fbpx

LEPOTE SRBIJE - HOMOLJSKE PLANINE

LEPOTE SRBIJE - HOMOLJSKE PLANINE

Homolje je  geografska oblast u Istočnoj Srbiji jasno ograničena planinskim vencima sa svih strana.

Od Zvižda na severu odvaju se Homoljske planine (940m), od Resave na jugu venac Beljanice (1339m), od ravničarske donje Mlave na zapadu niske Gornjačke planine (825m). Ovako uokvirena geomorfološka celina sastoji se iz dva dela: Žagubičke kotline na istoku i Krepoljinsko-krupajske kotline na zapadu, između kojih je beljaničko-homoljska prečaga.
Zbog velike odvojenosti i nepristupačnosti, Homolje je u stara vremena služilo kao „zbeg". Za razliku od nesigurnih starih vremena kada je u Homolju vladala hajdučija i kada se moralo daleko zaobilaziti, centralno mesto ove oblasti u regionalnom kompleksu Istočne Srbije, predodredilo joj je, u sadašnjem vremenu, veoma povoljan geografski položaj.
Dolinom Mlave povezano je sa plodnom donjom Mlavom i Stigom, preko prevoja na Crnom Vrhu sa Crnorečkom kotlinom i Timočkim basenom, preko nižih delova Homoljskih planina i doline Peka sa Zviždom i Porečom, a preko obronka zapadne Beljanice sa Resavom. Međutim, ovako pogodne prirodne pogodnosti ne samo da su nedovoljno iskorišćene, već je evidentno i gubljenje postojećih saobraćajnih funkcija. Osnovni razlog ovakvog stanja je nedostatak kvalitetnih puteva, kao i loše održavanje postojećih. Zbog toga Homolju peti opasnost da postane saobraćajno „ostrvo" koje će zaobilaziti kao i ranije.
U hidrološkom smislu Homolje pripada gornjem slivu reke Mlave, koja teče njegovim središnjim delom i predstavlja hidrografsku okosnicu cele oblasti.
U administrativnom pogledu Homolje skoro u potpunosti pripada opštini Žagubica, sa izvesnim ostupanjem bilo od jedne ili druge celine.
Teritorija Homolja ima izgled nepravilnog pravougaonika postavljenog u pravcu istok-jugoistok-zapad-severozapad dužine oko 35 km, i najveće širine 26 km.
U administrativno-političkom pogledu, opština Žagubica se graniči sa opštinama: Petrovac, Despotovac, Bor, Majdanpek i Kučevo.

HOMOLJE 3


Reljef

Reljef Homolja odlikuje se zastupljenošću raznovrsnih oblika nastalih kao rezultat složenog delovanja endogenih i egzogenih faktora. Ovo područje odlikuje se raznovrsnošću oblika, jer se radi o brdsko-planinskom području uglavnom krečnjačkog sastava. Zbog toga ima dosta pećina i drugih kraških pojava (jama, ponornica).
Najpoznatija jama na teritoriji ove oblasti je Ivkov ponor na Beljanici. Spada u red ponorskih jama jer u njoj nestaju vode ponornice Rečke. Prema dosadašnjim ispitivanjima jedna od najlepših pećina u Istočnoj Srbiji je Pogana pećina koja se nalazi na severnoj strani Gornjačkih planina, odnosno u predelu Vranja – u Krepoljinskom ataru. Tu su i dve klisure – Gornjačka i Ribarska o čijim lepotama je dosta pisano jer se smatra da su među najatraktivnijim u Srbiji.

Hidrografija

Hidrografska mreža Homolja je nejadnako razvijena. Hidrografsku arteriju ove oblasti predstavlja Mlava. Ovo je jedna od najdužih reka u Istočnoj Srbiji, čiju ukupnu površinu sliva u Homolju možemo podeliti na deo kojipripada Žagubičkoj i deo koji pripada Krepoljinsko-krupajskoj kotlini. Mlava nastaje od otoke Žagubičkog vrela i Tisnice.
U hidrološkom pogledu Homolje je veoma interesantno. Rečni tokovi u Krepoljinsko-krupajskoj kotlini, koja se u narodu naziva i Donja reka, su Mlava, Krupajska reka, Breznička reka, Medveđička reka, Dubočica i brojni potoci.
Izvori i vrela se mogu podeliti u tri grupe: normalne, kraške i termalne. Normalni izvori su najbrojniji u ovoj oblasti. Javljaju se u terenima izgrađenim od vododržljivih geoloških formacija. Kraški izvori i vrela izbijaju na površinu iz krečnjačkih pukotina i pećinskih kanala. Jedini intermitentni izvor u Istočnoj Srbiji – Homoljska potajnica, na severnom obodu Žagubičke kotline.
Idući od istoka prema zapadu vrela su: Žagubičko vrelo, Belosavac, Suvodolsko i Izvaričko vrelo. Postoje i vrela: Male Tisnice, Lopušnja, vrelo Komnenske reke i Krupajsko vrelo.
Krupajsko vrelo se nalazi ispod zapadnog krečnjačkog odseka Beljanice na nadmorskoj visini od 220m. Smešteno je u ataru sela Milanovca. Ovo vrelo spada u grupu kraških vrela, a temperatura vode kreće se od 9-11°S.
Žagubičko vrelo ili Vrelo Mlave, kako se u narodu još naziva, izbija u krajnjem jugoistočnom delu Žagubičke kotline, na nadmorskoj visini 312m. Samo vrelo ima izgled manjeg jezera, a unutrašnja površina vrela je 655m². Žagubičko vrelo ima zelenu do tamnozelenu boju vode, a temperatura vode kreće se od 9,3- 11°S.

Zemljište

Sva zemljišta homoljske teritorije pripadaju uglavnom automorfnom redu, najkrupnijoj sistematskoj jedinici u klasifikaciji zemljišta ovog dela Istočne Srbije. Zemljišta ovog reda odlikuju se normalnim vlaženjem samo pod uticajem atmosferskih padavina. Izuzetak su zemljišta pored Mlave i njenih pritoka, koja se navlažuju pod uticajem dopunske vode iz podzemlja, a ređe i poplava. Nerazvijena ili inicijalna zemljišta zahvataju relativno male površine. Ovoj klasi zemljišta pripadaju u Homolju litosoli (kamenjari), regosoli i koluvijalna zemljišta. Kamenjari se javljaju na više izdvojenih površina, posebno na Beljanici i Homoljskim planinama. Regosoli – nastaju odnošenjem ranije formiranih zemljišta. Koluvijalna zemljišta su najplodnija zemljišta u Homolju koncetrisana oko Mlave i njenih pritoka.
Biljni i životinjski svet
Na ovoj teritoriji se ne mogu jasno izdvojiti niti razgraničiti regioni koji se karakterišu posebnim biljnim asocijacijama. Može se izdvojiti travni i šumski pokrivač.
Travni pokrivač – livade i pašnjaci imaju veliku zastupljenost. On je zastupljen od najnižih delova ravni do najviših delova planinskih venaca.
Močvarnu vegetaciju srećemo pored rečnih tokova. Najčešće je čine ševar, trska, barska mlečika, ljutić i barski rastavić.
Dolinske livade – mahom su pretvorene u oranice. Ovde se najčešće javljaju bela detelina, crvena detelina, uskolisna bokvica i dr.
Šumska vegetacija Homolja zastupljena je sa nekoliko tipova. Na vlažnim terenima može se sresti stabla lužnjaka, bresta ili jasena. Tu je i bela vrba, crvena vrba, žuta vrba, crna vrba, bela i crna topola, crna jova i dr. Srednje visine karakterišu hrastove šume. Osim hrasta, tu je i cer, kitnjak, klen, grab, glog i dr. Iznad hrastovih se prostire pojas bukovih šuma koje zahvataju najveće površine u Homolju. Četinarske šume zahvataju male površine.
Homolje se odlikuje posebnim vrstama divljači. Travne površi nastanjuju srne i zečevi čiji je broj u poslednje vreme povećan. Velike štete poljoprivredi nanose divlje svinje i jazavci, a živinarstvu na salašima i lisice. Zastupljene su i životinje: veverica, srna, vuk, fazani...

Stanovništvo

HOMOLJE 2

U istorijskom vremenu ovaj deo naše zemlje naseljavaju Iliri i Tračani. Na području severoistočne Srbije bili su Tribali, tračko pleme koje je živelo u kolibama i sojenicama. U 3. veku p. n. e. došlo je do invazije Kelta. Njih su potisnuli Rimljani. U 2. veku p. n. e. vršili su najezde Goti.
Slovenske grupe naroda naseljavaju se u 5. veku, a polovinom 7. veka dolaze i Srbi iz stare postojbine – iza Karpata.
Tursko osvajanje prouzrokovalo je snažne migracije od juga ka severu. Opustelo Homolje posle velike seobe Srba, naseljava u velikim skupinama kosovsko stanovništvo.
Veliki udeo u današnjoj strukturi stanovništva Homolja, pored srpskog ima i vlaško stanovništvo. O vlasima se do današnjih dana malo pisalo, posebno na ovom prostoru. Uglavnom se podaci o njima mogu sresti u opisu običaja, nošnje i ekonomskog života.Što se tiče broja stanovnika u naseljima opštine Žagubica, iz gore navedene tabele, može se zaključiti da nijedno naselje preko 3200 stanovnika. Najveći broj ima Žagubica, zatim Laznica pa Krepoljin. Međutim, postoje i naselja sa veoma malim brojem stanovnika kao što su: Medveđica, Breznica i Izvarica.

Legende o Homolju

U davna vremena vladahu u braničevskom kraju dve kraljice:Zlatinka nad Zviždom i Planinka nad Homoljem. Obe su bile lepe i bogate.Kako kroz Zvižd protiče zlatonosni Pek, Zlatinka se odevala u čisto zlato. Danju su njeni ljudi potapali ovčija runa u Pek, a noću skidali zlatna zrnca sa vlakana vune i nosili ih dvorskim zlatarima koji su izrađivali odeću za kraljicu. Tako, Zlatinka nije imala na sebi ništa što nije bilo od zlata. Kosu je bojila zlatnom bojom. Pozlaćivala je i zidove dvora, koji se nalazio na Dubočkoj reci.

Planinka je živela na vrhu najveće homoljske planine Beljanice. Dvorac joj se nalazio na visokim bukvama kojima su redom sečene krošnje, a preseci zalivani vrelom smolom da stabla dalje ne rastu, Na isti način podignuti su oko dvora vrtovi i u njima nameštene ljuljaške za kraljicu. Vrtove i dvorac spajali su viseći mostovi, a u dvor se ulazilo uz lestve od jakog užeta.
Dok je Zlatinka bila bogata zlatom, Planinka je imala nepregledne šume, ugljenokope i kamene majdane, kao i velika stada ovaca.Kosu je bojila srebrnom bojom. Zimi je Beljanicu prekrivao sneg,a leti je boju snega zamenjivala belina nepreglednih stada ovaca, zbog čega je planina i dobila ime Beljanica. Susetke na zemljama, zlatna i srebrna kraljica, kako ih je narod nazivao, živele su u najboljem prijateljstvu.Međusobno su se posećivale i darivale jedna drugu bogatim poklonima.
Na nesreću, obe se zagledaju u istog mladića. Oko toga se zavade pa podignu jedna na drugu vojsku. Vojske su bile samo od žena, jer muškarci tada nisu ratovali, kao što nisu ni vladali. U strašnoj borbi Planinka sa svojih devet vojnika, koliko joj beše ostalo, zarobi Zlatinku.
Tako lepi mladić pripadne Planinki, a nad čitavim Zviždom i Homoljem ostade samo ona kraljica. Da se proslavi pobeda založe se velike vatre, navrte se ovnovi na ražnjeve, donesoše se ćupovi sa vinom, a Zlatinka, o kosu, na jednu bukvu bude obešena nad vatru.
Još Planinka, sa svojih devet vojnika i lepim mladićem, povede kolo oko obešene Zlatinke koja je polako umirala u dimu vatre. Još se kolo oko nje ne sastavi, kad odnekud dolete strela, pogodi Planinku posred srca i prikuje je za suprotno drvo. Strelu je odapeo jedan Zlatinkin vojnik koji se beše sakrio negde u grmlju.
Potom sve prekri mir. Samo je vetar šumorio u vrhovima bukava i nemirna Dubočka reka prskala kroz kamenito korito. Umirući, Planinka izrekne kletvu: da žene u Duboki padaju kao što su njih dve pale. Kletva ostade. I žene u Duboki, kod Kučeva, vekovima padaju u kolu o Duhovima.
Nekada se u jugoistočnoj Srbiji govorilo: 'Bez nevolje ne idi u Homolje' u strahu od razularene hajdučije poznatih homoljskih hajduka koje je predvodio legendarni Ivan Babejić. Danas se vremena menjaju. Pitome planine i bistra najčistija voda zlatonosnog Peka, pećine Ceremošnja i Ravništarka (redak primer očuvane prirodne arhitekture), zdrava hrana (homoljsko jagnje,homoljski sir, homoljski med i homoljska rakija) mame putnike namernike, ali i organizovane turiste.
Zvali su ga „Robin Hud sa Homolja", pa „Gorski car", pa „hajdučki poglavica".

IVAN BABEJIC

Ostalo je u ovom kraju Srbije verovanje da je hajduk otimao od bogatih i pomagao sirotinju. Ima i suprotnih verovanja .Jedni kažu da je bio srpski Robin Hud, oduzimao je zlato od bogatih i davao ga sirotinji. Drugi vele da je bio bez srca i duše i da veceg i zloglasnijeg hajduka od njega nije bilo u Homolju od kada je sveta, a treci su skloni da veruju da je istina negde izmedu.

Da nije bilo publiciste Voje Marjanovica iz Kuceva i njegove knjige „Gorski car" (doživela i trece dopunjeno izdanje i proglašena lokalnim bestselerom) cuveni homoljski hajduk Ivan Babejic, roden u selu Laznica kod Žagubice, bio bi verovatno do sada zaboravljen. Ovako, lik i (ne)delo legendarnog hajduckog „poglavice" u ovom delu Srbije ostaje za vek -vekova da se pripoveda Izmecu mita i legende linija je tanka.
Ko je zaista bio Ivan Babejic? Pisana dokumenta pokazuju da se najpoznatiji hajduk u Kraljevini Jugoslaviji rodio 1896. godine od oca Nikole i majke Žarke. Seoska vracara, po nuždi i potrebi „babica" Aleksija, kada je porodila krupno muško dete, visoko ga je podigla i uzviknula: – Bice prava 'ajducina!
Babejicevi potomci Ivan Babejic zvanicno nema direktnih krvnih potomaka, ali se u Homolju i danas smatra da ih ima na desetine, jer je imao nebrojano mnogo ljubavnica, skoro u svakom selu po jednu, a one su kao zmija noge krile da imaju sa njim dete. Tako i bi. Iako je u osnovnoj školi bio miran i povucen dak, ratovao je u srpskoj vojci 1915. godine u ratu protiv Bugara, u Petom prekobrojnom puku. Pre njegovog povratka s fronta u Laznicu je stigao vojni raspis da je poginuo!? I ne samo to, porodica Babejic je organizovala i sahranu. A za to vreme, Ivan je nekoliko meseci boravio u selu Bojniku kod svoje novoosvojene ljubavnice Zdenke.
Uspeo je u kratkom periodu da ubije i dvojicu seoskih komandanata. Dok je on vodio strasnu ljubav sa Zdenkom, po starovlaškom, u prazan kovceg stavljena je odeca i druge stvari „pokojnika" za koga nisu znali da je ostao živ, a poboden je i krst sa imenom Ivan Babejic, 1896-1915. Kad se jednog dana srpski vojnik Babejic pojavio u selu, ljudi nisu mogli da veruju svojim ocima da je to on glavom i bradom, da li je prividenje ili stvarnost. U kuci je nastalo slavlje. Medutim, Bugari ga uskoro opet hvataju i odvode na Ðavolje ostrvo u Crnom moru odakle je u leto 1917. uspeo da pobegne. Vrativši se u Homolje nije otišao u rodno selo nego se odmetnuo u šumu okupivši družinu.
Njegovu ženu Anu internirali su Bugari u logor, a sina je predao na cuvanje porodici Babic u Laznici, u kojoj je dete posle nekoliko godina umrlo tako da je Ivan do kraja života ostao bez naslednika. O ubistvu Babejicev leš bio je težak više od stotinu kilograma, žandarmi su ga izložili u centru Cuprije da bi ga svet video. Za Babejicevo ubistvo njegov ubica Miša Ilic dobio je nagradu od 15 hiljada dinara od Ministarstva unutrašnjih dela, a njegovu kucu mesecima je cuvalo šest žandara jer se plašio osvete Babejicevih jataka. U Cupriji je Ilic od tih para kupio veliku i prostranu kucu.
U Marjanovicevoj knjizi se navodi da je Ivan Babejic hajdukovao punih 18 godina i samo je njegova glava bila ucenjena na 150.000 dinara što je u ono vreme bilo neverovatno bogatstvo. Za tih 18 godina, istina, nijedno ubistvo mu se objektivno ne može prepisati, jer nema dokaza, iako su mu mnogi stavljali na dušu
„Proklet da si!", pretila je žena Milica, Miši Iliću čoveku u čijoj kući je ubijen Babejić. Miša Ilić, uzeo je veliku nagradu, zatim je razbijao zbog prevare vlasti i – na kraju kobila, „Luda Lisa", zbaciće ga, i od udarca glavom, nikad se neće oporaviti.

desetine u to vreme ubijenih videnijih bogataša u istocnoj Srbiji. Niko nije uspeo da dokaže Ivanovu stvarnu vezu sa tim ubistvima. A ni Babejic nije mogao mirne glave da dozvoli da mu „prljaju ime", svetio se takvima i nije imao prema njima nimalo milosti. Ni prema dugogodišnjim jatacima – veli publicista Marjanovic koji je godinama prikupljao sacuvane lokalne price i usmene legende o cuvenom hajduku, nije imao milosti.
Uvek se pridržavao svog pravila: „Jatak se mora dobro platiti, ali samo nekoliko godina". A da cudo bude vece, najverniji i najbolji Babejicevi jataci bile su žene.
Ivan Babejić, „kralj Homolja", sam o sebi spevao je stihove: „Poranila vila sa Homolja /da pronađe najlepšeg junaka / Luta sama gorskim planinama/ i sve traži Babejić Ivana."

Bogate seljake i trgovce Babejic je godinama obaveštavao da mu pošalju pare i tacno je znao ko koliko dukata ima i ako bi ga poslušali, nije ih dirao, a malo ko se usudivao da ga ne posluša. Veliki deo plena delio je siromašnim seljacima. Seljaci su zauzvrat o njemu stvarali lepu legendu i širili je po selima planinskog i misticnog Homolja. Babejic je, kažu neki izvori, imao prijatelje i medu sreskim nacelnicima u tadašnjoj Žagubici, Petrovcu na Mlavi, Požarevcu, Cupriji, Jagodini...
Voleo je da im šalje svoje fotografije sa lepim ženama i cestitkama i obaveznom posvetom. A voleo je i da ih nasamari, obucen u uniformu žandarmerijskog majora, ostavljajuci svoju posetnicu na njihovom stolu. Proveren je podatak da je celu noc prespavao u žandarmerijskoj stanici u Brestovackoj banji.
U Beogradu je rucavao po najpoznatijim kafanama ostavljajuci im ispod tanjira svoje inicijale. – Novinari toga vremena predstavljali su ga kao obicnog ubicu i pljackaša koji je na kraju i dolijao godine 1931. u kuci svog vernog jataka Miše Ilica u selu Paljene kraj Cuprije, gde ga je bogati domacin i ubio, pucajuci u Babejica kroz prozor, iz unapred pripremljene zasede – dodaje Marjanovic.

Da je bio samo pljackaš, bio bi lako i brzo zaboravljen, a prica o njemu danas ne bi imala nikakvog smisla. Ipak, i dan danas, na svadbama i zavetinama u Homolju pevaju se pesme o Babejicu, njegovoj dobroti i hrabrosti. Nigde se ne pominje nijedan zlocin. Ako i ne poverujemo da je svesno stvarao mit o sebi, tada je mit stvoren sam od sebe, u šta je mnogo teže poverovati.

Podeli ovu vest

20/11/2024 0 comment

Gornjačka klisura je prirodna lepota koju je izrezbarila reka Mlava prodirući kroz Homoljske planine. Predstavlja i jedini prolaz kroz planinski ...

29/09/2024 0 comment

Istorija svakog iole pristojnog mesta umnogome se ljuljuška na brojnim legendama. Tako je i sa ovim mestom ušuškanim na obroncima Goča i u dolinama ...

19/11/2024 0 comment

Selo Rudno je prekrasno majusno selo i prirodna lepotica centralne Srbije, na nadmorskoj visini od 1100 metara, smeštena na 15 km dugoj planini ...

16/12/2024 0 comment

Ova impozantna ptica, suri orao, je primerak koji će zadiviti svakoga svojom pojavom. Veličina odraslih surih orlova može biti različita. Jedinke ...

16/12/2024 0 comment

Planina Tara, jedna od najlepših u Srbiji, smeštena jeu zapadnom delu naše zemlje, u blizini Bajine Bašte i iznad Perućačkog jezera na reci Drini. Na ...

18/12/2024 0 comment

„Nova perspektiva Zlatibora“ podrazumeva novi pogled na celokupnu turističku ponudu, baš kao što i gondola, kao nosilac novog koncepta turizma, pruža ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti