Nesto više o nasim lirskim pesmama znamo tek od kraja XV veka. U narednim vekovima bilo je sve vise — u pisanoj knjizevnosti — ne samo vesti o njima nego i njihovih tekstova. Prvi ih je sistematski zapisivao i objavljivao Vuk Karadzic u prvoj polovini XIX veka. Posle toga nasa narodna knjizevnost uopste i lirika posebno prestale su da postoje u svom klasicnom vidu.

Vec 1823. godine zabelezio je Vuk Karadzic: "Zenske se pjesme danas slabo spjevavaju, osim sto djevojke kadsto pripijevaju momcadma i momcad devojkama." To znaci da su se tada vecinom pevale stare pesme i tamo gde je lirika bila najzivlja, tj. 'po dojim krajevima Srbije (oko Save i Dunava)' i 'u Bosni po varosima'. A u sremskim, banatskim i backim varosima —kako je Vuk zapisao iste godine — nisu se nikako ni pevale narodne lirske pesme, 'nego kojekakve nove', koje su pravili 'uceni ljudi i djaci i kalfe trgovacke'. U toku, a narocito od polovine XIX veka — uporedo sa nestajanjem starinskih oblika zivota prodiranjem pismenosti — narodna lirika, ukoliko se nije gasila, znatno se menjala i deformisala.

Do XIX veka narodni zivot u sustini nije se menjao. U toku nekoliko vekova (IX - XV) pod domacim feudalcima — kad je hrišcanska pismenost bila ogranicena na svestenstvo i plemstvo i kad je gradski zivot bio nerazvijen — narod je umnogom sacuvao starinski (zemljoradnicki i pastirski) nacin zivota i u vezi s tim mnoge elemente rodovskog drustva i mnoge paganske obicaje i shvatanja. Pod Turcima, od VX do pocetka XIX veka, kad su u gradovima sedeli samo tudjinci i kad su i mnogi svestenici bili nepismeni, kod hriscanske raje (kod pastira i zemljoradnika) znatno je ozivela rodovska organizacija, u zadruzi narocito) i s tim u vezi mitološka misao, koju je marks oznacio kao rodno tlo usmenog stvaralastva.

U toku te hiljade godina, kada se narodni zivot malo menjao, nije velike promene trpela ni narodna lirika: mnoge pesme (narocito one koje su bile u vezi sa obredom) prenosene su s kolena na koleno onakve kakve su bile u irevnosti ili nesto preinacene, a u skladu s njima nastajale su i mnoge nove. Medju svima njima mnoge nisu zapisane i nepovratno su izgubljene, a vecina onih koje su do nas dosle nosi snazan pecat perioda turske vladavine.

Po momentu i nacinu pevanja, a katkad i po sadrzini narodne lirske pesme dele se na razne vrste: ljubavne (o ljubavi momka i devojke, roditelja i dece, brace i sestara, snahe i zaove, snahe i devera itd.), uspavanke (koje se pevau deci kad se uspavljuju) i razne decije pesme (koje se pevaju kad se deca cupkaju na kolenu i u vezi sa raznim decijim igrama), svatovske pesme (koje se pevaju uoci svadbe, na dan svadbe i posle toga kod devojacke i momacke kuce i na putu), tuzbalice (koje se improvizuju nad pokojnikom, na grobu, nad pokojnikovim haljinama i oruzjem itd.), koledarske pesme (koje se pevaju o Bozicu), kraljicke pesme (o Trojicinu danu) i druge pesme u vezi s raznim praznicima (bozicne, lazaricke, djurdjevske, spasovdanske), poslenicke pesme (zetelacke, na prelu i o raznim drugim radovima), pocasnice (ili pripevi uza zdravice), verske pesme (koje se dele na pesme o poganskim bozanstvima, na pesme o hriscanskim svecima i na slepacke pesme), igracke pesme (koje se pevaju u kolu), saljive i satiricne pesme (u kojima su ismejani nevoljni muzevi, neprikladne devojke, punice varalice, zetovi smetenjaci, svekrve karacice, snahe svadjalice, hvalisavci, lenjivci, starci, mladozenje i starice udavace) i rodoljubive pesme (koje su, kasnije, preuzele ulogu junackih pesama i kao takve dozivele veliku obnovu za vreme narodnooslobodilacke borbe).

Kad se nasa narodna lirika posmatra kao celina, u njenoj sadrzini jasno se razlikuju dva dela: prvi deo cini stvarni zivot sa malo srece i sa mnogo patnje; drugi deo cini zivot za kojim se zudi i koji, najvecim delom, postoji samo u narodnoj fantaziji.

Mnoge pesme kazuju da je laksi i ugodniji zivot u onim prilikama bio moguc samo pre zenidbe i udadbe. Nevesta cesto zali za devovanjem — svojim carovanjem: "Car ti bijah dok djevojka bijah." Tada je ona bila kod majke i oca, medju bracom i sestrama, bezbrizna i slobodna koliko se to onda moglo biti. Manje razloga nego ona ima muskarac da zali za svojim momackim vremenom, ali ipak ima, jer je stekavsi porodicu stekao i brige kako da je odbarani od nestasice, golotinje, bolesti. No i pre zenidbe i udadbe zivot nije bio bez gorcine. Mladost je cesto vredjana i ponizavana. Ona je htela da se vezuje prema stasu i obrazu, prema tome koliko je u srcu drago, a roditelji su isli prema blagu, prema bogatom rodu, i, okoreli u svojoj nesreci i trazeci po svaku cenu izlaz iz bede, davali su lepotu za rugobu, mlado za staro, drago za nedrago. Sem toga, cesto, voljeni mladic morao je da ide u rat, na duze vreme, mozda i da se ne vrati. Otuda su tuzni rastanci jedan od najglavnijih motiva nase narodne ljubavne lirike.

A posle ženidbe i udadbe, najcesce, nastajali su odista mracni dani, narocito za nevestu. U stranoj sredini, ona je uvek stavljena na tesku probu, izlagana najvecim naporima, a cesto je i zlostavljana. ponajvise je trpela od svekrve, mnogo puta i od muza i jetrva, a ponajbolje je prolazila kod devera i zaova. Sem toga, cesto, ostavsi bez muza, morala je sama da se stara o deci, da ih podize 'na preslicu i desnicu ruku'. U nasim lirskim pesmama najcesce — u ovakvom ili onakvom odnosu prema deci — pominje se majka, otac retko kad. To nije slucajno i nije samo zato sto je majka bliza deci i sto se ona vise voli. Ne treba gubiti iz vida da je to vreme borbe s Turcima, vreme cestih pogibija. deca su, cesto, rano ostajala bez oca. Majka ih je sama podizala. Ima i takvih pesama koje govore o tome kako se mlada majka udovica preudaje, tuguje za decom i umire od zalosti. Te pesme imaju realnu osnovu. Ali je mnogo vise takvih pesama u kojima je rec o majci koja zivi pored dece, s mukom ih podize i cesto ih gubi u opstim pomorima. Te pesme takodje imaju realnu osnovu. Kao sto su ocevi ginuli, i morija je cesto udarala na decu. Mnogo naselje u nasoj zemlji moglo bi da kaze isto ono sto u pesmi govori Sarajevo — da ga je 'kuga pomorila, pomorila i staro i mlado, rastavila i milo i drago'.

Koliko stege u kojima su se ljudi mučli i nekako živeli, isto toliko verno prikazana je i pobuna protiv skucenosti. Ta crta je karakteristicna i veom značajna. Kad govorimo o otpornom duhu naseg naroda u prošlosti, obicno mislimo na junačke pesme, na megdane, na bitke. Medjutim — sasvim logicno — otporni duh ispoljavao se i u sitnijim prilikama svakidašnjeg života. Mnogo puta kroz kletvu i podsmeh, a katkad i kroz gotovost da se radije umre nego primi neprihvatljiv život .

No pobuna protiv ružne stvarnosti dostiže vrhunac u stvaranju novog, lepšeg, punijeg, čovečnijeg života — u onim prilikama, najvećim delom, samo u uobraziji. Nesrecni ljudi vole da ulepsavaju i zemlju i sebe. To je idealizacija naročite vrste. Ono sto se želi, što tek treba da dodje, i ko zna kad, prikazano je tako kao da je već tu, kao da ga ljudi već imaju i uživaju u punoj meri. Sklonjeo je sve sto je ružno i bedno, istaknuto je sve što je lepo i raskosno, sve što se da zamisliti. I kad čovek shvati stvarni značaj ovog nestvarnog sjaja u tami ljudskog zivota, onda su mu potpuno jasni i čisto mitološki motivi iz oblasti vilinskog carstva i čvrsto držani i svečano izvodjeni obredi.

Ali nije samo u tome lepota nase narodne lirike. Njena je lepota i u snazi i kvalitetu emocija, i u jedrini i zvucnosti jezika, i u slikovitom, raznolikom i poletnom umetnickom izrazu.

Autor: Vojislav Đurić