Prvi veliki prazniku novembru, posvećen Svetom Dimitriju, sinu velikog solunskog vojvode. Zbog zaštite i nesebične pomoći koju je pružao hrišćanima.Njegovim čudima ni broja se ne zna. Svuda se poštuje kao veliki svetac.

U vreme kada su jata hrišćanskih duša, ubeljenih mučeničkom krvlju, svakodnevno uzletala u večna obitališta Carstva nebeskoga, vojvoda solunski i njegova blagočestiva supruga behu tajni hrišćani. Bogoljubljem i čovekoljubljem zadojiše i svoga sina jedinca, Dimitrija. Po njihovom upokojenju, mudrog, hrabrog, lepog i bogatog mladog Dimitrija car Maksimijan postavi za carskog namesnika vascele solunske oblasti, posebno mu naredivši da u tom delu carstva pobije sve hrišćane.

Beše to doba mnogobožačkih careva i progona Crkve Hristove. Prijatelj cara Maksimijana, car Dioklecijan, 303. godine naredio je rušenje crkava i spaljivanje svetih knjiga, lišavanje hrišćana građanskih prava, službe, časti, zaštite zakona, a oslobođeni robovi gubili bi slobodu ukoliko bi i dalje ispovedali Gospoda Hrista. Drugim carskim ukazom vrgnuti su u tamnicu ne samo vernici već i sveštenoslužitelji, a trećim su hrišćani podvrgavani najstrašnijim mučenjima ukoliko bi odbili da prinesu žrtve idolima. No videći da je svaka kap mučeničke krvi blagosloveno seme za hiljade novih hrišćana, car Dioklecijan naredi da otpočne veliko ili opšte gonjenje hrišćana po čitavom carstvu. Taj strašni pogrom započe spaljivanjem dvadeset hiljada hrišćana u gradu Nikomidiji, i to na prvi dan Vaskrsa.

Ali blagočestivi Dimitrije ispred carskih postavi Božje zapovesti. Ljubio je Gos p oda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom mišlju svojom, i svom snagom svojom, a bliž nj ega svoga kao samoga sebe. Želeći da ispuni pre svega ove dve najveće Božje zapovesti, mladi Dimitrije, odmah po povratku iz carske prestonice, poče ne samo javno ispovedati Gospoda našega nego i narod svoj odvraćati od mnogobožačkih zabluda, vodeći ga tako od pogibli ka spasenju. Ljubavlju posejana reč Božja pala je na plodno tle, pa se narod solunske oblasti poče u veoma velikom broju krštavati. Znao je mladi Dimitrije da ga zbog toga čeka surova kazna, ali zaista nije žalio da dušu svoju položi za bližnjega.

Mladi Dimitrije niti je srcem i dušom mogao niti je želeo da se odrekne Tvorca i Spasitelja svoga. Mogao je bez svega osim bez Gospoda i bio je spreman da, ako ustreba, ostane i bez ovozemnoga života - samo ne bez Životodavca.

Takva plamena ljubav u doba bezbožnih careva plaćala se krvlju. Zato, očekujući stradanje, sveti Dimitrije sve svoje ogromno bogatstvo i imanje predade vernom sluzi Lupu, zamolivši ga da to što pre razdeli siromašnima, dok se on sam pripremao da dočeka cara Maksimijana. Jer, pri povratku sa jednog od svojih mnogobrojnih ratnih pohoda, car naumi da svrati u Solun i da proveri da li je njegov namesnik Dimitrije zaista hrišćanin. Dimitrije dočeka cara sa svim dužnim počastima. Ali istovremeno ovaj blagočestivi mladić ne samo da potvrdi careve sumnje nego, hrabrošću Hristovog vojnika, pokuša da i samog cara urazumi, znajući da smo svi čeda Božja i da Gospod naš ne želi da iko pogine već da svi dođu u p oznanje is t ine .

No, zaslepljen vlastoljubljem i mnogim drugim demonskim porocima, car naredi da svetitelja vrgnu u tamnicu dok ne smisli kaznu dostojnu njegovog visokog položaja. Jer, on u svojoj gordosti mišljaše da može uplašiti vojnika Cara Nebeskog, i ne sluteći da ljubav izgoni svaki strah .

Takva bogodana ljubav beše darovana ne samo mladom Dimitriju nego i ostalim hrišćanima. Među njima beše i mladić po imenu Nestor, koji je veoma poštovao i voleo svog duhovnog učitelja, svetog Dimitrija.

Čuo je mladi Nestor kako se car Maksimijan bezdušno zabavlja usred hrišćanskog Soluna. On sa svojih krvavih pohoda dovede nekog ogromnog megdandžiju, varvarina Lija, koji je zabavljao cara tako što je nasilno dovedene hrišćane bacao sa pozornice na mnogobrojne oštrice kopalja. Zato Nestor pohita u tamnicu, moleći blagoslov svetog Dimitrija da iziđe na megdan Liju i tako spreči dalja zlostavljanja svoje braće u Hristu. Svetitelj blagoslovi njegov podvig, upozorivši ga da će i sam postradati. Ali Nestor se ni najmanje ne uplaši nego iziđe na megdan gorostasu Liju i, uz pomoć Božju, zbaci ga sa pozornice na ona ista koplja na kojima se proli krv hrišćanska. Car se strašno razgnevi, pa naredi da odmah pogube Nestora.

Doznavši da je Nestor izišao na megdan uz blagoslov svetog Dimitrija, car Maksimijan naredi da i Božjeg ugodnika odmah izbodu kopljima. U osvit dvadeset i šestog oktobra po starom, odnosno osmog novembra po novom kalendaru, godine 306, carski vojnici pohitaše u tamnicu. Tamo zatekoše svetitelja na molitvi i izbodoše ga kopljima. Tako se sveti Dimitrije preseli u večne nebeske dvore. Telo pak njegovo hrišćani tajno uzeše i sahraniše kako to pred Gospodom dolikuje.

Da u Boga našeg nema mrtvih nego da su svi živi, posvedoči i sveti Dimitrije, i to odmah posle preseljenja u Carstvo nebesko. Naime, u tamnici je pri pogubljenju svetog Dimitrija bio i njegov verni sluga Lup. On uze rizu i prsten svoga gospodara, obagrene njegovom svetom krvlju, i ponese ih sa sobom, toplo se moleći svetitelju da svojim svetim molitvama pomogne i njemu i svima bližnjima. I dogodi se čudo - svi bolesnici koji se dotakoše ovih svetinja i sa nepokolebivom verom i nadom u Boga molitveno se obratiše svetom Dimitriju da im bude molitvenik i zastupnik pred Gospodom, milosrđem Božjim behu isceljeni. Doznavši za to, car Maksimijan naredi da i Lupa pogube.

Ali uskoro posle stradanja svetog velikomučenika Dimitrija, car Galerije ukinuo je Dioklecijanove ukaze i podario hrišćanima slobodu veroispovedanja. Do tada skrivene pod zemljom u katakombama, mnoge crkve zablistaše pred očima i u srcima vernih. Tako i žitelji Soluna sagradiše crkvicu nad grobom svetog velikomučenika Dimitrija. Tu je ugodnik Božji, blagodaću Hristovom, svakodnevno čudotvorio. Koliko se stvarno zbilo čudesnih isceljenja u ovom svetom hramu, samo je dragom Bogu znano, a poneka od njih su, po Promislu Božjem, a na pouku budućim naraštajima.

S Mitrovdanom počinje zimski period. Na Mitrovdan mora da bude gotova kuća koju domaćin pogodi sa dunđerima oko Đurđevdana. Do Mitrovdana se jede sveže meso, a od Mitrovdana samo ono koje se suši u toku jeseni. U Šumadiji seljaci u svaki ugao sobe stave belutak da ih brani od miševa. Žena na ovaj dan ne dira vreteno, češljeve i makaze. Ako na ovaj dan bude mraza i padne sneg, takva će biti čitava zima. SREĆNA SVIMA KRSNA SLAVA