštega znanja — da se Centralno Pravlenije u Kragujevac dejstvitelno premešta — i izdajem nastojećij Ukaz Moj.

U Kragujevcu, 14. maja 1840. Mihail M. Obrenović, s. r.
Knjaz Srbskij "9

Druge su okolnosti potom nastale da se knez Mihailo Obrenović preselio u Beograd. To nije predmet ovog teksta. U svom nedovršenom rukopisu, njemu je bio poznat navedeni distih pomenute pesme. To sudimo iz nekih rečenica u tom tekstu napisanih u kojima piše, da se on lično potpisuje na svim aktima, pa kaže: "...budući sam ja glava ovog naroda, ja njegov zastupnik"; i da je izlišan potpis svih sovjetnika, "kad je Knjaz njina glava, koja ji kod sviju dvorova zastupa..."10

Polazeći od pesme u narodu zapisane, zatim kroz prozne zapise i istorijske dokumente, može se zaključiti da je bilo nekad jedno vreme kada se zaista pevalo o Kragujevcu kao glavi Kneževine Srbije. Kragujevac je nekad bio glava Srbije, ali je, prema Milanu Đ. Milićeviću ostalo i danas da se smatra srcem Šumadije i Moravske Srbije, naše domovine, koju na taj način prihvatamo i poštujemo, odnosno — volimo.

Autor: Đorđe Perić