Kikindska suvača je jedna od dve preostale u celoj Panoniji, pa je 1951. godine stavljena pod zaštitu Države, a 1990. godine proglašena za nepokretno kulturno dobro od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju.

Suvača u Kikindi je etnografski objekat karakteristican za Vojvodinu u XIX veku. Sagrađena je 1899. godine, a sa radom je prestala 1945. godine. Nalazi se u zapadnom delu grada, na uglu ulica Nemanjine i Moravske, na katastarskoj parceli broj 8268, čija je površina 728m2. Suvača je suvi mlin koji za mlevenje žitarica koristi živi rad. Pokretačka snaga su konji, koji stavljaju u funkciju uređaj za mlevenje. Najmanje je bio upregnut jedan par, a najviše pet pari konja. Pomeljari su obično dovodili konje, ali su se za pokretnje velikog kola suvače konji mogli i iznajmljivati. Par konja mogao je da samelje do 100kg žita za jedan sat. Po predanju, ukus hleba od žita samlevenog u suvači bio je odličan i visokog kvaliteta. Pored žitarica, u suvači se mlela i paprika, ređe biber ili cimet. Suvača se sastoji se iz tri povezana dela, pogonskog prostora, mlinskog prostora i mlinarevog stana. Pogonski prostor čini odeljenje sa piramidalnim krovom gde se nalazi uređaj za pokretanje mlinskih kamenova. Iako se ceo objekat zove suvača, suvača je u suštini deo objekta u kome se nalazi ovaj uređaj.

Glavni objekat je oblika višestrane piramide gde je smešten najvažniji deo suvaće - veliko kolo. Raspona je oko 15m, a visina u centru piramide je 8,55m. Krovna konstrukcija je drvena, pokrivena biber crepom. Oslanja se na 14 niskih i 3 zdepasta stuba od opeke. Između stubaca prostor je ograđen ogradom od drvenih letava. Na južnoj strani, umesto ograde, postavljena su vrata od drvenih letvica za uvođenje konja u suvaču. Osnova pogonskog prostora je veliko kolo, obima oko 45 m, učvršćeno sa 12 paoka za centralnu valjkastu osovinu postavljenu vertikalno, koja se zove popa. Na rubu kola, sa 516 drvenih zubaca, sistemom zupčanika prenosi se energija dva para kamenja za meljavu. Donji deo pope je okovan. Šiljak okova leži u metalnom ležištu koje se zove paprica, u stabilnoj kamenoj podlozi. Gornji deo pope je sužen u valjkasti vrat. Ležište mu je utvrđeno između dve horizontalne grede. Na jednoj strani tog ležišta je poluga - jezik, učvršćena samo na jednoj strani za horizontalne grede. Drugi deo jezika se lako može podići i osloboditi vrat pope pomoću konopa - pajvana. tako se popa zajedno sa kolom, može iskrenuti na slobodnu stranu radi uvođenja konja u kolo. Mlinski prostor je odeljenje pravougaone osnove sa krovom na dve vode, nižim od krova suvače. Pod je od nabijene zemlje, a zidovi od naboja, debljine 55cm. Uređaji za mlinski mehanizam postavljeni su na horizontalnu daščanu konstrukciju koju nose šest vertikalnih drvenih stubaca. Oni su izdignuti od poda prostorije za 1,6m. U gornjem delu prostorije nalaze se dva para kamenja za meljavu. Smešteni su u drvene obore na metalnim osovinama vretena. Iznad kamenja su drveni koševi u koje se sipaju žitarice. U donjem nivou mlinarskog prostora su dva sanduka sa promenljivim sitima kroz koje se seje brašno različite finoće, griz i mekinje. Mlinarev stan čine tri prostorije: soba, kuhinja i ostava. Soba se nalazi uz sam mlinarski prostor i sa njim čini celinu. Sve prostorije su povezane međusobno, osim ostave u koju se ulazi iz dvorišta jer je naknadno dozidana. Mlinarski prostor i soba su pod istim, dvoslivnim krovom koji je pokriven biber crepom. Ostale prostorije, koje su pod jednoslivnim krovom i bez tavanskog prostora, su naknadno dozidane.

Projekat rehabilitacije Suvače u Kikindi u narednim fazama obuhvatiće konzervaciju unutrašnjosti objekta, rekonstrukciju mehanizma za mlevenje i njegovo ponovno vraćanje u funkciju. Takođe, ove radove pratiće i intenzivnije osmišljavanje programa i kreativnih radionica, kao i bolje umrežavanje kreativnih preduzetnika koji svoj rad zasnivaju na materijalnom i nematerijalnom nasleđu.

Najstariji žitelji Kikinde, koji se sećaju suvače, perioda kada je ona još uvek bila u funkciji, načina mlevenja i organizacije rada, kao i društvenog života, sada imaju između 80 i 90 godina. Verovanja vezana za suvaču su da na mestu gde se ona nalazi ne treba graditi kuću, jer je zbog teškog rada to mesto sa mnogo negativne energije. Međutim, suvača je bila mesto i za lepe stvari – tridesetih godina 20. veka pamti se da su se skoro svako veče okupljali kod suvače momci i devojke kako bi zakazivali sastanke, družili se, pevali i svirali. Pamti se da je suvača u Kikindi tada bila značajan deo društvenog života mladih. Irena Varga, jedna od potomaka bivših vlasnika suvače, se seća priča da su tridesetih godina 20. veka momci krišom ulazili u suvaču i krali kolomast – crnu mast kojim se podmazivao donji deo popa, da bi se lakše okretao. Tom crnom mašću momci su mazali izabrane devojke, a ako bi se devojka okrenula i pogledala momka koji je namazao crnom mašću, verovalo se da će ona biti njegova.

Antropološko vredovanje Suvače u Kikindi, pokazuje da mlađe stanovništvo smatra da je Suvača važna za kikinđane, da ima veliki arhitektonski značaj i da je deo tradicionalnih vrednosti koje treba očuvati. Svi meštani se slažu da Suvača u Kikindi predstavlja simbol i obeležje grada za one koji dolaze u posetu ovom mestu. Sasvim je izvesno da suvača prvenstveno predstavlja identitetsko obeležje Kikinde, ali takođe ona za mnoge meštane ima emotivan prizvuk i izaziva simboličko značenje. Prvo, Suvača se doživljava kao deo tradicije i kulture Vojvodine sa velikim istorijskim značajem. Drugo, određeni deo meštana proživeo je neke istorijske događaje u kojima je Suvača bila deo, pa je tako onda danas u njihovom sećanju deo proiživljene prošlosti.