Za vreme nemačke okupacije od 1789. do 1791, kada je posle mira u Svištovu Beograd ponovo vraćen Otomanskoj imperiji, na Savskoj jaliji bilo je nekoliko starih trošnih turskih brvnara, naseljenih bostandžijama, lađarima i Ciganima. Po tim starim trošnim kućama nazvan je taj kraj Kavana ili Savska jalija, za razliku od Dunavske jalije, na istočnom kraju varoši.
Iz Savamale srpski ustanici sa Karađorđem na čelu zauzeli su 1806. godine varoš Beograd i to ulaskom Konde bimbaše i Uzun-Mirka Apostolovića kroz Sava-kapiju koja se nalazila gde su današnje Velike stepenice u Karađorđevoj ulici. Po propasti Karađarđeve Srbije 1813. godine došao je za vezira Marašli Ali-paša, rodom iz Azije, koji je posle drugog srpskog ustanka 1815. godine zaključio usmeni sporazum sa knezom Milošem. Kraj od Sava-kapije pa do Tri ključa (nraj blizu Mostara) bio je većim delom pod vodom, sa bezbroj livada i pašnjaka. Ceo taj teren dobio je knez Miloš od Marašli--paše u ličnu baštinu. Miloš je ubrzo podigao na savskoj obali mali savamalski kraj — prvu Jatagan-malu u Beogradu, koji se sastojao od 150 bednih kućeraka u kojima su živeli begunci iz Bugarske i Mađarske, bosanski lađari i srpski Cigani.
Stara Savamala prostirala se od Varoš kapije ka savskoj padini, Karađorđevom ulicom, Nemanjinom do Miloša Velikog, celom donjom stranom iste do Tri ključa, zatim Abadžijskom čaršijom (danas Ulica Narodnog fronta), pa Balkanskom, Prizrenskom do kafane „Zlatno burence", Kosmajskom do Pop-Lukine ulice. Za vreme vlade kneza Miloša preduzete su mere da se na grebenu ggrema Savi van šanca i palisada izgradi Srpska varoš. Zato je 1828. godine preseljeno groblje sa Varoš-kapije na Tašmajdan. Tada, prvi put u istoriji Beograda, varoš se pomerila na savsku padinu. Neprekidno do tada, kroz celu istoriju Beograda u starom, srednjem i novom veku, od Rimljana pa do mađarskih, turskih i nemačkih osvajanja, varoš se razvijala na dunavskoj padini. Knez Miloš je prvi promenio ovaj istorijski razvoj i savska padina je ostala i do danas lepša i izgrađenija nego dunavska.
Da bi padigao Savsku ili Srpsku varoš i ozidao veći broj državnih građevina, knez Miloš je naredio Savamalcima da se odatle isele. O tome Cvetko Rajović, upravnik policije, izveštava kneza Miloša 11. februara 1834: „Objavio sam u soglasiju suda ovdašnjeg žiteljima savamalskim da se odande sele i sojedine novo naselenije njihovo sa Palilulom, gdi ćemo u dogovoru suda ovog izići, razmeriti novim naseljenicima udobna i potrebna mesta po moguće lepo ustrojenom pravilu, o čemu ćemo pre izvršenja Vašoj Svetlosti ponizno donesenije učiniti na milostivije odobrenje ". Međutim, Savamalci u početku nisu hteli da se isele i posle godinu dana, kad je rok za iseljenje istekao, knez Miloš je došavši u Topčider bio veoma ljut zbog neizvršenja njegove naredbe. Po opisu dr Vartolomeja Kuniberta (1800—1851), knez-Miloševog ličnog lekara, on je hteo da se odmah i bez odlaganja pristupi poslu. U TOM smislu se njegovi momci pridružiše Savamalcima, „te pesnicama i petama sravniše sa zemljom za nekoliko časova ove straćare, ispletene od pruća i izlepljane zemljom. Njihovi vlasnici su prešli u nove kuće u Paliluli, ponevši sa sobom nešto od nameštaja. U podne istoga dana Savamala je predstavljala gomilu truleži i razvalina. A potpaljena vatra uništila je, i poslednje ostatke...". Posle tog nasilnog iseljenja knez Miloš je počeo graditi Srpoku varoš na tom zemljištu. Podigao je Konak za svoje sinove i park, gde je docnije bilo Ministarstvo finansija; Veliku kasarnu, u kojoj je zasedavala 1920. godine Ustavotvorna skupština; Šivaru, koja je najpre bila artiljerijska kasarna pa docnije Zavod za šivenje vojne odeće; Đum-rukanu na Savi, gde je bilo prvo pozorište; i Veliku pivaru, u kojoj je zasedavala 1858. todine Svetoandrejska skupština. Docnije je knez Mihailo, za druge svoje vlade, podigao Vaznesensku crkvu i Višu žensku školu, a knez Milan zgradu Narodne skupštine na uglu ulica Miloševe i Narodnog fronta, u kajoj je 1912. godine objavljen balkanski rat, i zgradu Železničke stanice.
U Savamali postojale su i dve pijace: Topčiderska iza artiljerijske kasarne i Mala pijaca ispred Beogradske zadruge. Na prvoj se prodavala drva i stoka, a ia drugoj sve ostalo.
Centar Savamale činile su ulice Bosanska (danas Gavrila Principa), Sarajevska i Karađorđeva. U tim ulicama nalazile su se stare kafane: „Čokot", „Deligrad", „Kragujevac", „Venecija", „Liman", „Bosna", „Kičevo", „Bosfor", „Zlatna lađa" „Kraljević Marko" i mnoge druge u kojima je strujao veseo i bujan život, jer su Savamalci umeli da žive i vesele se. Od „Bristola" i Železničke stanice do blizu Tri ključa sve uza Savu bila je Ciganska bara koju je jedan duhoviti Savamalac nazvao Barom Venecijom. Gde je hotel „Bristol", bio je čuveni Paranosov han, u kame je odsedao Vasa Pelagić. Han je srušen 1899. godine da bi se regulisala Karađorđeva ulica. Malo dalje otvorio je 1874. godine Miloš Dimitrijeveić, frizer, toplo i hladno kupatilo. U Karađorđevoj ulici nalazile su se poznate trgovine kožom i gvožđarijom Paranosa, Perovića, Zdravkovića, Krsmanovića, Miljkovića.
U savamalskim ulicama bile su stare tipične kuće, naherene sa stotinu „partaja", štala, sa bunarima ili česmama na sredini dvorišta oko kojih je ogromna bara sa dugošijastim guskama i govorljivim ženama koje peru veš. Jedan stari Savamalac opisujući ovaj kraj pre šezdeset godina kazuje „... Sa sirotinjom prešla je ovamo i ona falanga starih gazdarica, žena „u srpski", udovica sitnih činovnika, starih prečanki koje su prodavale ovoje vinograde pa kupivši nameštaj počele izdavati „srbijanskim" đacima i trgovačkim pomoćnicima stanove „za samca". One su zauzele one jednolike i bezbrojne kućerke u dnu duguljastih avlija punih blata, slame i konjskog đubreta, avlija koje su sve vodile ka danas lepom bulevaru između železničke stanice i hotela „Bristol". Ko se od starih stanovnika ovoga kraja ne seća onih velikih razglavljenih kapija koje su vodile u dvorište sa „partajama". Kroz njih se decenijama prolazilo kao kroz kakav trgovački „pasaž" slobodno i bez zazora od veša koji se sušio u dvorištu ili devojaka koje su bose i u starim suknjama tresle jastuke. I mnogobrojne taljige pune robe svakog su časa češale zidove ovih kuća i kapija žureći da tako prečicom izbiju na železničku stanicu. Nije bilo retko da se vidi da tuda lagano i umorno prolaze užičke kiridžije sa svojim dobroćudnim i izdržljivim konjićima na čijim se repovima još videlo suvoborsko i kolubarsko blato.
Za njima je dugo ostajao u dvorištima miris pršute i užičkog kajmaka koji je dražio prazne stomake studioznih „študenata".
Autor: Živorad Jovanović, "Priče iz starog Beograda
