Od davnina su so i hleb predstavljali simbol gostoprimstva kod Srba, jer se smatralo da svaka, pa i najsiromašnija kuća, uvek raspolaže hlebom, solju i vodom – „da ima čime da dočeka putnika namernika".
Zato se do danas zadržao običaj da se gost posluži prvo solju i hlebom, pa tek posle ostalim „što je Bog dao a domaćin spremio". Kad se može, za gosta se sprema najukusniji hleb – pogača. Pogača se obično ne seče, nego se lomi.
Gostoprimstvo našeg naroda vodi poreklo iz pradavnih vremena, kada se verovalo da nepoznati gost može biti neko božansko biće ili duh nekog umrlog pretka ili, uopšte, osoba natprirodne snage. Zbog toga su nepoznate osobe - putnici namernici dočekivani u svakoj kući sa velikim počastima i gošćeni što je moguće bolje, a sve u cilju da im se kuća ne zameri. Pre svega na trpezu su iznošeni pogača i so.
Kasnije, po prihvatanju hrišćanstva, običaj gostoprimstva dobio je iskrenije i milosrdnije oblike. Običaj dočekivanja i gošćenja putnika namernika postepeno se pretvorio u dočekivanja iz milosrđa: ako je neko gladan, nahrani ga; ako ga gone, sakrij ga; ako je slabo obučen, odeni ga; ako je ranjen, previj ga, pomozi nejakom, bolesnom, progonjenom, ne pitaj šta je, ko je, i odakle je, već ga ugosti i pomozi, a „Bog će ti platiti" za to.
Uzor svim hrišćanima bio je ostao jedan događaj zabeležen u Bibliji, u Starom Zavetu.
Tri nepoznata putnika došla su u dom ostarelih pobožnih ljudi Avrama i Sare. Oni su ih dočekali najbolje što su mogli. Ispostavilo se da su trojica zapravo Božji anđeli koji su Avramu i Sari obećali da će dobiti sina i da će kroz njega mnogi postati naslednici Avrama, odanog Bogu. Tako je i bilo. Ovaj biblijski događaj često se predstavlja na ikonama i freskama baš kao „Gostoprimstvo Avramovo i Sarino". Na stolu pred anđelima se obavezno slika pogača (hleb).
Gostoprimstvo je vremenom postalo jedna od prepoznatljivih osobina srpskog naroda kojom su se Srbi posebno ponosili. I danas Srbi u ispoljavanju gostoprimstva osećaju posebno zadovoljstvo. A iznošenje pred posebno drage i uvažene goste pogače i soli simbol je predavanja celog svog doma gostu.
Pogača je od davnina imala i neke obredne uloge. Zvanice se kod Srba pozivaju na svadbu pogačom i rakijom (vinom) u bukliji (vrsta čuture). Ženi koja se porodila donosili su pogaču na dar, za sve praznike sprema se po pogača. Nekada dok je vladala strašna bolest kuga, mesila se i za kugu pogača – da bi je „umilostivili".
RECEPT ZA POGAČU:
1,5 kg brašna
1/2 kašičice soli
1 kašičica sode bikarbone
1 jaje za premazivanje
mlaka voda po potrebi
Brašno sipajte u posudu za mešenje, napravite u njemu udubljenje i sipajte u njega sodu bikarbonu i so. Dolivajući postepeno mlaku vodu, najpre zamešajte, a zatim zamesite testo nešto tvrđe nego za običan hleb. Testo dobro izvaljajte na dasci za mešenje i oblikujte u okruglu pogaču.
Podmažite pleh i spustite u njega pogaču, pritiskajući je blago rukom. Uzmite viljušku, pa njenim vrhom probodite pogaču na više mesta po površini. Tamo gde probodete, pritisnite prednjim delom zupca viljuške testo da se na njemu oforme šare tipične za srpsku pogaču. Sada pogaču premažite po površini razmućenim jajetom i stavite u zarejanu rernu. Temperatura treba da je nešto manja nego za lepinju, ali veća nego za hleb. Kada pogača dobije zlatnomrku koricu, izvadite je iz rerne i uvijte u čiste salvete.
Služite je toplu uz srpski beli sir ili kajmak.
