Krajem 80-tih godina, g.đa Vera Stojić, saradnica našeg nobelovca, ispričala je kako je počela da se druži sa Andrićem i kako je s njim sarađivala.Ovim putem ćemo kroz taj tekst da vas upoznamo sa interesantim detaljima iz života slavnog srpskog književnika.
"Vera Stojić upoznala je Andrića 1924-25. godine u „Ruskom caru", gde je bio u društvu sa Stanojem Stanojevićem, Verinim rođakom. Prema njenom sećanju, on je i tada važio za vrlo povučenog čoveka koji je, osim bliskih pri jatelja, po pravilu izbegavao društvo. U to vreme najbliži mu je bio Gustav Krklec, ali je već 1925. među njima „pukla tikva"; počeli su ponovo da se druže tek posle II sv. rata. U Beogradu, Andrić se najviše družio sa Dučićem, Rakićem i Crnjanskim, ali je povoljno mišljenje imao o Dučiću, posebno o Rakiću. Kasnije je počeo da se druži i sa Vučom i njegovom suprugom Lulom koji su mu kad je sklopio brak sa Milicom bili kumovi. Održavao je veze i sa Matićem, Ristićem i Dedincem, bio je u prijateljskim vezama sa Belićem, a posle rata postali su mu bliski Oto Bihalji-Merin, Mladen Leskovac i Boško Petrović, naročito Rodoljub Čolaković, koji je, kako smatra Vera Stojić, mnogo uticao da Andrić uđe u Partiju, usled čega je Kaja Milenković (sestra Brane Milenkovića, advokata, u čijoj je kući, u Prizrenskoj ulici, Andrić živeo od 1941. do 1959. godine), izmenila odnos prema njemu. Andrić je svoj ulazak u Partiju ovako objašnjavao: da ne želi da spolja bude obavešten o događajima, nego da želi da iznutra saznaje o aktuelnim zbivanjima, da zna šta se radi.
Prema rečima Vere Stojić, Andrić je pisao rukom, olovkom ili naliv-perom, i to vrlo nečitko. Vera je prekucavala njegove rukopise, koje bi on najpre pregledao a onda odložio. Svoje rukopise je dugo glancao, godinama doterivao. Travničku hroniku počeo je još u Francuskoj, Na Drimi ćupriju ko zna koliko je dugo pisao, Znakove pored puta pisao je celog života, a dugo je radio i Kuću na osami – saopštila je Vera Stojić.
Uz ove, Andrićeva saradnica saopštava i neke druge pojedinosti iz piščevog života i rada, a prepiska koja je između njih trajala pune 43 godine, od 1926. do 1969. osvetljava ne samo Andrićevu svakodnevicu, već i njegova književna interesovanja i preokupacije, što može biti od koristi za bolje i potpunije tumačenje njegovog dela.
Tako, na primer, u pismu iz Marselja, od 4. XII 1926. godine, Andrić, pored ostalog, piše: Vi znate, čini mi se, da sam ja veliki protivnik g. Tagore-a (Rabindranat Tagora). Cenim ga, naravno, ali ne verujem da svetlost dolazi sa Istoka. To je optička varka. I posle, osećam da sve te mudrosti iz Azije, ne poričući ni najmanje njihovu apsolutnu vrednost, za nas koji smo kršteni — pa ma i ne bili hrišćani — ne vrede ništa, ili malo.
Zanimljiva su, svakako i pisma Vere Stojić Andriću, osobito ona koje se tiču štampanja njegovih dela, o kojima je ona brinula, zajedno sa Vučom i Markom Ristićem. Tako, recimo, kada je u Državnom izdavačkom zavodu Jugoslavije u Beogradu, 1945. godine štampana njegova „Travnička hronika", ona piše: Govorila sam onomad sa Ristićem. On je dosad pročitao oko 11 tabaka i ne ume dovoljno da izrazi svoje oduševljenje. Smatra da je ovo Vaše najzrelije delo i da bi bilo zanimljivo i dobro da se prevede na francuski, što bi specijalno i za Francuze imalo naročitog značaja i interesa.
Iz prepiske, koju je priredila Žaneta Đukić-Perišić, ocrtava se u izvesnoj meri i Andrićev stav prema pojedinim događajima. Recimo, naposredno posle rata, kada se do neba uzdizalo prijateljstvo između SSSR-a i Jugoslavije, praćeno različitim hvalospevima, skeptičan i mudri Andrić znao je na podesan i njemu svojstven način da izbegne ovu halabuku. Baš kao što je diplomatski vešto, ali i hrabro izbegao da potpiše nekada tzv. Apel srpskom narodu. Naime, kad su Andriću došli na vrata da potpiše ovaj sramni akt, on je dotičnom otvorio i rekao da gospodin Andrić nije kod kuće.
Pažnju će svakako privući i Aide-memoire o "albanskom pitanju", elaborat koji je već bio predmet ocene i spora istoričara Bogdana Krizmana i Rodoljuba Čolakovića. Pored Andrićevog izvornog teksta, objavljena je i prepiska Čolakovića, Jelića i Krizmana."
Rajko Đurić, Politika 1988
