Najlepšu od svih zeba, zimovku, moguće je videti u blizini naseljenih mesta samo tokom zimskih meseci. Ova ptičica ostatak godine provodi u šumi krijući se u živici ili čučeći u žbunju. Leđa zimovke su sivkasta, crno perje na njenoj glavi podseća na kapu, rep i grlo su joj izrazito crni, kao i krila na kojima ima belu prugu. Izdvaja se od drugih zeba zbog crvenog perja na grudima i stomaku kakvo imaju samo mužjaci, kako bi ovim svojim „ukrasom” privukli pripadnice suprotnog pola. Ženke i mladunci, kojima je najvažnije da ostanu dobro sakriveni od grabljivaca, nisu tako upadljivih boja – perje na njihovom stomaku je mrkožuto.
Ove ptice, stamene građe, dugačke petnaestak centimetara, gnezde se na skrovitim mestima. Gnezda smeštaju na visini od jednog do dva metra i pletu ih od grančica, mahovine i lišajeva, uplićući među njih najnežnije korenčiće biljaka kako bi učvrstile konstrukciju. Kad se sakriju, nije ih lako pronaći. Odaje ih samo poneki tihi zvižduk koji povremeno ispuste, ili iznenadni blesak snežnobelog perja skrivenog pod repom.
Zimovke žive same ili sa svojim partnerom i ptićima. Ponekad se okupe u grupu od desetak ptica. Mogu se pronaći u Evropi i Aziji, od obala Atlantika do Tihog okeana. Ove zebe su ptice stanarice. Samo one koje žive u najsevernijim predelima zimi lete u toplije krajeve, pre svega u južnu Evropu.
Pare se s proleća, u aprilu i u maju. Ženka snese četiri do pet jaja, a zatim leži na njima dve nedelje. Za to vreme mužjak joj donosi hranu. Kad se ptići ispile, o njima se brinu oba roditelja. Budući da su zimovke požrtvovane ptice, u stanju su da rizikuju i sopstveni život kako bi odbranile potomke od gladnih svraka, kreja i lasica. Mlade zimovke napuštaju roditeljsko gnezdo svega dvadesetak dana od dolaska na svet, posle čega ženka često izvede još jednu generaciju mladunaca.
Zimovke se hrane uglavnom semenkama i pupoljcima, a njihov jelovnik se menja u zavisnosti od godišnjeg doba. U jesen, kada hrane ima u izobilju, uživaju u semenkama trava i cveća, a zimi jedu bobice za kojima ponekad satima tragaju kako bi utolile glad. U prvim prolećnim danima, kad voćke napupe, počinje prava gozba za ove ptice. Tada nepogrešivo pronalaze voćnjake, sleću na granu i počinju da kljucaju – pupoljak po pupoljak. Za samo jedan minut mogu da pojedu i više od trideset pupoljaka i tako naprave ogromnu štetu voćarima. Polovinom dvadesetog veka, kada je broj zimovki u Velikoj Britaniji iznenada porastao, vlasnici voćnjaka su branili svoje posede tako što su ih ubijali i lovili. Mnogi voćari su hvatali i po hiljadu ptica godišnje. Danas, kada se broj zimovki smanjio zbog nedostatka hrane, upotrebe herbicida i uništavanja staništa, lov na ove zebe je strogo kontrolisan i dozvoljen samo ako ih nikako drugačije nije moguće oterati.
D. D.
