Fauna Vlasinskog područja i pored pretrpljenih izmena viševekovnim antropogenim uticajima sadrži značajne elemente retkih i ugroženih vrsta.Jedna od strogo zaštićenih vrsta je vidra. Osim neophodnosti njenog očuvanja na ovom području, što je od nacionalnog značaja, izuzetno je važno da ukoliko ste u mogućnosti posetite Vlasinu i doživite sve njene posebnosti.
A o kakvoj je životinji reč: vidre imaju gipko i vrlo pokretno telo. Građa tela im je izuzetno osposobljena za ronjenje. U vodi mogu izdržati izuzetno dugo, a za hvatanje plena se služe oštrim i snažnim zubima. Mladunci nauče plivati u starosnoj dobi od oko 80 dana, kada im krzno dovoljno poraste i postane vodootporno. Pre toga oni su jako nevešti u vodi zbog mekog krzna i praktično se boje vode, tako da ih u periodu kada treba da počnu plivati majka najčešće na silu gura u vodu dok se ne nauče.
Vidre se prvenstveno hrane ribom. U lovu nisu izbirljive, i po pravilu love plen koji se može najlakše uhvatiti u datom trenutku. Ipak, omiljena hrana su joj jegulje. Često sateraju plen u travom obrastao tesnac i napadaju ga odozgo svojim snažnim i oštrim zubima. Pored riba, hrane se i rakovima, vodenim insektima, žabama, pticama, a ponekad i mladim kunićima i zečevima. Vidre koje žive u blizini mora hrane se rakovima i raznim morskim ribama.
Vidre su vrlo strašljive, suzdržljive životinje koje žive samačkim životom. U lov idu pretežno noću, a dan uglavnom provode u svojim jazbinama. Love i hrane se u bistrim i nedubokim potocima, a poželjno je da su ti potoci i obrasli gustišem i da su u blizini poplavnih područja. Za vidre je ipak najvažnije da je voda bistra i da obale pružaju mogućnost skrivanja. U potrazi za hranom, vidre često znaju da se sele iz jednog riječnog područja u drugo, pri tom često prelazeći velike udaljenosti. Vidre obeležavaju svoju teritoriju izmetom, i često je kontrolišu. Mužjak obično poseduje veliku teritoriju, dužine od jednog do četrdeset kilometara, a u proseku oko osamnaest kilometara, a ženka sa mladuncima poseduje nešto manji prostor u sklopu teritorije mužjaka. Jazbine kopaju između korenja drveća u blizini reke. Ponekad koriste i jazbine kunića i jazavaca ako nisu daleko od vode, a često imaju i po nekoliko svojih jazbina koje koriste u zavisnosti od toga gde se zateknu. Ponekad koriste i šuplja debla za jazbine, a ponekad su jazbine tek rupe u zemlji do kojih je moguće doći samo iz vode.
Vidre nemaju određeni period parenja. U području jednog mužjaka živi nekoliko ženki, i mužjak ih posećuje kada su spremne za parenje. Mužjaci postaju polno zreli sa oko 18 meseci starosti, a ženke sa oko 2 godine. Ženke se kote otprilike 63 dana nakon parenja, i donose 1 do 4 mladunaca. Prvih četrdesetak dana mladunci su potpuno bespomoćni i majka ih doji. Mužjaci ne učestvuju u podizanju mladih. Nakon 8-9 meseci mlade vidre se prvi put privremeno odvajaju od majke, a postaju potpuno nezavisne od majke sa oko 12 meseci.
