Posebno mesto u foklornoj tradiciji Srbije ima Vranje i njegova okolina. U prošlosti, za vrijeme Turaka na feudalnim imanjima vodio se bujan život. Posebno su se negovale igre tipa čoček, orijentalnog porekla, u kojem su devojke sa izuzetnom profinjenošću izvodile erotske pokrete. Često su se pri igri služile maramicom, defom i sličnim.
Odnos prema plesu bio je veoma kultiviran, svaki novi pokret bio je iskušenje za plesače, novi doživljaj za gledaoce. Položaj tela, čvrsto stisnute ruke, odmereno podignuta noga, odavali su plesače pune temperamenta i proživljenog odnosa prema igri. U igri teško oro, u kojem harmoničnosti linija što ih čine pojedini delovi tela, posebnu lepotu daje trajanje pokreta. Iščekivanje novog pokreta, gestova, zaokuplja pažnju igrača i gledalaca. Ubrzavajući neosetno igru doživljaj prelazi iz intelektualne dramatičnosti u opuštenu razdraganost. Kada bi se to još doživelo na mesečini, doživljaj igre ostao bi nezaboravan.
Sličan doživljaj po raznovrstnoti emocije jeste i romska svadba. Subotom u sumrak započela bi svadba, igra i veselje. Mlada ukrašena šljokicama i drugim ukrasima vodila bi kolo. Igra, pesma i svirka nisu trajali do duboko u noć, jer su vranjanski Romi leti iznosili posteljinu pred kuću i položivši je na prostirku tamo spavali. U nedelju posle venčanja svadbena povorka igrala je vranjanskim ulicama, žene i devojke u raznobojnim dimijama, koje kao da se nadmeću u živosti boja i nijansa. Kod mladoženje se igraju muška kola — igre sa štapovima. Verovatno je to bio deo obreda u kojem su se mačevima terali zli duhovi od mladenaca. Nakon toga nastaje opšte veselje u kojem sudeluju svi, često se i umorni spavači pridruže veselju.
Dok su u to vrieme u upotrebi bili zurle i bubnjevi koje su sami svirači izrađivali, danas je jedina veza s prošlošću bubanj, a u upotrebi su limeni instrumenti i klarinet.
