Na Maljenu, planini jugoistočno od Valjeva, na svega 120 kilometara od Beograda i na nadmorskoj visini od 980 metara, smeštena je visoravan Divčibare.
Ovo mesto poznato je po svojoj blagoj klimi, bogatom biljnom i životinjskom svetu, obilju izvora i tekućih voda, te slovi za jednu od najlepših vazdušnih banja u Srbiji (Balkanskoklimatski institut Srbije proglasio je 1963. godine Divčibare klimatskim lečilištem).
Zbog povoljnog geografskog položaja klima je ovde blaga i prijatna. Vazdušna masa sa Mediterana tu se sudara sa vetrovima sa Karpata i Panonske nizije, čime se objašnjava i prisustvo joda u vazduhu. Prosečna letnja temperatura ne prelazi 22 stepena celzijusa, a zima obiluje kristalnim snegom koji se ne topi gotovo trećinu godine.
Visoravan je dobila naziv Divčibare iliti "devojačke bare" u spomen na tragičnu smrt jedne mlade devojke. Prema narodnom predanju, mlada čobanica se nesrećnim slučajem udavila u nabujaloj Crnoj kamenici.
Divčibare imaju dugu istoriju banjskog turizma. Sam naziv pominje se još davne 1476. godine u turskom popisu Smederevskog sandžaka. Značajan podatak za istoriju banje je taj da je knjaz Miloš Obrenović posle Drugog srpskog ustanka od svog turskog pobratima Deli-age otkupio čitavu visoravan, zajedno sa torovima i drugim zidanim objektima. Poznato je da je knjaz Miloš često posećivao ovaj kraj, obilazio čobane i kontrolisao njihov rad. U blizini "Gospodarskih koliba" bio je izvor hladne planinske vode, kasnije u narodu prozvan knjaz-Miloševa česma.
Divčibare sneg godišnje prekriva 3 do 4 meseca, što naročito raduje zaljubljenike u zimske sportove i ljubitelje snežne idile. Skijašima je na raspolaganju nekoliko skijaških staza od kojih je najduža (800 metara) i najizazovnija ona na severnoj padini Crnog vrha. Staza je osvetljena, pa postoji mogućnost i noćnog skijanja.Tu su još tri manje ski staze dužine do 300 metara, a početnicima za ovaj sve popularniji sport na snegu, na raspolaganju su i škole skijanja. Divčibarska kotlina ima i odličnih staza za skijaško trčanje, a u hotelima i odmaralištima postoji mogućnost iznajmljivanja i servisiranja ski opreme.
Osim okolnih visova i blagih prevoja ispresecanih pešačkim stazama, zimskoj idili Divčabara svakako doprinosi bogata šuma odevena snegom. Preovlađuju četinari, a u samom centru uzdižu se planinski borovi, koji inače ne rastu na manje od 2.000 nadmorske visine. Tu su i beli i crni bor, jele, smrče, a u nešto manjem broju i kleka. Guste šume smenjuju prostrane livade s proleća išarane livadskim biljem. Prvih dana proleća, dok sneg još kopni, pojavljuju se jeremičak, vresak i šafran. Krajem aprila i početkom maja stiže narcis – cvet planine, a sredinom leta lincura, lekovita biljka žutih cvetova, poznata i po tome što se koristi za spravljanje nadaleko čuvene srpske domaće rakije, lincure.
Divčibare su i mesto koje obiluje vodom, izvorima rečica i potoka koji pripadaju slivovima Kolubare i Zapadne Morave. Najlepše reke ovog područja su Manastirica, Crna kamenica i Crna reka. Manastirica izvire pod Kraljevim stolom na preko 1.103 metra nadmorske visine. U svom gornjem toku ova brza planinska rečica između dva visa Velikog brda i Orlovca, pravi prelepi vodopad visok dvadesetak metara. Crna kamenica nastaje stapanjem više izvora, teče kroz borovima ukrašenu klisuru, gradeći niz brzaka i slapova. Protiče kroz prirodni rezervat Velika Pleć, praveći jedan veličanstveni vodopad nazvan Vražji vir. Voda Crne reke teče preko gotovo crne, stenovite podloge, po čemu je i dobila ime. Ukrašena je mnoštvom kaskada, virova i nizom vodopada čija se visina kreće od pet do deset metara.
Od brojnih izvora najinteresantniji su Žujan i Studenac. Izvor Žujan nalazi se u prostranoj močvarnoj livadi, a voda Studenca je toliko hladna da ledi zube dok se pije. Iz pukotine iz koje izvire voda struji hladan vazduh pa se pretpostavlja da iza izvora postoji sistem do sada neispitanih pećina.
Sa Divčibara se organizuju izleti do obližnjeg Valjeva, manastira Pustinja ili istraživačko-rekreativnog centra Petnica. Takođe je moguće otići i do crkve Uspenija Presvete Bogorodice i sela Brankovine i kušati zdravu hranu u seoskim kućama zvanim džemati. Smeštaj na Divčibarama moguć je u nekoliko hotela, a udoban boravak nude i odmarališta i kampovi za decu, ali i topli privatni domovi.
Autor: Zlatica Ivković/review
