Kačerska oblast je deo Šumadije i zahvata severnu i zapadnu podgorinu planine Rudnik, istočna granica je kragujevačka Jesenica, severno je niska Šumadija a na zapadu dolazi do povlenskih venaca i zahvata prostor od 375 kvadratnih kilometara. Ime je dobio po reci Kačer koja protiče kroz centralni deo kraja.

Prostire se u srednjem delu Šumadije: počinje sa juga Rudnikom i pruža se na sever do Liplja u dužini 40 kilometara. Na istoku dopire do Jarmenovaca i Bosute a na severoistoku završava Živkovcima i brdom Vagan ( 490 m).

Veća mesta sa kojima se Kačer graniči su sa severa Lazarevac, severoistoka Aranđelovac, istoka Kragujevac, juga G.Milanovac i sa zapada Ljig i Valjevo. Poznato je da je bitan karavanski put od Beograda ka Dubrovniku išao trasom, danas uskom i skromno presvučenom asvaltom, koja vijuga od Lazarevca preko Belanovice i Rudnika ka Gornjem Milanovcu i dalje, nesumnjivo je deonica koja prolazi kroz jedan od najlepših delova Šumadije.

Kačer se deli na: Visoki, sa selima oko Rudnika, Gornji, gde je Belanovica i Donji, sa Ljigom. Geografsko središte je u rejonu Belanovice. U XIX i XX veku Rudnik je bio političko središte da bi Belanovica to postala u jesen 1941. godine kada su Nemci zapalili Rudnik i bila do 1947.godine, kada sreska vlast prelazi u Ljig.

Prof.Vladimir Karić u svom radu ''Srpska zemlja'' 1887.godine opisuje Rudnik i okolinu kao srce Šumadije. Ako se opiše krug prečnika 40 kilometara sa centom u Rudniku u njemu će se naći Orašac i Takovo, Topola, Crnuće, manastiri Vraćevšnica, Blagoveštenje, Voljevača, Rajićevi Stragari, Dobrača, Trnava, Brusnica, i Lomin Dragolj. Isto tako ako se traži geografski centar Kačera naćiće se u okolini Belanovice.

Reč Kačer po turskim lingvistima mogla bi značiti veliko zbegovište, a pominje se da je reč o vrsti orla, koji je živeo pored rečnih tokova i hranio se iz reke. U vreme Nemanjića u XIII veku, ova oblast se zvala Kačer i bila je u sastavu države kralja Milutina i Stefana Dečanskog. Pre njih, ova oblast je pripadala Ugarima što se naslućuje po nazivima Madžarsko groblje u mnogim mestima kao i mestu Ugrinovci. Po drugim pretpostavkama reč Kačer poptiče od reči k a č e (kačica), iz rečnika SANU, jer se u ovom kraju dosta peče rakija od šljiva koje se prethodno čuvaju u kacama.Treća pretpostavka vezana je za tursku vladavinu i potiče od reči k a č m a k što znači pobeći. Istraživač Vojislav Veselinović piše o nekim toponimima:

....."Od Rudnika preko Bukulje, Venčaca, Vagana, Kosmaja, Avale, pa sve do Dunava rudarilo se više od dve hiljade godina.Tu je bilo onoga što ostali svet nije imao u izobilju. Vadilo se srebro, olovo, kalaj, bakar i gvožđe. Ovo je bila "obećana zemlja" i nema istorijskog perioda da se svetski moćnici nisu o nju otimali. Preci su nam ostavili poruke da bismo došli do saznanja o njima, o vremenu u kome su živeli, a tako i o sebi pa da saznamo ko smo i odakle smo. Ostavili su mnoge toponime koji ukazuju na postojanje jednog naroda kome rudarenje nije bila nepoznanica, koji su znali to da rade i bili svesni bogatstva sa kojim raspolažu. Srednjevekovni rudarski izrazi, mnogi i neslovenskog porekla, kao što su Štovna, Pauninje rupe, Vagan, Gvarak, Pulignja, Fur, Žamkošt i mnogi drugi govore o jednom vrlo raširenom zanimanju naroda toga vremena. Sada već i zaboravljenog i napuštenog.

Brdo Vagan na kome se takođe nalaze rudarski potkopi, a koga sa severne strane obilazi reka Peštan, ima čudno i tajanstveno ime! To ime, taj naziv ipak ukazuje na rudarski izraz. Od srednjeg veka pa sve do početka dvadesetog veka mera Vagan je bila prvo u masovnoj upotrebi u Austriji, Ugarskoj, Sloveniji, Nemačkoj kao uopšte u srednjoj Evropi. To je bila prostorna mera za rastresite materijale, načinjena od drveta nešto kao naša merica, samo mnogo veća. Bila je zapremine oko šezdesetak litara i kao što je to bilo uobičajeno u tom vremenu, nigde ista i u jednoj dogovorenoj meri. Izgleda da je svaki narod imao neki svoj Vagan. Verovatno se ukazala potreba, a pretpostavka je da se to dogodilo za vreme i u trajanju austrijske okupacije dela Turske (današnje Srbije) 1718. godine kada je bilo potrebno dogovoriti jedinstvene mere usaglašene sa potrebama jedinsvenog tržišta. Pretpostavka je da je u Pešti dogovorena mera za Vagan koja je iznosila 62 litra. Tako je nastao Peštanski Vagan! Peštan i Vagan su i sada jedno uz drugo, jedna rečica i jedno brdo iznad sela Darosave, a da malo ko zna da već odavno imaju evropske nazive. Od sela do sela, od planine do brda i proplanka, nalazimo poruke predaka i svedočanstva ko smo, odakle smo, šta smo radili u prošlosti, gde smo bili i gde ćemo biti. U selu Živkovcima deo sela nazivaju Štovna a odatle, samo malo dalje, poći starim putem prema planini Rudnik nalazi se mesto koje zovu Katra. Na severnoj strani sela Živkovci nalazi se zaselak Onjeg i istoimena rečica.

U livadama, do same reke Onjeg nalazi se temelj stare crkve i svi znaju da je to crkveno zemljište. Sadašnji vlasnici ne obrađuju to zemljište poštujući svetinju.Ta zemlja taj ceo potes nosi iz davnina naziv Kramovi. Nizvodno od tog mesta gde je ovo crkvište nalaze se temelji još tri objekta za koja se ne zna da li su bili nekakve bogomolje, vodenice ili nešto drugo.

Mesto Katra u Živkovcima malo dalje od i sada vidljivih rudarskih okana a na zgodnom mestu pored izvora ukazuje i svojim imenom potvrđuje još uvek žive narodne priče da su tu dolazili karavani kiridžija od Užica i sa Zlatibora, donoseći luč i katran za potrebe rudara. Luč je bio nezamenljivo osvetljenje u jamama, a katranom su se i podmazivale drvene naprave, čekrci, rat (mašina napravljena od vertikalnog vretena sa četiru grede u donjem delu za koje su bili upregnuti konji, a koja je služila za izvlačenje rude iz dubokih jama). Katranom su se lečili uboji i rane i na ljudima i na životinjama..."

Prvi poznati nazivi kačerskih sela nalaze se kod Austrijanaca u XVIII veku u vreme tursko – austrijskih ratova. U vojnim kartama Austrije iz 1717. godine nalazimo sela Štavicu, Kozelj, Trudelj, Ugrinovce, Varnice, Kalanjevce. U ovom brdsko planinskom kraju bilo je i dosta Vlaha – stočara romanizovanih starosedelaca Balkana , koji su se vremenom sjedinili sa srpskim stanovništvom. Tako je poznat knez kačerski iz 1476. godine Maloge koji je vladao i Rudnikom. Posle u ovom kraju zapamćenog čelnika i vlastelina Vlkdraga iz Dića krajem XIII veka u vreme kralja Milutina, vremenska praznina traje 150 godina kada se ne zna ko je vladao Kačerom. Iz turskih zapisa od 1476 do 1572. godine sedište sreza bilo je u Kozelju, koji je bio u sredini kačerske oblasti.

Tradicionalna kačerska kuća imala je centralno mesto i slobodan prostor organizovan oko ognjišta gde se kuva, jede, greje, druži, priča i peva. Tu je bila neka vrsta svetog mesta, jer sve što je bilo u vezi sa životnim ciklusom jedne porodice obavljalo se upravo u toj prostoriji. Osim podele hrane ukućanima, bilo je izuzetno važno njihovo okupljanje na jednom mestu, gde su su se razmenjivale emocije i duhovni doživljaji povezani sa vatrom na ognjištu. Na tom mestu, posebno u hladnim zimskim mesecima, značajna su bila porodična okupljanja, gde su se uz pucketanje vatre do dugo u noć prepričavale priče predaka. Poštovali su se narodni običaji i tradicija porodice.

Moba je davnašnji narodni običaj udruživanja rada i najčešći vid međusobnog pomaganja na selu (makar je nekada to bio). Ponekad naiđu hitni i neodložni poslovi koji nadilaze moći jednog doma, pa se onda pozivaju susedi u pomoć. Domaćin kuće tada saziva mobu – zajednički posao uz pomoć komšija, a ako je potrebno, i celog sela. Rad je besplatan i dobrovoljan, a domaćin je obavezan da radnike što bolje ugosti. Obično na mobu dolazi mlađarija, koja se za vreme rada zbližava. Po završetku rada kod kuće domaćina, posle bogate večere, moba se ponekad pretvarala u seosko veselje. Postojala je i moba iz milosrđa, na koju se dolazilo bez poziva – u slučaju kada treba pomoći nekoj siromašnoj porodici ili kada neka kuća ostane bez domaćina. U tom slučaju domaćini nisu imali obavezu da hrane mobare. Mobom se najčešće žanje žito, sakuplja se seno, kosi se livada, bere se voće, komiša se kukuruz.

Vid mobe su i ženska prela i posela, na kojima se prelo, plelo i vezlo. A sve to uz pesmu, priču i pouku mlađima – da svako pokaže ono što najbolje zna i ume. Mobe su, tako, bile sveobuhvatni izraz života jedne seoske zajednice.

Najstariji muzički instrument je Frula , duvački instrument koji se pravi od jednog komada drveta bila je osnovni i često i jedini instrument. Šest rupa na prednjoj strani svirale i jedna na poleđini, to je dovoljno za izvođenje sedam tonova u dve oktave. Frula je pastirski instrument, i nekada se u svakom selu mogao pronaći neko ko ume da napravi frulu i da na njoj nešto odsvira. Drvo za frulu mora da se suši najmanje pet godina, a najbolji zvuk imaju frule izrađene od šljive, kruške, drena, bagrema, javora, klena. Frula treba da ima lep zvuk, da izgleda lepo i da bude laka za sviranje. Osim frule, pastiri su svirali i dvojnice ili svirale. Dvojnice se sastoje od dve cevi izrađene iz jednog komada drveta, najčešće šimširovog, ali i javorovog, šljivinog, trešnjevog. Dvojnice imaju četiri rupe na desnoj i tri na levoj svirali. Svirka je dvoglasna, najčešće u tercama. I frule i dvojnice su instrumenti na kojima se sviraju vesele melodije, pesme ili brza kola, tako da su česte na seoskim slavljima, mobama i prelima. To ne znači da je na fruli i dvojnicama nemoguće odsvirati tužnu i laganu melodiju. Lagane melodije najčešće izvode pastiri ili putnici. Ako izuzmemo udaraljke, frula je nastariji instrument i u nekom obliku može se pronaći gotovo kod svih naroda.
Na ozidanom krovu od kamena,uz mali pristranak,pravljene su kuće od cepanih hrastovih brvana sa dva odeljenja cela pokrivena daskom na visoki krov, zvani šindra.

Na ulaznom odeljenju su dvoja suprotna vrata : prednja veća, zadnja manja okrenuta u dvorište iza kuće. U prvom odeljenju je ognjište sa verigama, stublina za brašno od lakog šupljeg drveta, i naćve za mešenje hleba, takođe od drveta, potamnele od čađi kao politirane. Oko vatre nekoliko tronožnih stoličica. O brvnima stajala su okačena, likom vezana dva snopića drvenih kašika: ''mrsne i posne'' . Posne kašike upotrebljavaju se kada se posti, a ostalih dana mrsne. Drugo odeljenje je spavaća soba, nad podrumom, sa podom nasutim zemljom, sa dva sasvim mala prozorčeta, zatvorena hartijom zvanom perdzerlija, ili suvim kozijim želucem-trbuškom. U kraju sobe uzdignuta je slama gde cela porodica spava pokrivena guberom. Pored zida od ognjišta iz kuće zemljana peć,koja se iz onoga prvoga odeljenja loži. Blizu kuće je koš za kukuruz, ispleten od pruća i pokriven motkama i slamom. U dvorištu je košara sa stokom, ako se ona već ne drži u podrumu.
Taraba i plot se često ne razlikuju – i jedno i drugo je ograda od prošća, dasaka, letava ili upletenog pruća, s tim da je taraba uglavnom sastavljena od letava, a plot od prošća između kojeg je upleteno pruće. Prošće, proštac je uzani kolac, letva koja je sa jedne strane zašiljena i pobodena u zemlju, i to je osnova tarabe (plota). Dobar je bagremov proštac, ali od hrasta boljeg nema. Kad se proštac pobije u zemlju, onda se zakucavaju letve ili se upliće pruće, najbolje vrbovo, koje je najžilavije. Dobro upleten plot traje i sto godina, a za pletenje 350 metara plota potrebno je nedelju dana. Slika našeg sela neodvojiva je od plota i tarabe. Plotovi i tarabe danas su sve češće zamenjeni žičanim, kovanim ili betonskim ogradama.