Tulski medenjak je simbol, vizit-karta ne samo Tule već i čitave Rusije. Tula je proslavila Rusiju ne samo oružjem, samovarima (čajnicima), harmonikama, već i medenjacima.

Medenjak je široko ušao u svakodnevicu naroda. U XVIII i XIX veku su pečeni kiseli i presni medenjaci. Kiseli – od kiselog testa – bili su skuplji i veoma omiljeni kod imućnih ljudi. Tamnosmeđi – sa medom i melasom bili su slatki i sipki.

Siromašnima su bili namenjeni medenjaci od presnog testa – jeftiniji i lakši za izradu.

Medenjaka je bilo najrazličitijih – vajanih, s utisnutom šarom, obrednih, s likovima. Najstarije i najrasprostranjenije bile su umešene figure – jednostavne i originalne.

Išarani medenjaci, pravljeni uz pomoć daske, u narodu su nazivani štampanim.

Medenjaci su se delili i po nameni: za poklon, za opraštanje, svadbeni, za pomen. Za njih su vezani mnogi stari običaji i verovanja. Bez medenjaka nije mogao proći nijedan događaj.

Nemoguće je reći ko je i kada napravio prvi medenjak. Prvi spomen tulskog medenjaka nalazimo u registarskoj knjizi (1685). Do danas su sačuvane daske na osnovu kojih možemo suditi o raznovrsnosti medenjaka. Daske su izrezivane od brezovog i kruškovog drveta starosti oko 30 godina. Za medenjačke daske korišćeni su donji delovi stabla isečeni na daske debljine oko 5 sm koje su sušene i do 20 godina. Ivice dasaka su radi čvrstine premazivane smolom ili voskom. Na gotovu dasku je rezbar-umetnik nanosio šaru. Takve daske su služile kao kalup za medenjake.

Šarani medenjak je predstavljao umetničko delo. Zahtevani su ne samo ukus već i lepota, zato je ukrašavanju pridavana posebna pažnja.

Za medenjake su vezani mnogi narodni običaji i tradicija. Poklanjani su iz poštovanja ili kao znak ljubavi. Posebni medenjaci pravljeni su povodom nekog važnog događaja.

Naši preci su tulske medenjake smatrali dragocenim poklonima. U narodu se verovalo da medenjaci imaju lekovita svojstva i pomažu u lečenju bolesti. U takvim slučajevima su na dasci urezivana početna slova imena arhanđela.

Medenjaci su, naravno, bili omiljena poslastica. Naročito su ih volela deca. Za njih su pravljeni medenjaci u obliku riba, ptica, sa imenima, sa pojedinim slovima.

Tvorci medenjaka nazivani su „medenjari". Taj zanat se prenosio s kolena na koleno.

Medenjaci su pečeni u gotovim kalupima. Njihov izgled i lepota u potpunosti su zavisili od kalupa. Naročito su cenjeni medenjaci s natpisima. Teško je bilo urezati crtež na dasku, a natpis još teže.

Medenjaci su kao i hleb pravljeni na domaći način u selima, kasnije i u gradovima. Daske su se delile na pet vrsta: šarane, komadne, slagane, počasne, gradske.

Šarane su bile pravougaone, jednostavnih ukrasa, a različite dubine rezbarenja.

Na komadnim daskama su bili ornamenti i sitne šare. Takvi medenjaci uglavnom su pravljeni za prost narod i decu.

Slagane daske su korišćene za pravljenje omanjih medenjaka. Velika daska se delila na delove, a svaki omanji medenjak imao je završenu šaru.

Počasne daske ukazaju na crte bogatog života i privrednog poleta, svedoče o stupnju umetničke izrade. Procvat doživljavaju sredinom XVIII veka. To su daske velikih razmera. Težina pojedinih medenjaka iznosila je i po nekoliko pudova (pud – 16,38 kg).

Tip gradskih medenjačkih dasaka objedinjava omanje daske koje su se kasnije pojavile sa kratkim urezanim natpisima, označavajući grad u kome je medenjak napravljen.

Početkom XIX veka seosku proizvodnju medenjaka potiskuju fabrički proizvodi. Medenjaci postepeno gube obredno značenje i postaju samo poslastice.

Izuzetno zagonetni natpisi na nekim medenjačkim daskama otkrivaju nam nepoznate stranice istorije medenjaka. Zna se da su krajem XIX veka u Francuskoj, Belgiji, Holandiji i drugim zemljama održavane međunarodne izložbe, pošto su sačuvane daske s natpisima „Linburska", „Linvers", „Linbursk", te se može pretpostaviti da su te daske pravljene za navedene izložbe, ali je u rezbarenju imena gradova Liburn, Limburg na medenjačkim daskama došlo do slovnih grešaka.

Krajem XIX  početkom XX veka umetnik-rezbar se trudi da na daskama ovekoveči novu simvoliku. U doba sovjetske vlasti se na medenjačkim daskama pojavljuju nove reči „komsomol"(skoj), „festival", „olimpijada".

Daske rezbara nastavljaju da raduju majstore-medenjare. I pored široko primenjene automatizacije u industriji slatkiša, medenjački zanat se kao i pre zasniva na ručnom radu.