U Srbiji je pravdu vazda valjalo deliti, a svako presuđivanje je bilo krajnje ozbiljna stvar. Ovaj narod, u nekim krajevima i dan danas, važi kao svet koji mnogo voli da se sudi. Posvedočiće mnogi sudski spisi kako i oko čega se sve pusti Srbin nije međusobno tužio i na sud dolazio, ali je veoma zanimljiv način na koji se to činilo i kako se o redu među ljudima i običajima brinulo s početka XIX veka, dok još nisu bili ustanovljeni sudovi, negde između 1815. i 1825. godine.
Posle Drugog srpskog ustanka knez Miloš je u svim oslobođenim nahijama postavio starešine, tzv nahijske knezove koji su bili i izvršioci niže sudske vlasti u Srbiji toga doba. Vrhovno sudstvo bilo je u rukama kneza, pa pošto još nije postojala oštrija granica između sudske i upravne vlasti, ovi su imali pune ruke posla.
Kako su bili preteče sudija, a uglavnom redom nepismeni, sudili su nahijski knezovi pre svega po ubeđenju i zdravom razumu, počesto tražeći savet i od samog knjaza.
Ovako je Milisav Zdravković, starešina ćuprijske nahije krajem oktobra 1822. godine, izveštavao Miloša o "neposlušnosti naroda i o razvratu":
"... Ja bez vaše zapovesti ne smem ništa da im činim a baš ljudi veoma nepokorno vladaju se. Jedni otimaju devojke, jedne same odlaze pak se vuku po šumi po 20 dana, pak dođu u selo. Uzimaju sestre u razmenu jedan drugom. Bog zna šta se čini, zapovesti neće da poslušaju, ne znam šta ću da činim. Zato, Milosti vašoj, saobštavam, pa kako nas naučite, onako da postupamo..."
Ovako su rešavane samo krajnje dileme jer su nahijski knezovi radili po nalozima Srpske narodne kancelarije u Kragujevcu.
"... Jovan Mitrović iz Poljana, koji je vodenicu ispod vodenice Miloja Lazića načinio, pokazuje da mu je isti Miloje vodenicu bez vašeg i kmetovskog znanja ubatalio, i to pokazuje da njegova vodenica Milojevoj nikakvog kvara činila nije. Zato preporučujemo da jednog vašeg momka u pomenuto selo pošaljete da ondašnje kmetove prizovete i po duši njiovoj da izvide je li vodenica Jovanova Milojevoj na dosadi ili ne. A po izviđanju toga, izvolite im presuždenije učiniti.
V pročem ostajemo vas ljubezno pozdravljajući i jesmo vaša braća, Knezovi kancelarije Narodne Serbske.
N-o 548
U Kragujevcu 12-i julia 1822-i goda."
Radili su i po naređenju samoga kneza; pa se Miloš ovako obraća Milosavu Zdravkoviću naredbom da se naplati cena za odbegle svinje:
"Zdravstvujte kume Milosave!
Gavrilo iz Botunja predao je tužbu da je kupio svinje u Vojski selu od ljudi i svinje pobegle s puta natrag. I oni ljudi sada ne dadu mu ni para ni svinja. Zato nalažem vama da te ljude prizovete i ako se osvedoči da su svinje pobili i zaptili, da se ovomu čoveku pare natrag dadu.
Kragujevac 14-i jan. 818.
Miloš Obrenović, knjaz Serbskij.
U julu 1819. knjaz opet naređuje Milosavu Zdravkoviću da vrati voćnjak vlasniku i da pošalje u Kragujevac Marka Rančina, njegovog sina i odbeglu snahu:
"Ova žena iz Mali Potoka, vaše knežine, predala je tužbu na Marka Jovanovića da joj otima voćnjak koji je ona sa svoim bratom sadila. Brat njen po otseleniju u alselenačku nahiju, ostavio je ovoj ženi, kao svojoj sestri voćnjak. Ako je istina što ova žena govori, to ostrejše da zapretite Marku da se ne bi usudio više u voćnjak rečene žene dirati.
Također i ovaj čovek Marko Račin skazuje da mu je snaja od sina odbegla. Tog radi nalaže se vama da po vozvrateniju moem iz Beograda u Kragujevac, pošaljete istoga Marka iz Mali Potoka i njegova sina i njegovu odbeglu snau ovamo u Kragujevac..."
Milosav Zdravković i ostali nahijski knezovi redovno su izveštavali kneza o učinjenim poslovima.
Knez Miloš: Sudilo se po pravdi i zakonu apresuđivalo kako
knjaz kaže
U avgustu 1819. Milosav Zdravković nikako nije mogao da izađe na kraj u sporu o seoskoj međi u Jovcu, pa se gotovo očajno javlja knezu:
"Javljamo vam G-d; poradi onog mesta, tj. Jovca za koje je vama i Mula Ibraim govorio da bi mu dopustili da ga odsinjori. Tako su se sada javili i ljudi koji znadu od toga gore pomenutoga Jovca sinor dokle je i oće na dušu da uzmu da odsinjore, a koje mi veće Mula Ibraim do sada sve govoreći za ti sinor da mu se odsinori. Zato molimo Gd. govorite Alajbegu neka pošalje jednoga čoveka njegovoga te da mu se presinjori, da nam više glave ne razbija niti oko mesta onoga da se tera.
I Mula Ibraim vas ljubezno pozdravlja, Gospodaru."
Bračni sporovi, rečene pa porečene veridbe i darivanja, nevere i bigamija, nepoštena trgovina i krađe, otkupi turskih imanja po selima u vreme odlaska Turaka iz Srbije - seoskim deliocima pravde zadavali su poprilične brige. Na povećoj muci našao se i knez smolski, Marinko Ćopić u jednom bračnom sporu i naplati duga pa moli Milosava Zdravkovića za saradnju u maju 1818.
"Blagorodni G-daru Milosave zdravstvuj!
Vaše pismo poradi one žene iz Milatovca što je traži Živan, našo je i suočili se oboje. I taj Živan došao je sa nekim pandurom Mladenom iz Izvorca i pustili ženu. I žena panduru dala jedne čarape i tkanice. A i sada veli, ako oće ići dobro, ako li nećeš a ti sedi tako, ja ne mogu ništa za to ugoditi. A žena neće za njim niti je on sa svim srcem traži.
A za vino što pišete da je Todor iz Milatovca dužan Živanu, naplatio je, jošte je ostao Živan Todoru 11 groša dužan.
Nego, molim vas ljubazno da učinite ljubav tem Živanu i njegovom vladiki što je pustio ženu te udarite nima po 30 batina.
So tim ostaem vaš pokorni brat. Marinko Ćopić, knez smolski. u Žagubici mca maja 20-g. 1818."
Kad jednom nikako nije mogao da presudi i na konac izvede jednu brakorazvodnu parnicu, Milosav Zdravković je napisao izveštaj knezu:
"Visokoblagorodnom G-daru, za koe sam ti onomad u Kragoevcu usmeno govorio, zaradi Stomata Vionovića iz Raikinca, i njegove žene Marice koi su i kod vas bili dolazili da se puste. Momče rekne kod vas: "Deržaću je!". Posle opet ne može da žive; i pre dolažiše kod mene svi seljani njegovi i mladin otac i konteni (voljni) beše obe da se rastave i ja nisam smeo njima yevabiti, no kad sam dolazio u Kragoevac, javio sam vašoj milosti i vi mi rekoste: "Neka oboe dođu kod mene!" I eto, oba praćamo tamo, pak kako vaša volja bude, a veće dosadiše mi svaki dan dolazeći. No molimo Gospod. ako mogućno bude rastavite i."
Drugom prilikom pak, Zdravković piše knezovima u Kragujevac o "slučaju ometanja poseda" u selu Lomnici, te ih moli da mu pomognu:
"Imenovati Miloš Babostić iz naše naije sela Lomnice, predaje tužbu kod kako su ga Zlaćani, knežine Mlavske, napjatstvovali i livadu njegovu uzeli te pokosili koju je on držao više od 30 godina, tako oni pod zort od njega sada uzmu. U tome ja mu nisam mogao nikakvo presuždenije dati, jerbo je u tuđe knežini, no eto praćam ga tamo k vami koe će on i usmeno pokazati. Zato vi gladajte tamo kako najbolje nađete uredite.
U Svilaencu 29-g. julia 820."
Kad je neka devojka Cokina iz Dublja urekla da se uzme s momkom, i od njega čak talir krstaš uzela, pa posle njena mati taj isti talir momku u kuću bacila i vratila, tako porekavši veridbu, pokušao je Zdravković da izvede pravdu. Ali, Coka, po svemu otac devojčin, beše neki prek čovek i svađalica, pa nikoga ni nahijskog starešinu nije hteo da sasluša, "nego ga opsuje, pa čak potrgne nož da ubode"
."... A devojku ne kte da dovede da se suoče s momkom. Zato eto pošiljem ti Coku i Radisava svog (kurira) i momka i ovi dvoicu (svedoke) što su bili dok su se oni teglili. I ja takom protivniku - za koji pokoran starijemu nije, no me psuje, - kako ću mu suditi. Zato s toga ga šaljem vašoj Milosti, pa kako vi uredite, milostivi Gospodaru".
Iz ovog dopisa knezu, vidi se da je Milosav Zdravković, iako neuk, držao do sopstvenog autoriteta, ali i do pravde na svaki način. Izgleda da se u seoskom presuđivanju zaista dobrim pokazao, tako da arhivi čuvaju i ovaj zapis iz novembra 1824. gde knez Miloš poziva Milosava Zdravkovića da dođe u Kragujevac, jer je izabran za člana Velikog suda:
"Blagorodni kneže Milosave,
Želeći da se zasedanija novopostavljenog Suda velikoga 2. januara 1825. započnu, izostavčjam preporučiti vam, da i vi, izabranij člen istoga suda budući, uoči novoga ljeta u Kragojevac prispete, odloživši zasad vaš dolazak ovoamo do rečenoga dana.
Ostajem vaš dobroželatelj, Miloš Obrenović, knjaz Serbskij. U Kragujevcu 30. nojvembra 1824."
Tako je obavljano tzv. vansudsko presuđivanje građanskih predmeta u Srbiji između 1815. i 1825. godine. Pravi okružni sud Ćuprijske nahije osnovan je pri kraju 1824. godine i počeo da radi 1. januara 1825. sa sedištem u Svilajncu. Ostao je tu celih deset godina pa je tek početkom 1835. premešten u Paraćin.
Autor: Nataša Anđelić
