Kako je Dragoljub Mijatović i pored neverice svojih seljaka i inženjera, sa vrha Kopaonika sproveo vodu na svoje imanje kroz kanal dug 18km, kroz ogromne stene, preko provalija i strmih litica na kojima kako kaže "ptica nije mogla da se odmori". Objavljeno u listu Politika 17.11.1928. godine.

...Ovo ne radim radi ličnog popularisanja, već radi pouke i podstreka zainteresovanih, i radi širenja ideje, jer sam potpuno uveren, da u našoj zemlji ima mnogo vode, koja se ne iskorišćuje, a mogla bi se koristiti kao prirodno blago za poljsku privredu i industriju, pa i s time da se leči kriza, koja nas davi kao mora.

Pored najbolje državne pomoći, volje i energije, ne mogu se postići željeni rezultati, ako sam narod, i to najmnogobrojnija masa, ne pregne na koristan, napredan i kulturan rad i štednju. To će bistro oko moći da nađe u ovoj maloj knjižici.

U Žutici, meseca juna 1930. godine
Dragoljub Mijatović

Dragoljub je iz sela Žutica u srezu studeničkom raške oblasti. Žutice je na samom podnožju Kopaonika. Tu, kao i u celom srezu koji je bezvodan i siromašan, zemlja je planinska, suva, tanka. Na mestima gde se nalazi neki potočić rodi vrlo dobro, inače je dovoljno nedelju dana jakog sunca, pa da sagori sve.
Dragoljub ima 50 hektara svoje zemlje. Dvadeset godina bavi se on mišlju da dođe do vode za navodnjavanje svoga imanja.

Preko leta uvek –svake godine- gonimo stoku na ispašu i bačijanje na Kopaonik, a inače poznajem svaki kutak i potočić Kopaonika pa i *Samokovsku reku*, koja izvire u tri kraka od "Suvog Rudišta", "Gobelje" i "Vučaka", te se sastavlja na sredini Kopaonika.

Nebrojeno sam puta preko leta prolazeći sedeo kraj ove reke pod krasnim visokim jelama i razmišljao: "Da mi je bar jedan deo ove vode kod kuće na imanju, pa bih bio pun zadovoljstva. Zašto joj priroda ovako opredeli put niz provaliju, strme litice i pustinje, kud prolazi niz neprohodne terene u reku Jošanicu, a odmah sa ovom bez ikakve koristi u reku Ibar i dalje, nigde ne iskorištena."

Nekoliko puta sam obilazio teren, pa se rešim da od vode sa ove reke uzmem jedan deo i jazom, otvorenim kanalom, dovedem kući na imanje.

Razgledajući tako uverio sam se da bi mogla voda da se sprovede, kad ne bi stojale na putu strme litice i provalije takozvane "Kozje stene". Gledajući tako nekoliko puta utvrdim da bi bilo smisla za rad do Kozjih stena i odatle do kuće, ali na Kozjim stenama ne da se ni zagledati, a još manje zamisliti kakav rad na njima, a naročito ne sprovod vode. Procenio sam da ovoga opasnog i najtežeg terena imade oko 600 metara dužine i to gledajući sa suprotnog brda, jer se nije moglo nigde prići onamo, gde otprilike treba da bude iskopan kanal za sprovod vode.

Kad dođem kući vidim, kako berićet na imanju gori od suše. Rešim se, da radim kako Bog da. Kad iziđem opet na Kopaonik te pogledam dužinu i opasnost na Kozjim stenama, odustanem od namere. Tako je bilo nebrojeno puta.

...Počeo sam o tome da zapitkujem pojedine stručnjake i vešte ljude, koji su radili veće javne radove, ali mi niko nije savetovao da to radim, govoreći mi, da to apsolutno nije izvodljivo, te i ako bih prokopao kanal, da će voda usahnuti, izgubiti se usput kanalom u zemlju, i da na imanje neće doći ništa.

...Pitao sam neke stručnjake – inženjere za premer. Neki nisu hteli ni da čuju za nikakve pare da onuda vrše premer, a neki su mi tražili basloslovnu cenu za plan i nivelaciju i meru sa predračunom: po sto i više hiljada dinara, a to je za mene bilo mnogo, jer nisam imao novca ni za samu trasu, te bi morao da se za ovo zadužim, a za rad ne bi mi ostalo ništa, pogotovo kad su mi oni bili takvi u predračunu i kazali, da će me taj posao koštati oko tri miliona dinara, i da se neće svršiti pre tri godine sa dva stručna inženjera.

...Šta sam mogao drugo, no da sam izmišljam. Napravim instrument od tri letve – trougaonik, na vrh zakucam čavao, a iz njega obesim tanak, a jak kanaf, na kojem je bio privezan zidarski visak. Nađem gde voda u dužini više od 4 metra – jer je toliki trougaonik – mirno leži i ne otiče nikuda, pobijem male kolčiće od letvica kroz vodu u zemlju tako, da su vrhovi od kolčića tačno poravnati sa površinom vode, a u tolikom razmaku koliko trougaonik dohvata, pa namestim nogare od trougaonika na pobivene kolčiće, pustim visak i umirim da stane pored poprečne letve na trougaoniku, pa gde je kanaf sa viskom stao, obeležim to mesto (belega 1.). Po tom mestu poznavao sam kasnije kada je trougaonik vodoravno stajao. Pri umeravanju pazio sam da nema vetra, kako će visak slobodno da stane bez zamahivanja i pokaže pravo mesto – ravninu. Zatim sam podmerio moj instrument na vodi gde ona teče, ali sasvim lagano, i tu sam na isti način ponovo obeležio na poprečnoj letvi mesto, koje je visak i kanaf pokazao (belega 2.), i konačno sam po treći put pomerio instrument na vodi gde ona obično brzo teče, i to sam obeležio na poprečnoj letvi (belega 3.).

Ovo se ovako moralo na instrumentu imati zbog merenja pada vode, da bi se mogla postaviti ravnomerna trasa, da voda ne bi negde mnogo trčala i zakopavala se, a negde ležala te ne bi mogla da izađe na potrebnu visinu gde treba, a gde bi mogla da izađe, ako bi se pravilno merilo.
Zatim sam napravio tri jednaka krsta. Oni su potrebni za merenje na duže odstojanje, dokle se mogu da vide, a na njima se meri ovako: Najpre dolazi prvi krst, zatim drugi na 4 metra udaljenosti i treći na udaljenosti dokle se vidi.

Kada se sa trougaonikom podmeri i kada se dobije potreban pad vode, onda se metne jedan krst tačno gde je bio zadnji nogar trougaonika, a drugi krst gde je bio prednji nogar, a treći se nosi napred dokle može da se vidi, pa kad se sa prvog krsta pogleda preko drugog, onaj treći mora da se pomera (namešta) više i niže, dok se ne poravna sa ova prva dva. Samo onaj treći krst treba da je duži za pola centimetra i onda se dobiva jednaki nagib (pad) po celoj dužini izmežu sviju krstova. Preko dolina mora da se prilikom rada meri sa trougaonikom na bliže, - iz stope u stopu.

...Znajući da nikakav rad po ovome ne treba početi dok se ne dobiju odobrenja i saobrazi sve sa zemaljskim zakonima, odmah sam kupio zakon o vodama, dobro ga proučio, i na osnovu istog počeo tražiti potrebna odobrenja.

...Radnika sam imao uvek dovoljno, pošto sam plaćao redovno svako veče i svakog dana gotovim novcem.

...Kad smo trebali da počnemo rad na Kozjim stenama, radnici nisu smeli da rade i pored dobre plate, te sam ih morao da zaposlim sve do Kozjih stena pa dalje u produženju, a u Kozjim stenama radili smo svega nas 3 – 4 radnika privezani na dugačkim konopcima. Kad su se svi radenici udaljili od nas onda smo i mi morali da napustimo Kozje stene , i da radimo sa ostalima, jer ni ovi nisu mogli bez nadzora raditi, i tako radeći išli smo sve bliže kući na zemljanim radovima i kamenu do na 3km do kuće.

Zatim sam se ponovo vratio na Kopaonik i počeo da proširujem i dubim kanal i da razbijam kamen po kanalu. Tako smo radili jedno nedelju dana. U tomu iznenadno jednoga dana u noći padne veliki sneg, te nas zaveje i jedva smo živi došli kući. Od tada je prestalo da se radi na Kopaoniku do idućeg leta.

...Na treći dan Uskrsa 1928. godine izišao sam na Kopaonik sa sinom, slugom, alatom i ručnom kovačnicom za opravku alata, hranom i radenicima, i počeo rad. U to vreme vejao je još sneg.

Kod kuće su ostale samo ženske da rade na imanju i da nam spremaju i donose hranu.

Radeći svakog dana proširivali smo i dubili kanal, razbijali litice i puštali za nama redovno vodu, dok kanal nije bio gotov. Tako smo sa vodom došli do Kozjih stena.

Sad smo tek saznali za sve teškoće. Trebalo je prosecati kamen i postavljati u kamenu redom kanal od dasakaizmerenim putem, ali je trebalo odmah početi na drugom kraju Kozjih stena i tunele, jer se tuneli sporo rade, a ja sam hitao da pustim vodu što pre.

...Obeležavanje tunela bilo je najteže, jer se nije moglo prići sa tačnom merom, gde koji tunel treba početi. Niže se nije moglo poći zbog provalija i dužih tunela, a naviše se nije smelo jer voda ne bi mogla da izađe . Zato sam morao da se izmaknem na suprotno brdo, da pomoću već izgrađenog kanala u pravcu istog opružim kakav kanaf, pa pored kanafa namestim instrument te prekontrološem pad kanala. Zatim učvrstim instrument uz jako pobijeno kolje, pa na pravac instrumenta i kanafa namestim pušku: učvrstim je i sa metkom iz puške obeležim gde da se počne sa bušenjem prvog tunela. Po ispaljenom metku, gde je zrno udarilo spuštanjem na konopcu podbijemo beo vidan kolac, i ponova kontrolišemmeru kanala instrumentima i onda vidim, da je linija ispravna do pobijenog kolca.

...Mislio sam napustiti ideju bušenja tunela te smo po preporuci nekih *stručnih radenika*, koje sam imao, počeli da rasecamo brdo sa vrha, da bi se dobili useci mesto tunela, i tu je utrošeno dosta vremena i novca i to zato, što su iznad ovih bregova visoke kose od rovita kamena, te koliko se išlo dublje, toliko se orinjavale čitave kose, i od 8m dubine nije se smelo ići dublje, jer bi se čitave kose i brda survala (na hiljade kubnih metara).

...Na celom ovom opasnom terenu nije se smelo raditi, niti sam dopuštao da se radi bez mog prisustva, dok ja ne pregledam i osiguram vezu i mesto za stajanje radenika pri radu. Svaki neoprezan korak značio je smrt. Trebalo je opreznoga čuvanja jer je pogibelj pretila svakoga momenta odozgo i odozdo. Tako isto bilo je opasno prenošenje i postavljanje greda, pragova, okivanje daskama itd.

Za alatom koji se pri radu ispusti, više se ne gleda, a još manje da se ko usudi da ga traži.

...Kako je bilo gotovo s tunelima i okovima kanala sve gotovo, pustimo vodu, koja je dosta brzo projurila okovanim kanalom, prošla kroz tunele i već je bila prebačena na drugu stranu Kozjih stena.

...Dana 14. avgusta u 4 sata posle podne voda je stigla, i to u dosta velikoj količini, do moje kuće na imanju.

...Sutradan dok se kod kuće veselilo i pilo, ja sam odmah vodu počeo da razvodim po imanju i da spasavam imanje od suše, ali sam odmah hteo da vidim, koliko je vode u prvom momentu suvom brazdom došlo. Nikakva instrumenta nisam imao za premer vode, te nisam mogao da premerim drukčije nego iskovrljam iz podruma jednu veću bačvu za šljive, koja hvata 5000kg, i namestim je pod jednim ukladom, onda navrnem česmu od tri daske i navratim u bačvu svu vodu, koja je došla. Gledao sam u sat i za jedan minut bila je bačva puna.

...Uredništvu *Politike* kojem sa veoma blagodaran, učinilo mi je uslugu, te me upoznalo u javnosti, pa sam dobio bezbroj čestitaka od visokih ličnosti sa svih strana naše države, sa strane, pa čak i iz Amerike.

...Gospodin Sekula Zečević vlasnik firme *Veleauto* iz Beograda, koga nikad nisam poznavao, zahvaljuje uredništvu na ovome opisu i nudi 10.000 dinara kao pomoć s njegove strane za dovršenje ovog mog dela govoreći da suma koju mi je gospodin Ministar izdao ni izdaleka nije dovoljna. Ovu sumu dobio sam od administracije *Politike* 15. decembra 1928. godine, zašto sam isporučio zahvalnost gospodinu Zečeviću, kome sam veoma blagodaran, i koga sam molio da mi odobri da ga upišem kao dobrotvora ovog dela na granit – kamenu Na Kanalu na Kopaoniku gde će biti ispisan istorijat ovog vodovoda i njegovih dobrotvora, a koji će se čitati pokoljenjima za večita vremena.

Jun 1930. godine
Dragoljub Mijatović