Od svih ljudskih ostvarenja u istoriji čovečanstva najznamenitija i najzagonetnija je Velika piramida. Ponosno čuva sećanje na Sedam čuda antičkog sveta od kojih je sada jedino ona još preostala, kao rečiti svedok sjaja prošlih vremena i nastojanja njenih graditelja da dosegnu večnost.
Sigurno je bio izuzetno impresivan utisak plovidbe prema piramidi čija je blistala pod žarkim egipatskim suncem poput dijamanta. Naime, poseban kanal spajao je Nil s pristaništem u Dolinskom hramu koji je bio jedini ulaz u piramidalni kompleks, očigledno namenjen samo odabranim posetiocima . Dolinski hram je bio vrlo jednostavne, elegantne konstrukcije izrađen od velikih, precizno isklesanih crvenih granitnih blokova. Od njega do Posmrtnog hrama smeštenog ispred piramide prolazilo se dugačkim i prilično strmim hodnikom širine 6 m i dužine 1400 m. Ovaj hodnik nije vodio pravo nego pod uglom od 14°, za što se kasnije otkrilo da nije bilo slučajno. Oba hrama, prilazni hodnik i piramidu okruživao je zaštitni zid megalitskih dimenzija koji je ponegde dosezao i desetak metara visine. Nažalost, od celog kompleksa koji je okruživao piramidu ostali su tek ponegde vidljivi ostaci.
Drevni graditelji kompleksa na platou Gize kao da ništa nisu prepustili slučaju. Već je geografski položaj Velike piramide zagonetka. Smeštena nekoliko kilometara od Nila, u orijentaciji odstupanjem od samo 4,35" od meridijana premašuje tačnost gradnje modernog opservatorijuma u Parizu.
Velika piramida je podignuta na kamenoj visini koja je veštački izravnjana . Sa svojih 146,7 m visine, do izgradnje Ajfelovog tornja bila je najviša građevina na svetu. Baza piramide nije savršen kvadrat, ali najveće odstupanje između njenih stranica dugih 230 m iznosi samo 20 cm (0,08%). Takva tačnost zapanjuje današnje graditelje koji sebi dopuštaju puno veće odstupanje. Strane piramide su trouglase , ali i gotovo neprimetno konkavne u sredini. Ova "nepravilnost" može da se primeti jedino pomoću snimka iz vazduha . Tačnost orijentacije prema četiri strane sveta takođe zapanjuje jer je prosečno odstupanje od tri ugaona minuta manje od 0,06%. Današnji stručnjaci tvrde da je takvu tačnost na 230 metara nemoguće ostvariti bez laserskog teodolita i vrlo dobrog poznavanja astronomije.
Piramida se prostire na površini od oko 53000 m2. Volumen joj se procenjuje na nekih 2,6 miliona kubnih metara, a težina joj iznosi preko 6,3 miliona tona. Za izgradnju piramide upotrebljeno je približno 2,5 miliona kamenih blokova prosečne težine oko 2,6 tona. Ako je verovati Herodotovim zapisima, piramida je izgrađena u samo dvadeset godina. Za tako nešto trebalo je postaviti 125000 blokova godišnje. Uz maksimalnih 350 radnih dana, svaki je dan trebalo postaviti 360 blokova. Ako su radili 12 sati dnevno, morali su da postave 30 blokova na sat, odnosno 1 blok svaka 2 minuta!? Problematiku vađenja kamena, prevoza i podizanja takve težine na više od 100 m visine u doba nije bilo nikakvo gvozdeno oruđe nećemo niti spominjati. Ovome treba dodati da su tokom gradnje korišćeni i puno veći blokovi dimenzija 4 x 2 x 2 metra, teški oko 30 tona. Sve to ne može ne izazvati divljenje jer se ovaj poduhvat čak i uz svu današnju tehnologiju čini nemogućim.
Uprkos nekoliko komora koje se nalaze u njoj, zapravo ne možemo da je smatramo šupljom građevinom. Izgrađena je od različitog materijala: vapnenca iz Gize, peščenjaka iz Nubije, granita iz Asuana, alabastera iz srednjeg Egipta . Mnogi od blokova morali su biti dopremani s više od hiljadu kilometara udaljenosti... Vrhuncem graditeljske genijalnosti možemo smatrati i oblaganje bočnih stranica piramide petnaestak tona teškim blokovima. Zahvaljujući savršeno spojenim blokovima koji su nakon toga potpuno uglačani, piramida je dobila svojevrsnu oplatu ravnu poput ogledala koja je hiljadama godina odolevala pustinjskim uslovima . Nažalost, zbog velikog zemljotresa u XIII. Veku oplata je popucala, što su iskoristili Arapi i potpuno je "oljuštili " za izgradnju starog Kaira.
Na vrhu piramide bio je postavljen ogroman piramidion, najverojatnije visok čak 8 metara i prema legendi prekriven zlatom. Danas ih je vrlo malo sačuvanih, i svi su puno manji od svog davno nestalog uzora.
Zbog nedostupnosti njene unutrašnjosti piramida je prerasla u misterij koji je neprestano rasplamsavao maštu. Godine 820. kalif Al Mahamud rudarskim je postupcima pokušao otvoriti zapečaćeni put prema unutrašnjosti Velike piramide. Ne zna se šta je navelo kopače da skrenu prema istoku, ali tako su uz veliku sreću izbili u uski hodnik upravo iznad granitnih blokova koji su sprečavali prolaz od izvornog ulaza prema unutrašnjosti piramide. (Izvorni ulaz u Veliku piramidu sagrađen je od gigantskih blokova u obliku šiljatog nadvoja, koji postojano nose stotine hiljada tona kamena. Smešten je na visini od šesnaest metara, ali se zbog urušavanja okolnih blokova ne koristi.) Daljim istraživanjem tunela i galerija otkrili su tri komore, koje su na njihovo veliko iznenađenje bile potpuno prazne. Jedino su u "Kraljevoj" odaji otkrili takođe potpuno prazan kovčeg bez poklopca. Iako je kalif Al Mahamud sa žaljenjem utvrdio da je piramida potpuno prazna, zanimanje za tajnama piramide ne jenjava.
Ulaskom u samu piramidu pred posetiocima se otvara jedan tajanstveni svet koji ljubomorno čuva namere svojih graditelja. Oni su se pri tome pobrinuli da svako ko pokuša da uđe u unutrašnjost piramide mora saviti glavu, barem tako odajući počast grandioznom ostvarenju, jer su prolazi visoki samo 1 m.
Od nivoa "Kraljičine" pa do "Kraljeve" odaje vodi možda najljepše graditeljsko ostvarenje pod imenom Velika galerija. Predstavlja samo srce Velike piramide i teško je opisati rečima. Uspinje se pod istim uglom od 26° kao i uzlazni hodnik i zbog toga se čini višom. Na njenom kraju nalazi se ulaz u "Kraljevu" odaju, pred kojim se nalazi prostor za zatvaranje kojim se moglo potpuno preprečiti ulaz. "Kraljeva" odaja izgrađena je u potpunosti od crvenog granita i impresionira u svojoj jednostavnosti i skladu. Granitni blokovi upotrebljeni za njenu izgradnju najveći su i nasavršenije isklesani od svih upotrijebljenih u izgradnji piramide.
Na zapadnoj strani nalazi se granitni "sarkofag", koji je širi od ulaza u odaju i morao je biti postavljen na svoje mesto još za vreme gradnje piramide. Nema nikakvih dokaza da se u kovčegu ikada nalazilo telo faraona. Moderna istraživanja potvrdila su radioaktivnom analizom unutrašnjosti sarkofaga odsutnost bilo kakvih tragova organske materije, kao i u slučaju "Kraljičine" odaje. Graditelji Kraljeve odaje podarili su joj harmonične matematičke i geometrijske proporcije: dimenzije izražene u egipatskim kraljevskim laktima (52,4 cm) su celi brojevi; tako je širina odaje 10 lakata, dužina 20, dijagonala pročelja 15 i prostorna dijagonala 25 lakata.
Od trenutka otvaranja piramide ne prestaje čuđenje među istraživačima da ovako monumentalno delo ne sadrži niti jedan jedini zapis, ili bilo kakav drugi trag o svojim graditeljima. Neobično je da je egiptolog H.Vajs , polovinom XIX. Veka na kraju svoje ne baš lične uspešne karijere, u teško dostupnoj komori za rasterećenje iznenada "otkrio" kartušu s imenom faraona Keopsa. U ovo otkriće prvi je ozbiljno posumnjao Dr. Samuel Birč, specijalista za hijeroglife, jer je kartuša bila nemušto zapisana poluhijeratskim znakovima, jednom vrstom linearnih hijeroglifa koji još nisu postojali u doba Stare države, što znači niti u Keopsovo doba. Ostali su stručnjaci optužili Vajsa da je kopirao zapis iz jedne knjige, koji je igrom slučaja bio pogrešan, tako da je Vajs preneo grešku u svoju kopiju. Uprkos tome, službena se egiptologija od tada čvrsto uhvatila ovog dokaza kako bi Veliku piramidu pripisala Keopsu. Da mu egiptolozi nisu pripisali gradnju Velike piramide, ovaj bi faraon istorijski prošao neopaženo. H. P. Blavatski u svome delu Tajna doktrina piše: "Keops je mogao sagraditi bilo koju drugu piramidu, samo ne onu koja nosi njegovo ime!"
Važan document je delo Stela inventara koju je otkrio osnivač Kairskog muzeja, Francuz Auguste Mariette. U njoj Keops spominje da je Velika piramida bila tamo već puno pre njegovog vremena i da ju je on samo obnovio ,pa pored nje sagradio jednu od manjih piramida za jednu od svojih žena, Henutsen. "Stela" takođe sadrži iskaz da je Sfinga postojala mnogo vremena pre pojave faraona Kefrena, svog pretpostavljenog graditelja.
Robert Buval i Adrian Gilbert, su na temelju izneli tzv. "zvezdanu" teoriju. Prema njihovim analizama, trenutak meridijalnog maksimuma sazvežđa Orion preslikan je kroz razmeštaj sedam najvećih piramida. Vrlo zahtevna gradnja kanala koje neki arheolozi nazivaju "ventilacijskim" imala je sasvim drugu svrhu. Otkrili su da je severni kanal iz "Kraljičine" odaje usmeren prema Malom Medvedu, a južni prema Sirijusu. Severni kanal iz "Kraljeve" odaje usmeren je prema Alfi Zmaj) – polarnoj zvezdi Egipćana, a južni prema sazvežđu Orion. Nije niti čudo što su ovom nadljudskom ostvarenju antički Grci dali ime piramida tj. "vatra u središtu" (pyros – vatra i mides – sredina), simbolički je upoređujući s principom i snagom vatre u prirodi, čija pokretačka moć usmerava na vertikalizaciju i oživljava sve što postoji, parafrazirajući tako lepo egipatski naziv mr dvojakog značenja – "mesto" ili "sredstvo uzdizanja".
