Malo bi ko priznao kako ne zna bar nešto o naučnom delu Nikole Tesle. Svejedno da li će se pomenuti električna struja, bežični prenos snage na daljinu, radio, televizija, kompjuter; u sve su to, i u još mnogo drugog, ugrađeni njegovi vizionarski pronalasci. Dobivši najzad i međunarodnu fizičku jedinicu, koja nosi njegovo ime, to delo je uistinu upisano u besmrtna onim čime je zadužilo čitavo čovečanstvo.

O Tesli su napisane tolike knjige. Sve odreda i prevashodno u slavu velikih pronalazaka i grandioznog naučnog dela. Ima i nekoliko biografija. Postoji i autobiografija. O novinskim tekstovima da i ne govorimo. Pa ipak, i povrh svega, ostala je sasvim u senci Teslina privatna ličnost.

Da bismo, bar s jedne strane, osvetlili to lice u senci "gospodara svetlosti„, kako su Teslu prozvali američki novinari, pomoći će njegova tek nedavno objavljena prepiska s rodbinom i izvesno posezanje za srpskom kulturnom istorijom...

Sve bi to bilo teže i zamisliti bez romantičarskog pesnika Laze Kostića, koji je naprasno smislio u manastiru Krušedolu i poručio svom prijatelju naučniku u Americi: „Dragi Tesla, hoću da Vas oženim!„
Ne bi ovaj predlog izledao nimalo neobičan da, nekako baš u to vreme, i američka „žuta štampa", ali i novinari ozbiljnih tehničkih časopisa, poput londonskog "Elektrikal rivjua„ „Ameriken elektrišna" ili "Elektrikal žornala„ nisu pokrenuli čitavu poviku hoteći, valjda slično kao i Laza Kostić, da pomognu velikom naučniku ne bi li se lakše opredelio za izabranicu svoga srca.
„Mnogi su se tada istinski zabrinuli zbog čega se nije mogla videti neka dobra i lepa žena kako stoji pored Tesle„, pisala je njegov biograf Margaret Čejni, "Nije to bilo ni čudno„, dodaje ona, „jer se od velikih ljudi očekivalo da imaju potomstvo za dobrobit zemlje.„

No pesnik Laza Kostić je, za razliku od bučnih i neodmerenih belosvetskih provodadžija, verovao da bolje poznaje naše naravi. Zato on u pismu od 12. juna 1895. godine nudi svom prijatelju Tesli i devojku koju mu je namenio:

„Dragi prijatelju, danas je, od prilike, treća obljetnica kako smo se ono sastali u Pešti i onako lijepo proveli ono nekoliko dana. Naumio sam da proslavim taj dan. Šta mislite kako? Ne biste nikad pogodili da Vam ne kažem:

Hoću da Vas oženim!

... Znam šta ćete reći, znam šta ćete pomisliti, sve znam, pa ipak! Devojka koju sam vam namenio podobna je da savlada svaku ženomrzicu. Ja mislim da bi i mrtvog oživela, ne samo mrtvog Don Huana, nego i mrtvog sveca. Zbilja:
Onomad sam je gledao u manastiru kako celiva neke mošti, suhu ruku nekog sveca, pa, u zanosu od onog tamjana i od one ljepote, čisto sam se začudio, kako da se ona mrtva ruka ne podigne da je zagrli.

- Koji je to svetitelj? Zapitao sam kaluđera do sebe.

- To nije svetitelj.

- Nego?

- To je svetiteljka, prepodobna majka Angelina.

- A? Sad razumem.

Kaluđer me pogleda kao da me je razumio, a znam da ni ne sluti moje misli.

Do sada je odbila čitavu vojsku prosaca. Roditelji se zabrinuli: ima joj 24 godine - al ne biste joj dali više do 20. Otac je moj najbolji prijatelj, te sam dakako prijatelj i njoj. Dugo sam se trudio da doznam za uzrok te nemilosti, te jedva jedvice doznam: Njen je ideal Nikola Tesla.

Ja sam joj priznao da je to i moja davnašnja misao, ali mi je navijek bilo na umu, kako ste vi do sada svu svoju ljubav posvetili velikoj ideji, pa nemate vremena ni misliti na žene, a kamoli na ženidbu. Ona se ipak uzda da bi Vas obrnula...

Toliko o devojci. A sad - (...) o imovini, o ženinstvu ili o prćiji njenoj. Ona može doneti od prilike jedan milion franaka. Ali joj otac tako stoji da bi mogao otvoriti zetu veresiju i do jednog miliona dolara, ako zatreba.

Promislite se dobro, sve mislite na jedno smislite, pa mi javite, na šta ste smislili. Ako pristajete, poslažu Vam odmah sliku moje namjenjenice i doznaćete njeno ime. Bilo kako bilo, svakojako vjerujte da ostajem navjek vaš prijatelj Laza Kostić.„

Ovo svoje pismo poslao je Laza Kostić iz manastira Krušedola, u koji se bio povukao, jer je i sam bio ne malo pritisnut da se oženi pošto je punih dvanaest godina bio verenik jedne devojke.

Pisma iz manastira Krušedol

Ali malo je on mario za vlastitu sudbinu. Sve od juna pa do septembra napeto je iščekivao odgovor preko Okeana. Kad ga je dobio, nije sasvim poznato. Kako mu je Tesla odgovorio, opet ne možemo tačno znati jer pismo nije sačuvano. Međutim, sačuvano je zato pismo Laze Kostića od 4. septembra 1895. godine na osnovu kojeg je jasan i Teslin odgovor. Evo tog pisma upućenog opet iz Krušedola:

Desetak ljudi, iz najbližeg Teslinog rođačkog kruga, počev od oca, bili su sveštenici. Njegov ujak, Petr, u monaštvu nazvan Nikolaj, bio je mitropolit dabrobosanski. Njegov sestrić, od najstarije sestre Angeline, iguman fruškogorskog manastira Šišatovac, bio je naš prvi doktor teologije. Nikola Tesla rano je otkrio svet duhovnosti, knjiga, posvećenosti idejama, nematerijalnih vrednosti. U Americi čudio se, kako je u tom svetu teško naći čoveka kod koga, u isti mah, ima i znanja, i pravičnosti, i nesebičnosti.

„Dragi Prijatelju, ako hoćete da Vam rečem po duši, ja se drugom odgovoru nisam ni nadao. A kad već govorim o duši i kad se dobro promislim, valja mi priznati: na vašem mestu ne bih ni ja drugojačije.

Najkrupniji razlog za vašu ženidbu bio bi, da se ne satre seme koje rađa takove detiće. Ali prvo: ne može se niko sasvim pouzdati da će imati dece, ni kad bi se oženio u najboljoj snazi, ni kad bi uzeo najzdraviju devojku.
Drugo: Ko zna kakva bi bila deca? Znam da su najgenijalniji ljudi rađali nedonoščad, ili bar sasvim obične, svakidašnje mozgove, a to je - sasvim prirodno: Njihov mozak je toliko radio, da ništa nije ostalo za njihova m... - Pomislite samo, kad bi iza vas ostala dva tri sina tupoglava, kako bi ti uludo mogli potrošiti svu slavu svoje dične očevine...

Zato nemojte misliti ni sa kakvim bolom na to da ste vi zadnji svoga roda... Jer napokon, vaše pleme, pa da je i Nemanjino ne bi se moglo lepše završiti nego takvim egzemplarom...

Napokon vam javljam da ću se ja, ako Bog da, u nedelju posle Male Gospođe (22/10. septembra) venčati sa mojom verenicom Julijom Palanačkom u Somboru. Sad je dvanaesta godina kako sam je bio isprosio... Ako niste verovali u sudbinu, to je prilika da poverujete..."

Devojka kojom je Laza Kostić nameravao da oženi Nikolu Teslu bila je čuvena lepotica Lenka Dunđerski, koja je poticala iz ugledne i bogate porodice zemljoposednika u Bačkoj. Ono što se, međutim, iz prepiske ne vidi, to je činjenica da je Laza zapravo bio do ušiju zaljubljen u Lenku. Sve je mogao da prebrodi i premosti, sve da natpeva i da nadgovori, ali samo jedno nije: njoj je bilo 24, a njemu 54 godine.

U trećem pismu koje upućuje Tesli iste godine, opet iz manastira, Laza Kostić je samo mogao da obavesti svog prijatelja o iznenadnoj smrti Lenke Dunđerski. Dugo je odlagao da mu javi, ali je to ipak učinio 31/19. decembra 1895. godine:
„Dragi prijatelju, eto, to je Vaša nesuđenica!

Vidite, koliko sam se skanjevao i lomio, dok nijesam prekinuo, da vam ipak pošaljem onaj crni list. Meni je bila kao sestra. Kao što vidite, neće ni vaša biografija ostati bez romantike, najlepše al i najžalosnije.

A ja sam ostavio ženu - još prije Lenkine smrti - upravo utekao sam od punica; imam ih dvije. Sad sam opet u manastiru Krušedolu. Žena me zove kući. Sad se pogađamo. I to je romantika, je li?

Sretan vam Božić i da Bog da, da u novoj godini postignete sve što ste naumili. Navek vaš prijatelj Laza Kostić."

Tako Lazi Kostiću nije uspelo, uz sav trud, da oženi Nikolu Teslu, Nije, što bi se reklo, pa kraj. Ali, baš odatle je pesnik i pošao. Zašto?

Odgonetku je dao književnik Stanislav Vinaver. U svom tekstu „Kako se rodila pesma Santa Maria della salute" on uzima ovu prepisku između velikog naučnika i velikog romantičarskog pesnika zato što joj je u središtu Lenka Dunđerski. A ta nesrećna mlada devojka postala je besmrtna tek u Kostićevoj labudovoj pesmi, kojom se, kako ističu neki istoričari književnosti, na najlepši način okončava i srpski romantizam u književnosti.

Vinaver je pisao:

„Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u romantiku, a drugi samo u drevne prauzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđersku. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno, volela njega, Lazu: on se, Laza uplašio i geteovski pobegao od nje, u Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza - nek je Lazin Tesla."

Ali, sve dok Vinaver nije objavio ovu prepisku, pa, može se mirne duše reći, i posle toga, uz Teslino ime jedva da je bila pomena i Lazinog i Lenkinog. Naime, uz ime Nikole Tesle postoji i do danas nešto što je gotovo stereotip. Na osnovu toga veruje se da je, kao dosledni neženja, živeo samotnim životom osobenjaka, ispunjenim velikim fobijama i mnoštvom kapica, da je svoj dvadesetočasovni radni dan provodio uz strogu askezu u posvećenosti božanstvu nauke i novih pronalazaka, kloneći se i muškog društva a žensko sasvim zanemarujući, da je cepao ugovore vredne milione dolara i da je do kraja života ostao bez imetka, bez porodice, pa i bez igde ikog svog...

Sve je to, ipak, samo deo legende. Ispod nje je stajao uzvišeni Teslin pronalazački genij. Malo je ko zavirivao ispod površine. Ni mnogobrojni novinari, ni njegovi biografi nisu baš posvećivali neku naročitu pažnju njegovoj privatnoj ličnosti. Čak ni on sam, u svojoj autobiografiji, koju je jednostavno i skromno nazvao „Moji pronalasci" - nije nalazio da je išta drugo, lično ili privatno, važnije od njegovih pronalazaka.

Zbog svega toga se i do danas malo zna koliko je Tesla bio privržen, na primer, svojoj majci Đuki i da je, iz Amerike, vodio brigu o njoj do kraja njenoga života. Nedovoljno je poznato, takođe, da je i tri svoje rođene sestre - Angelinu Trbojević, Milku Glumičić i Maricu Kosanović - kao i njihove porodice, neprestano novčano pomagao, čak i onda kad je i sam bivao u nemalim oskudicama.

Tesla je imao i četvoricu ujaka Mandića: Petra, Paju, Trifuna i Tomu, a iz prepiske s njima jasno je koliko je bio zainteresovan za sav svoj rod, za njihov život i za njihove potrebe, pa često i samo za obične porodične ili novosti iz rodne im Like.

Prema knjizi „Nikola Tesla, prepiska sa rodbinom", koju su umno i znalački pripremile Dubravka Smiljanić i Zorica Civrić, otkriva se dosad sasvim nepoznati Tesla. Iz te obimne prepiske nije teško dokučiti s kolikom su mu se ljubavlju i poštovanjem obraćale, na primer, njegove tetke, ili pak sestre i braća od ujaka i tetaka, pa njegovi sestrići, a na koncu čak i unuci njegovih sestara.

Gospodin iz "Valdorf Astorije„

Nije toliko neobično što je mnogima i odgovarao na pisma, već što gotovo nikog nije zaboravio i što je češće čekom ili novčanom pomoći rešavao mnogima školarinu i knjige, drugima zimski kaput i cipele, ponekad je slao novac i za lečenje ili oporavak u banji.

Takvog Teslu, iz ondašnje njegove patrijarhalne Like, teško da bismo mogli i zamisliti, a nekmoli i da upoznamo. Istini za volju, iz njegovog zavičaja nije se u ono vreme moglo nikako drugačije pobeći od sirotinje nego se posvetiti ili vojničkom ili svešteničkom pozivu. Desetina njegovih najbližih rođaka bili su sveštenici. Njegov ujak Petar, u monaštvu narečeni Nikolaj, bio je mitropolit dabrobosanski, dok je njegov sestrić, od najstarije sestre Angeline, Petronije Trbojević, bio prvi kod nas doktor teologije i iguman manastira Šišatovca na Fruškoj gori.
U takvom miljeu, pored oca sveštenika, zatim dedova koji su oblačili svešteničke mantije ili monaške rize, uz ujaka, potonjeg mitropolita. Tesla je još zarana otkrio svet duhovnosti i knjiga, svet posvećenosti i lišavanja. Posle mnogo godina u Americi čudio se, kako je pisao, što je u tom svetu teško naći čoveka kod koga bi se u isti mah moglo naći: znanje, pravičnost i nesebičnost.

Sa one strane, preko Okeana, otkriva nam se još jedno Teslino lice. A da bi se u poslednjoj deceniji prošloga veka ono sagledalo u punom sjaju, bilo je potrebno svratiti tačno u dvadeset sati u „Salu palmi" hotela „Valdorf Astorija".

Taman u taj čas pojavljivao se u sali za večeru markantni gospodin visok šest stopa (metar i 99 santimetara). Nosio je uobičajeno „princ Albert" kaput, sa polucilindrom na glavi. Njegove su maramice bile od bele svile, kravate ozbiljne, takođe od svile, okovratnik beo i čvrst. Bacao je sav svoj pribor, uključujući i rukavice, posle samo nekoliko nošenja.

Sedao je uvek za isti, unapred rezervisan sto. Prilazi mu prijatelj. Gospodin sa bradicom i cvikerom nešto mu blagonaklono poverava. Ime mu je Robert Adervud Džonson. Urednik je u časopisu „Senčeri magazin". Takođe je i pesnik. To je isti onaj prijatelj Amerikanac koji je, zbog odanosti i ljubavi prema prijatelju pronalazaču, počeo da uči srpski jezik i koji je među ostalim svojim pseudonimima imao i jedan srpski. ZBog Tesle se prozvao Luka FIlipov.

Tesla je inače, za stolom u hotelu, uvek obedovao sam. Oko njega je bilo uvek samo njegovih osamnaest salveta koje je odlagao uokolo posle upotrebe.

Sledećeg momenta mu je prišao glasnik. Predao mu je poruku. Čim ju je otvorio, ugledao je karakterističan švrakopis. Pisao mu je književnik Mark Tven. I on je bio Teslin odan i prisan prijatelj.

Ukoliko nemate obziljnijih planova večeras - stajalo je u poruci Marka Tvena - mogli biste mi se pridružiti u Plejers klubu...

Po istom glasonoši Tesla je uzvratio:
- Avaj, moram da radim. No ako želite da mi se pridružite u mojoj laboratoriji u ponoć, mislim da vam mogu obećati dobru zabavu.

Te svojevrsne dobre zabave, koje je priređivao za prijatelje, bili su čudesni eksperimenti, koje je Tesla rado pokazivao odabranom društvu. I još nešto: nikad niko od prijatelja nije mogao da vidi isti eksperiment dva puta. I to je bio još jedan od Teslinih principa.
Na povratku u laboratoriju skrenuo je prema obližnjem parku. Uglađeni gospodin iznenada je zviznuo kroz zube, isto onako kao što zvižde sva deca u Lici dozivajući golubove. Začuo se lepet krila. Malo jato golubova sletalo mu je oko nogu, veliki plavi goluban zaustavio mu se na šeširu a bela golubica na ruci. Dao je i njima večeru, vrećicu zrnevlja, a beloj golubici, koja se vinula, poslao je poljubac.

Pisma i novčane uplatnice

Posle toga je tek mogao na miru da pristupi poslu u svojoj laboratoriji. Te večeri se ipak setio još nečeg važnog što je gotovo smetnuo s uma. Moraće, odmah sada, da napiše pismo SImi Majtoroviću, sinu svoje tetke Marije, a svom bratu od tetke:

„Dragi Simo, evo šaljem majci 150 forinti (tj. 60 dolara) i 150 for. poslao sam odmah čim sam ovamo prispio. Još nisam čuo ni riječi ni od ujaka ni od sestara kojima sam pisao. Rado bih doznati, kako ste. Osobito brinem se radi Marice, te stoga te molim javi mi se odmah čim ovo pismo dobiješ. Od vina još ni traga ni glasa, valjda se prijatelj Gomirjac predomislio kad je doznao koliko će koštati. Posao moj vrlo povoljno ide, naskoro javiću vam novosti. Ako si otišao ili nameravaš u Primorje, kaži majci i ujaku radi onijeh sto forinti što sam ti ja obećao na tu svrhu, ja ću te novce poslati čim mi javiš da ih trebaš. Samo sticaj se i gledaj da ozdraviš. Pozdravi majku i ujake i zetove i svu ostalu rodbinu. Tvoj Nikola."

Nekako u isti dan, sustižući jedno drugo, na Teslinu adresu u hotelu „Astorhaus" u Njujorku stigla su dva pisma. Jedno je bilo od njegove najmlađe sestre Marice i drugo od zeta Nikoladina Kosanovića, prote iz Plaškog.

„Ja sam prilično ozdravila i (ne) mislim na Rijeku ići, a osim toga je ovdje ove godine neobično blaga zima. Ovaj čak dobih iz Gospića od mame dar, pa baš što se ni nadala nijesam od Sime pismo. Piše da je dobro i zdravo, a tim više mu vjerujemo, što vidimo iz Poziva na besjedu, na Sv. Savu, da će on neki govor držati.

Znam da će to i tebi osobito milo biti, jer već smo svi u njega nadu bili izgubili.
Evo ti nešto lektire, a što gođ bolje budemo opažali u našoj literaturi, slaćemo ti."
O kakvoj je literaturi reč podrobnije piše Teslin zet Nikoladin u svome pismu:

Šaljem Ti u 2 paketa 8 kom. knjižica, da čitaš kad se odmaraš. Osim onih, koje su Tebi poznatije nego meni, kao „Gors. vijenac", „Čengić Aga", šaljem Ti nešto proze i stihova, što je naša kritika proglasila za najbolje kod nas zadnjih godina. Neki komadi Veselinovića (seoskog učitelja Srbijanskog) i Lazarevića prevedeni su već na velike jezike, kao što je francuski, italijanski i.t.d.

Ujedno Ti šaljem po jedan broj „Branika" i „Srpskog glasa", da vidiš kako su te predstavili Srpstvu i Slovenstvu. Tako su Te od prilike prikazali valjda svi i srpski i slovenski listovi, koliko sam i sam čitao, i koliko sam čuo. Za naslov nemoj se ljutiti. U originalu bilo je rečeno „Srbin pronalazač u Americi", ali „Branik" sam na svoju ruku promjenu naslov onako kako vidiš. Urednik mi je naročitim pismom zahvalio za članak i molio me i privatno, da ga o Tebi i Tvojim radovima izvještavam."

Tesla i Pupin

„Rođen je na Veneri i stigao je na Zemlju ili svemirskim brodom ili na krilima beloga goluba..."

I tako su američki novinari pisali o Nikoli Tesli ne mogavši valjda ničim racionalnijim da objasne sve ono što je dotad učinio da polju elektrotehnike i to za manje od decenije.

O njega su se svi prosto otimali. Njegovi sve noviji i noviji patenti sustizali su jedni druge, pozivi za predavanja takođe, a posle čuvenog izlaganja koje je imao u Njujorku 20. maja 1891. godine o eksperimentima sa strujama vrlo visoke učestalosti, očekivalo se da sav taj silni uspeh potvrdi i u evropskim prestonicama. Odande su ga najljubaznije pozivali da predstavi svoje najnovije pronalaske u Londonu, Parizu...

Samo jedan čovek nije delio to oduševljenje. Štaviše, on nije ni krio svoje antipatije i najvulgarnije oponiranje našem pronalazaču. BIo je to Amerikanac, takođe znameniti pronalazač, koga su prozvali čarobnjakom iz Menlo parka. Ime mu je bilo Tomas Alva Edison.

Izgleda da je tajna netrpeljivosti bila u osnovi jednostavna. Tesla je bio intelektualac, teoretičar i kulturan čovek, što je sve bilo sušta suprotnost Edisonu. Zato ga je valjda takav Tesla toliko i odbijao.

Govoreći o nedostatku kulturne atmosfere u Americi toga doba, Teslin biograf Margaret Čejni uzela je za primer dvojicu naših slavnih zemljaka - Teslu i Pupina. Iako su obojica iz srpskih porodica najskromnijeg porekla, bili su šokirani kada su se prvi put sreli s vulgarnim galamdžijama Amerike.

Privlačnost mladog Tesle ogledala se i u tome što je bio evropski obrazovan, što je govorio strane jezike, posećivao pozorišta i družio se s glumcima i književnicima, što je bio dobar poznavalac književnosti, voleo muziku, pa, najzad, i što je bio tako svestrano obrazovan da s njime nikom nije moglo biti dosadno. Sem toga, on je bio naučnik, jedan od najvećih.

Pariz pod nogama

Prihvatajući visoki poziv Kraljevskog instituta Velike Britanije da u Londonu održi prvo predavanje na svojoj evropskoj turneji, ovenčan slavom i priznanjima, nije mogao a da se ne seti kako je, svojevremeno, sasvim skromno pristigao u njujoršku luku, bez prtljaga i bez novca, na brodu „Saturnija", kao putnik druge klase. GLedao je Kip slobode, isti onaj koji je narod Francuske poklonio Americi, razmišljajući možda kako ga ni Pariz, „grad svetlosti", nije razumeo ni prihvatio, a sada ga i tamo pozivaju da predstavi svoja velika otkrića.

Otisnuo se preko Okeana u zimu 1892. godine. Verovatno nije ni slutio na kakav će veličansatven prijem naići njegovo predavanje koje je održao u Londonu 3. februara u prisustvu najeminentnijih engleskih naučnika.

Nikolom Teslom posebno je bio impresioniran ser Džems Buer, koji ga je posebno molio da održi još jedno predavanje u britanskoj prestonici.

I britanska štampa je, razumljivo, s najvećim oduševljenjem pisala o Tesli. Zbog toga su ga još nestrpljivije iščekivali u Parizu. Njegov biograf Džon O'Nil napisao je o tome:

„Njegova izvanredna otkrića bila su glavni predmet tadašnjih razgovora, a on središte pažnje gde god bi došao. Ovo je veoma godilo Tesli. Pre nepunih deset godina, uprava Kontinentalnog Edisonovog društva u tom istom gradu ne samo što je odbacila njegov sistem naizmeničnih struja koji joj je ponudio, već mu je zakinula i pravedno zasluženu nagradu. Sada je opet došao u taj grad, pošto je stekao priznanje i bogatstvo u Sjedinjenim Državama i salvu u celom svetu. Došao je u Pariz kao heroj koji se vratio, i svet je ležao pred njegovim nogama."

Samo jedna osoba u Parizu toga doba mogla je po svojoj popularnosti da stane uz rame Nikoli Tesli. BIla je to jedna žena. „Žena skladna i savitljiva, žena puna elektriciteta i nestvarna, ponovo je osvojila Pariz..." Božanstvena Sara Bernar.

„Nebo je obdarilo gospođu Saru Bernar naročitim darovima; učinilo ju je neobičnom, iznenađujuće vitkom i gipkom, i po njenom mršavom licu rasprostrlo uznemirujuću ljupkost čergarke, Ciganke, Azijatkinje, nešto zbog čega se pomišljalo na Salomu, na Salambo, na kraljicu od Sabe! A gospođa Sara Bernar ume divno da iskoristi taj izgled princeze iz bajke nestvarnog i dalekog bića... A vrh svega ona ima glas kojim ume da se koristi sa najsrećnijom smelošću - glas koji je milovanje i kojim vas se dotiče kao prstima..." pisao je o njoj Žil Lemetr.

Našavši se u Parizu Tesla je sa prijateljom sedeo u bašti restorana. Iznenada je naišla ljupka, divno obučena mlada žena sa moderno očešljanom crvenom kosom, u kojoj je Tesla odmah prepoznao Saru Bernar, slavnu francusku glumicu. Verovatno i ona, radoznala da se suoči sa slavnim naučnikom o kome je brujao čitav Pariz, prolazila je sasvim blizu njegovog stola, diskretno se obazirući na to lice. Kad je promakla korak-dva, vrlo naglašeno je ispustila malu čipkanu maramicu.

„Tesla je u tren oka skočio", pisao je o tome O'Nil. Dohvatio je maramicu i, držeći šešir u drugoj ruci, poklonio se duboko pružajući maramicu lepo tragetkinji, rekavši:

- Gospođice, vaša maramica!

Ne gledajući više ni za tren u njeno ljupko nasmejano lice vratio se na mesto i nastavio razgovor o svojim ogledima, o svetskom sistemu bežičnog prenosa snage."

Gest slavne grancuske glumice bio je rafinirano provokativan. Ona je, kao i čitav Pariz, dobro znala ko je Nikola Tesla. Htela je da ga susretne i da mu skrene pažnju na sebe. Na sebi svojstven način to je i učinila. Ali, ni Tesla ne bi verovatno bio Tesla da je odgovorio drugačije.

Tesla je idealizovao žene

Naučnom svetu u Parizu Tesla je, za vreme svoje turneje, saopštio svoje fundamentalne pronalaske u oblasti radio-tehnike. Interesantno je da je to učinio deceniju i po pre Markonija, sa kojim je zbog toga i oko toga docnije vodio spor dug pola veka. Iako je italijanskom naučniku pripala čak i Nobelova nagrada za pronalazak radija, sud je najzad morao da reši spor u Teslinu korist i tako potvrdi ko je zapravo zakoniti „otac radija", ali na žalost onda kad već obojica naučnika nisu više bili među živima. Međutim, opet na žalost, ni do danas ova velika nepravda nije dostojno ispravljena.

A o tome kakav je utisak ostavilo Teslino predavanje u Parizu pred, takođe najeminentnijim skupom stručnjaka, dao je svedočanstvo francuski elektroinženjer Andre Blondel:

„Visok, suv i otmen, nadahnuta izgleda, govoreći savršeno francuski bez akcenta, Tesla je izgledao kao pravi mađioničar, koji otkriva svojim duboko uzbuđenim slušaocima jedan svet novih pojava o kojima dotle ni slutili nisu..."

I iz Pariza je gotovo pobegao. Nije to ovoga puta bilo da bi izbegao počasti koje su mu ukazivane. Do pariskog hotela „De la Pe", u kojem je odseo, stigla je jedna depeša iz Gospića. Javljeno je da mu je majka na samrti. Smesta je napustio turneju i počasti, spakovao stvari, seo na „Orijent-ekspres" i uputio se u Gospić...

Psihoanalitičari su spremni da tvrde kako je Tesla idealizovao žene.

U svojoj autobiografiji posvetio je najlepše redove baš majci Đuki:

„Moja je majka bila prvorazredni izumitelj i bial bi, verujem, psotigla vrlo mnogo da nije bila toliko udaljena od savremenog života i onih mnogih mogućnosti koje on pruža. Izumela je i izradila mnoge mogućnosti koje on pruža. Izumela je i izradila mnoge naprave. Tkala je najljepše uzorke nitima koje je sama isprela. Čak je i sjemenje sijala, uzgajala biljke, odvajala vlakna. Radila je neumorno, od zore do kasno u noć, a veliki dio odjeće koju smo nosili i namještaja koji smo imali u kući - bilo je djelo njenih ruku. Kad je prošla šezdesetu godinu, njezini prsti bili su još toliko spretni da bi splela tri čvora na trepavici."

Kad je stigao u Gospić majku je zatekao još u životu. Iako u agoniji, prepoznala ga je čim joj se na momenat povratila svest. Videli su se, a to je oboma bilo najvažnije. Umrla je uoči Uskrsa, na Veliku subotu, 16. aprila 1892. godine. Tom bolnom događaju posvetio je Tesla posebnu pažnju i u autobiografiji, povezujući ga sa svojim predosećanjem časa majčine smrti, čime je na svojevrstan način još više isticao svoju povezanost s njome:

„Bio sam potpuno iscrpljen zbog boli i dugog bdijenja, i jedne noći odveli su me dvije ulice dalje od naše kuće. Dok sam tako bespomoćno ležao, mislio sam da će mi majka, dok sam ja daleko od njene postelje, sigurno dati neki znak... Zaključio sam da su uvjeti povezani sa zagrobnim životom veoma povoljni, jer moja majka je bila genijalna žena i osobito se isticala snažnom intuicijom. Cijele noći napeto sam iščekivao, ali ništa se nije dogodilo do rana jutra kad sam zaspao, ili se onesvjestio, i vidio kako oblak nosi anđeoske likove predivne ljepote, od kojih me je jedan gledao s ljubavlju i postepeno poprimao obrise moje majke. Pojava je polako lebdjela mojom sobom i nestala, i ja sam se probudio uslijed neopisive slatke pjesme koju je pjevalo mnoštvo galsova. U tom trenutku toliko sam bio siguran da je moja majka umrla da je to nemoguće izraziti riječima. I to je bila istina..."

Tesla u Beogradu

Iza toga Tesla je još izvesno vreme proboravio u zavičaju, obišao i manastir Gomirje, u kojem se zamonašio njegov ujak Petar Mandić, koji je to učinio da bi mogao postati vladika dabrobosanski. Potom je preko Zagreba i Varaždina, u kojem je tada psoetio drugog ujaka, pukovnika Paju Mandića, otputovao prema Budimpešti.

Nikola Tesla je veoma voleo mađarsku prestonicu. Za ovu srednjoevropsku varoš na Dunavu vezivale su ga lepe uspomene. Budimpešta je, pre Beča, kao četvrti grad u svetu, dobila telefonsku centralu. U toj centrali, u kojoj je radio, Tesla je, kao jedan od prvih svojih pronalazaka, izumeo način da se pojača glas. Tu, u Budimpešti, rodila mu se i ona genijalna ideja o obrrtnom magnetnom polju. Imao je tu i mnoge prisne prijatelje, pa, uz ostale, i pesnika Lazu Kostića. Kad ga je za vreme borvka u Budimpešti posetila visoka delegacija iz Srbije, on je s radošću prihvatio poziv da poseti Beograd.

„U sredu, 20. ovog meseca, u 11 sati uveče, došao je u Beograd čuveni elektrotehničar, g. Nikola Tesla, Srbin, građanin slobodne Amerike, naučenjak svetskog glasa, čije ime zanima danas sav obrazovani svet..."

Sutradan je visoki gost bio u audijernciji kod princa Aleksandra Obrenovića, a potom ga je primio namesnik Jovan RIstić. Posetio je zatim Veliku školu, u kojoj je razgledao kabinet i zbirke, a onda je stigao u svečanu salu Kapetan Mišinog zdanja, gde su ga oduševljeno pozdravili okupljeni profesori i studenti.

Posle predavanja je, u pratnji profesora Velike škole, obišao Kalemegdan. Uveče je u Teslinu čast beogradska opština priredila večeru u Vajfertovoj pivari. Tada je pesnik Zmaj Jovan Jovanović, kažu letopisci, uzbuđen i uzbuđena glasa pročitao svoju pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd".

Dirnut toplinom pesnikovih reči, Tesla je prišao Zmaju i poljubio mu ruku. Njega je inače izuzetno cenio i rado je čitao njegovu poeziju.

Svugde oduševljeno dočekivan i pozdravljan napustio je Beograd 22. maja po starom, odnosno 3. juna po novom kalendaru. Po povratku u Ameriku dao je Zmajeve pesme svom prijatelju Robertu Adervudu Džonsonu, koji ih je, uz Teslinu pomoć, prepevao na engleski jezik, a objavljene su u časopisu „Senčeri magazin". Interesantno je da je to bio prvi prevod Zmajeve poezije na engleski jezik, nastao svakako najviše zahvaljujući Nikoli Tesli.

Sestrin „nedoličan život"

Ako je istina da je Tesla idealizovao žene, pa i svoje tri sestre, odna je nesumnjivo i suprotno - da su Tesline tri sestre bile prve koje su počele da neguju idealan kult svoga slavnog brata. Dakako, činile su to plemenito i iz ljubavi. Naročito posle majčine smrti, one su se prema bratu jedincu odnosile gotovo materinski.

Tu svoju ljubav i odanost, koju su one gajile prema bratu, prenosile su i na svoju decu.

Izgleda da je Tesla najnežnije voleo svoju najmlađu sestru Maricu Kosanović, da je najviše brinuo o srednjoj sestri Milki Glumičić, a da je duhovno najdublje bio vezan sa najstarijom sestrom Angelinom Trbojević, čiju je smrt predosetio iako udaljen miljama od nje.

Angelina je imala tri sina i dve kćeri, Marica četvoricu sinova, a Milka jednu kćer. Sva deca njegovih sestara su se školovala i na univerzitetu, a to ne bi bili u stanju sa skromnim svešteničkim prihodima roditelja, da im ujak Nikola nije nesebično novčano pomagao.

Iako se sam nije ženio, Tesla je veoma duboko razumeo porodične odnose, a mnogi njegovi stavovi o tome imali su nečeg naročito plemenitog i patrijarhalnog. Uzećemo za primer to da je njegova sestra Milka ostala udovica i bez ikakvih prihoda. Brat je bez dvoumljenja preuzeo odgovornost da novčano pomaže kako nju tako i da školuje njenu kćer, koja je po baki nosila ime Đuka.

Ali, kad je Milka kao udovica otpočela nedoličan život, takav glas je dospeo preko Okeana i do njenog brata Nikole.

U pismu koje šalje iz Njujorka jednom rođaku, Tesla se nezadovoljan osvrće na sestrino ponašanje: „Još mi je žalije što Milka nema dosta karaktera i duha da se bar na kratko vrijeme dobro vlada. Mogla bi se ukućiti i još boljih dana vidjeti, a ja bih joj pomogao..."

Kakvom je i kolikom nežnom ljubavlju sestra Marica Kosanović brigovala o bratu Nikoli svedoči i ovo njeno pismo:

„Pre nekoliko dana sam ti pisala, a sad evo me opet da ti čestitam imendan", pisala je ona iz Plaškog, po običaju o Svetom Nikoli, svome slavnom bratu pronalazaču u Njujorku.

„Kod nas sve živo i zdravo. Brižna sam zato što veliš da radiš dan i noć. Dabome da sad imaš više posla radi te izložbe. Kad bi nam mogao samo dvije tri riječi napisati, i to samo jesi li zdrav, da znaš kako bi nam ugodio, a mene makar unekoliko briga otresao. Želeći ti čvrsto zdravlje ljubi te u duhu zahvalna Marica."

Buljuk Teslinih mladih prijateljica

Susnežica nošena jakim vetrom udarala je o prozore Tesline laboratorije u Ulici ist Hjuston 46. Asistent Kalman Cito pomagao mu je u podešavanju neke mašine. Tesla je bacio pogled kroz prozor, namah uočio mećavu, pa se setio Like i pisma otud koje je maločas dobio od Marice. Ali morao se vratiti poslu. Iznenada se oglasio telefon:

- Uspeli smo, gospodine Tesla! - grmeo je na međugradskoj liniji iz Pitsburga Džordž Vestinghaus. - Upravo sam potpisao ugovor po kome će vaša naizmenična struja, gospodine Tesla, biti instalirana da osvetli Svetski sajam u Čikagu. Dragi prijatelju Kolumbovska izložba je prvi električni sajam u istoriji, a sa njime se i vi selite direktno u istoriju.

- Kolumbovska izložba bila je zamišljena kao proslava četiristogodišnjice otkrića Amerike, iako, uistinu, priređena sa godinu dana zakašnjenja. Predsednik Grover Klivlend je pozvao mnoge ugledne goste i krunisane glave, pa i kraljevska veličanstva iz Španije i Portugalije. Čak se saglasio i da on lično, svojom rukom, okrene zlatni prekidač kojim će pustiti struju i svetlošću preplaviti grad sutrašnjice, pokrenuti fontane i silnu mašineriju, podići zastave i označiti veliko otvaranje ekstravagancije. Time što je predsednik kao prvi čovek Amerike, prihvatio da okrene prekidač pokazao je veliku hrarost. Naime, struja je uvedena u Belu kuću kao zvaničnu rezidenciju američkih predsednika, 1891. godine, no do tada ni jednom predsedniku nije bilo dozvoljeno ni da dotakne prekidač, zbog straha od struje.

Od maja do oktobra 1893. godine videlo je čuvenu Kolumbovsku izložbu u Čikagu oko dvadeset i pet miliona Amerikanaca i njihovih gostiju, a to je tada bila trećina stanovništva Sjedinjenih Država.

Najviše sveta tiskalo se prema salama u kojima je pokazivao eksperimente čuveni Nikola Tesla. S belom kravatom i frakom, stajao je među magičnim napravama visoko-frekventne tehnike, pokazujući nizove električnih čuda. Na jednom delu blistale su njegove električne cevi sa imenima naučnika poput Faradeja, Džula i Maksvela, a među njima i ime Zmaja (pesnika Jovana Jovanovića), koje je i u Americi Tesla isticao s ljubavlju.

„Mnoštvo Teslinih mladih prijateljica stizalo je pod strogom pratnjom iz Njujorka. Flertovale bi s njim...", isticala je Margaret Čejni.

Čikaški sajam i Teslini pronalasci bili su njegov potpuni trijumf. Teslom su svi bili opočinjeni. Imao je tada samo 37 godina.

Dve decenije platonske ljubavi

Teslin ugled i slava su rasli, a za to se psotarao i elektroinženjer Tomas Komerford Martin, otpočinjen našim genijem, koji je 1983. godine napisao knjigu o Teslinim velikim otkrićima. Ali, učinio mu je još nešto više. On ga je i upoznao i sprijateljio sa Robertom Adervudom Džonsonom, novinarom i pesnikom, kao i sa njegovom izuzetno ljupkom i zanimljivom suprugom Katarinom.

Gospođa Kejt Džonson bila je lepa i senzibilna žena, koja je, zajednos a suprugom, pretvorila svoj dom u pravo stecište obrazovanog i bogatog sveta. Ona je veoma visoko cenila prijateljstvo s Teslom. Moglo bi se reći da je vrlo ljubomorno negovala to prijateljstvo duže od dve decenije, toliko koliko ni jednoj drugoj ženi nije pošlo za rukom. Ali, na osnovu prepiske, nije teško zaključiti kako je ona istovremeno gajila i delikatne simpatije i čak nežnu ljubav prema Tesli. Zanimljivo je, opet, da je za toliku njenu naklonost znao i njen muž i da ju je odobravao.

Jedne večeri Teslina kočija se zaustavila u Leksington aveniji 327, ispred kuće Roberta Džonsona. Već u vrtu su se čuli zvuci Mocartovog klavirskog koncerta.

U kući DZonsonovih Tesla je bio predstavljen Rajdardu Kiplingu, koga je domaćin smatrao jednim od najvećih pesnika toga doba, sreo je i pisce Džona Mjuira i Helen Hant Džekson, kompozitore Ignasa Paderevskog i Antonjina Dvoržaka, primadonu Neli Mebu i čitav niz ljudi od imena.

Te jesenje večeri dok je ulazio kod Džonsonovih privučen zvucima Mocartove kompozicije, prepoznao je da to svira jedan od njegovih najomiljenijih partnerki u društvu. Divljenje i naklonost bilo je najviše što je osetio i pokazao prema ovoj izuzetnoj dami.

Domaćin ga je uzeo ispod ruke kako bi ga predstavio i ostalim gostima. Prišli su visokoj, ozbiljnoj devojci, elegantno odevenoj, čiju je haljinu krasio cvetni aranžman oko vrata. Primetio je njene oči boje meda.

- Gospođica En Morgan - Kazao je Džonson pri upoznavanju, dodajući: - Gospodin Nikola Tesla.

Potom je diskretno zamakao ostavljajući ih.

Klimnula je glavom i vratila se da sluša muziku.

Milionerka sa očima boje meda

Tesla je bio razgaljen. Njene oči imale su istu onu neustrašivu inteligenciju kao i oči njenog oca, čuvenog bogataša Džona Pirponta Morgana. Džonson mu je rekao da je devojka zaljubljena u njega. Ako je i bilo tako, sada je ona odlučno nastojala da mu to ničim nepokaže. Njeno držanje, naučeno u takozvanim školama za dame, impresioniralo ga je. Tako bogata a ipak tako ljupka.

Džonsonovi su, kako je shvatio, bili rešeni da ga zavitlavaju ako ne pokaže jasan interes za ženidbu ćerkom Dž. P. Morgana. Tesla nije mogao da pristojno ohrabri devojku u njenoj želji, no morao je da bude krajnje pažljiv kako ne bi povredio njena osećanja", piše Teslin biograf.

Pošto je završena muzička numera, i drugi gosti su želeli njegovu pažnju. On je, međutim, potražio Margerit, u čijem je društvu uživao.

- Recite mi, gospođice, zašto i vi ne nosite nakit kao ostali? - upitao je ne baš sasvim taktično.

- Kod mene to nije pitanje izbora, gospodine Tesla! - uzvratila mu je smerno mlada pijanistkinja. - No kad bih imala dovoljno novaca da se natovarim dijamantima, smislila bih pametniji način da ga potrošim.

- Šta biste uradili u tom slučaju? - zapitao je Tesla još znatiželjnije.

- Najradije bih kupila kuću na selu, iako ne bih volela da se iselim iz predgrađa...

- Ah, gospođice Merington, kad počnem da zarađujem milione, rešiću vaš problem - uzvratio je slavni naučnik. - Kupiću kvart ovde u Njujorku i sagraditi vam vilu u centru a zasaditi drveće okolo. Tako ćete imati svoju seosku kuću a nećete morati da napuštate grad...

„Prema jednom od Teslinih najbližih prijatelja, Margerit je kasnije tvrdila da je jedina žena koja je ikada dodirnula Teslu. Prijatelj je to odbacio. Ne postoji zapis o intimnosti između pronalazača i nje ili bilo koje druge žene. Ista osoba od poverenja je rekla da se En Morgan upravo bacala na Teslu. Uostalom, ništa nije ukazivalo na to da su bili nešto više od prijatelja. Imaće uporedne karijere, jer će En postati najvažnija žena u poslu kojim se bavila. Iako će se njeno ime povezivati s nizom čuvenih ljudi, nikad se neće udati", navodi Čejnijeva.

Uz Teslino ime pominjane su, dakle, i druge lepe, umne i bogate žene. Međutim, nijedna nije uspela, ono što je uspela Katarina Džonson, da zadrži njegovu pažnju duže od dve decenije. Najzad, ni jednoj ženi nije pošlo za rukom da postane ono što su mnoge htele - da bude gospođa Tesla.

Autor:Darko Spasic