U proleće 1804. godine Prvi srpski ustanak je uzeo maha, a ustanici opseli veća mesta i oslobodili dobar deo Beogradskog pašaluka. Ustanike valjevskog kraja su predvodili Mateja i Jakov Nenadović. Posle pobede nad Turcima na Svileuvi 11. marta Jakov Nenadović je opseo Šabac. Turci iz Bosne, zvornički paša Vidajić i Mula Nožina pošli su u pomoć opsednutim Turcima u Šapcu. Njih su kod manastira Čokešina trebali dočekati udruženi ustanici kako bi sprečili da njihovo prisustvo ko Šapca upropasti opsadu.

Kod manastira su se sastali harambaša Đorđe Ćurčija, braća Nedić i Jakov Nenadović sa delom vojske, jer je glavninu ostavio u opsadi Šapca. Oko načina suprotstavljanja Turcima najpre su se sukobili Đorđe Ćurčija i Jakov Nenadović. Ćurčija je napustio Čokešinu sa koko 300 hajduka. Jakov je zatim ušao u sukob i sa Nedićima i videvši da ne može da im komanduje i on je otišao i povukao svoju vojsku sa sobom. Na mestu sukoba sa Turcima ostali su sami braća Nedić sa svojim hajducima i vernim pratiocima Damjanom Kutišancem i Pantom Damjanovićem.

Boj na Čokešini se odigrao na Lazarevu subotu 28. aprila 1804. godine. Prema narodnoj pesmi Turaka je bilo preko sedam hiljada, ali je njihov broj verovatno preuveličan. Nedići su se suprotstavili neprijatelju na brdu Lipovica gde su se satima odupirali sve dok nisu desetkovani. Kada im je „ponestalo džebane“ njih nekoliko su se povukli prema lipovičkom potoku gde su pružili poslednji otpor.

Posle pet dana izbegli iguman Hadži Konstantin je sa meštanima i majkom braće Nedić zatekao užasan prizor: iskasapljena tela braće Nedić i njihovih 303 hajduka, spaljen manastir i devet preživelih u teškom stanju koji su umrli iako im je ukazana pomoć. Svi su sahranjeni pored manastira.

Bojem na Čokešini bosanskim Turcima je onemogućeno da pruže pomoć opsednutom Šapcu. Ustanici su osvojili Šabac prvog maja. Junačka pogibija braće Nedić i njihovih hajduka ušla je legendu, a Leopold Ranke je boj na Čokešini nazvao „srpskim Termopilima“.!