Na današnji datum davne 1961. Nobelova nagrada za književnost je uručena briljantnom srpskom  piscu Ivi Andriću. On  je tom prilikom održao nadahnut govor na francuskom jeziku. Pročitajte šta je na tom velikom događaju naš Nobelovac rekao: 

"Izvršavajući visoku dužnost, komitet je ove godine dodelio Nobelovu nagradu za književnost, istaknut znak časti na međunarodnoj sceni, piscu iz male zemlje, kako je zovu. Primajući ovu nagradu, želeo bih da kažem par stvari o ovoj zemlji, i dodam par opažanja o radu pisca kom ste velikodušno dodelili ovu nagradu", rekao je Andrić.

"Moja zemlja je stvarno 'mala zemlje među svetovima', kako ju je prikladno nazvao jedan naš pisac. Zemlja koja, vratolomnom brzinom i po cenu velikih žrtava i čudesnih napora, pokušava da na svim poljima, pa i polju kulture, nadoknadi stvari koje su joj uskraćene zbog turbulentne i neprijateljske prošlosti. Birajući dobitnika nagrade, bacili ste svetlost na književnu aktivnost te zemlje, u trenutku kada, zahvaljujući novim imenima i originalnim radovima, njena književnost počinje da dobija priznanje kroz iskren pokušaj da doprinese svetskoj literaturi. Nema sumnje da vaše isticanje jednog pisca iz ove zemlje predstavlja ohrabrenje koje zaslužuje našu zahvalnost. Srećan sam što imam priliku da iskažem tu zahvalnost ovde i sada, jednostavno ali iskreno".

"Teži je i delikatniji zadatak da vam pričam o radu pisca kog ste nagradili. Zaista, kada pričamo o piscu i njegovom delu, možemo li da očekujemo da on ume da govori o tome, kada je stvaranje samo deo njega? Neki među nama radije bi smatrali pisce nemim ili odsutnim savremenicima, ili poznatim piscima prošlosti, i radije mislili da delo govori jasnijim i čistijim glasom ako se živi glas autora ne upliće. Taj stav nije neuobičajen, niti nov. U svoje vreme, Montesjke je govorio da pisci nisu dobre sudije svom delu. Sećam se da sam sa razumevanjem i divljenjem čitao Geteovo pravilo - piščev zadatak je da stvara, ne da priča. Mnogo godina kasnije, ganula me je ista misao briljantno iskazana od strane neprežaljenog Albera Kamija".

"Za neke, pisanje je predavanje kormila mašti, za druge proučavanje pravila istorije i društvene evolucije. Kao što nam je francuski pisac rekao - šta je istorija, ako ne kuka na koju kačim svoje romane? Postoje hiljade načina za pisca da dođe do svog romana, ali ono što je jedino bitno i odlučujuće je sam rad. Pisac istorijskih romana može da kaže 'cogitavi dies antiquos et annos aeternos in mente habui' (razmišljao sam o prošlim danima i na umu imao godine večnosti). Ali i bez epigrafa, njegovo delo samim postojanjem pretpostavlja istu ideju".

"Da zaključim, nadam se da priča koju vam je današnji pisac ispričao, bez obzira na formu ili sadržaj, neće biti ukaljana mržnjom niti ućutkana bukom ubistvenih mašina, već da će biti rođena iz ljubavi i inspirisana širinom ideja slobodnog i spokojnog ljudskog uma. Jer, pisac i njegov rad ne služe ničemu, ako ne služe čoveku i čovečanstvu. To je suština. I to je ono što sam pokušao da istaknem u ovom izlaganju nadahnutom ovom svečanom prilikom, i time ću zaključiti, uz ponovno izražavanje duboke i iskrene zahvalnosti".