Predeo između Raške i Ibra, kome se planina Rogozna isprečila na njegovom bržem putu ka Panonskoj niziji, bio je središte srpske srednjovekovne države u doba prvih Nemanjića. Veoma je bogat starinama, koje su kontrast i ukras živopisnoj divljini ovog planinskog kraja. Među mnogobrojnim spomenicima svojim neobičnim položajem izdvaja se utvrđenje Jeleč. Ostaci ovog uvrđenja nalaze se na jednom od najviših i, svakako teško pristupačnom vrhu planine Rogozne.

Sagrađen na 1262 m. nadmorske visine, kao izrazito strateško utvrđenje, Jeleč je dominirao okolinom. Prvi siguran pomen ovog grada je iz druge polovine XIII vekam, ali je nesumnjivo nastao mnogo ranije. Njegov položaj navodi nas na pomisao da je imao daleko veću ulogu u prednemanjićkom periodu, u doba nesigurnih i lako pomerljivih granica. Predeo u kome je Jeleč dominirao, bio je tada krajište prema vizantijskom carstvu ili Bugarskoj, što je podvlačilo značaj ovog odbrambenog centra.

"Kada su težnje Nemanjićaa, okrenute prema jugu, počele da ostvaruju, ovaj kraj ostao je duboko u unutrašnjosti srpske države, te je Jeleč kao vojno utvrđenje, postepeno zamirao.
"Na strmovitim liticama blizu utvrđenja, završena je karijera Stefana Dragutina kao kralja Raške. "Kada je jezdio nekim poslom s vlastelom svojom pod gradom Jelečom – priča arhiepiskop Danilo – pao je sa konja i slomio nogu". Svoju nesreću kralj je primio kao znamenje za pokajanje, "rane po zasluzi" jer je nasilno zbacio oca s prestola. Na saboru u Deževi 1282, Stefan Dragutin prepustio je vladavinu u Raškoj mlađem bratu Milutinu. Ova je svojoj zadužbini, manastiru sv. Stefana u Banjskoj, darovao "pod Jelečem selo Goševo".

Nastankom srpskih feudalnih oblasti u doba slabljenja centralne vlasti, Jeleč je najpre bio u okviru "države" humskog kneza Vojislava Vojinovića, kratko vreme ga je držao njegov sinovac župan Nikola Altomanović, a na kraju je pripao Brankovićima. Ali nema pomena da je Jeleč u vreme raspada srpskog carstva služio velikašima kao uporište, iako se nalazio na granici njihovih oblasti.

Čini se da je Jeleč bio više vojni nego administrativni centar. Doduše, vilajet u kome se nalazio, nosi ime Jeleča, ali nije sigurno da li je nazvan po gradu ili nekom drugom toponimu istog imena. Napominjemo da se severozapadna padina Rogozne i danas naziva Jeleč. U gradu se turski namesnik, koji je upravljao ovom oblašću ne pominje. Naprotiv, marta 1396, turski činovnik, kadija, sedi u Gluhovici kod Novog Pazara.

Ostaje nerešen problem podgrađa pa, prema tome, i eventualnog privremenog života ovog grada. Podjeleč se pominje 1438. Te godine Turci su zatvorili trgovca Šajina Žunjevića iz Podjeleča, zbog nedozvoljenog izvoza srebra. Ne zna se tačno čiji je podanik bio Šajin, te su podeljena mišljenja o kom se mestu radi, jer pored ovog, postoji Jeleč u Bosni. Ako je uopšte postoja, privredni život Jeleča, bio je kratkog daga.

Osnivanjem Novog Pazara, koji se nalazio na prirodnom putu, značio je kraj Podjeleča, a konačnim padom despotovine i srednjovekovne bosanske države i pomeranjem turske granice na sever, opustelo je i vojno utvrđenje na planini Rogozni. Opis Jeleča od Evlije Čelebije, turskog putopisca HVII veka, odnosi se na istoimeni grad u Bosni.

Osvnove je vrlo složene i nepravilne". U obilki trapeza, sa "izlomljenim" krivudavim zidovima, grad je relativno malih razmera. Njegova južna strana drugačka je oko 45, a istočna 35 metara.

Unutar grada nalazi se cisterna, a ostaci prozora svedoče o postojanju prostorija za stanovanje. Odbrambenu moć objekta pojačavale su kule poligonalnog oblika na uglovima grada. Jedna od njih je verovatno naknadno dozidana.

Prilaz je teško pristupačan, a do kapija grada sa južne strane vodi skoro okomita staza. Nije sigurno da je postojao ulaz sa severoistočne strane, gde je lakši prilaz, jer tamo, izgleda, nije bilo kule. Niže utvrđenja "nalaze se ostaci malog grada. Malo više pak nalaze se tri bunara, sada potpuno suva, od kojih je jedan pokriven kamenom pločom u kojoj je izdubljena kružna rupa prečnika 50 centimetara".

Od Novog Pazara do Jeleča stiže se dolinom reke Jošanice, preko Žunjevića i Belanske, sela koja se nalaze ispod samog grada.

Autor: Milomir Rašković (ras.rs)