Bajkalsko jezero je smešteno u Jugoistočnom Sibiru, u azijskom delu Rusije okruženo planinama, najdublje je (oko 1700 m) jezero na svetu jer u njega utiče čak 336 reka (a iz njega ističe samo jedna, Angara). U bukvalnom prevodu sa tatarskog Bajkal bi značilo „bogato jezero“, a poznato je još i pod nazivom „Plavo oko Sibira“. S obzirom na svoju veliku dubinu od 1741 m i površinu (31.500 km2), ne čudi podatak da na ovo jezero otpada više od 20 procenata svetskih zaliha slatke vode u tekućem stanju (primerice, koliko u svim američkim jezerima zajedno). U jezeru se nalazi 27 ostrva od kojih je najveći Olhon površine 742 km². Zanimljivo je da se u vreme najveće zime u tom delu Rusije (od januara pa sve do maja), zamrznutim Bajkalskim jezerom odvija automobilski, kamionski i drugi saobraćaj, naime led je na jezeru u to vreme širok od 30 cm, pa i do nekoliko metara.
Po nastanku Bajkalsko je tzv. tektonsko jezero (jezero čije su kotline nastale spuštanjem kopna duž dubokih raseda). Smatra se da je ono nastalo na mestu gde su potonule dve litosferne ploče, no pomeranje Zemljine kore nastavilo se i dalje pa se za razliku od drugih jezera, Bajkalsko i dalje konstantno produbljuje. Ovo jezero privlači turiste, a Rusi iz raznih krajeva smatraju ga najvećim prirodnim čudom i jednim od reprezentativnih simbola cele države, pa ga od milošte čak i nazivaju „Sveto more“. Oblik jezera je poput polumeseca dugog 635 km, sa ukupnom dužinom obale od 2000 km, a širine u proseku 48 km. Bajkalsko jezero je i jedno od najstarijih jezera na svetu, pretpostavlja se da je staro između 20 i 30 miliona godina.
Stanovnici četrdesetak gradića uz obalu jezera nekada su iz Bajkala pili vodu jer je bila čista, no sa vremenom mnoge su je industrije zagadile i učinile nepitkom. Okolina jezera je bogata šumom kvalitetnog drveća (u okvru koje se nalazi i Nacionalni park u kome je moguće videti brojne medvede i jelene), i koja je potakla razvoj drvne industrije, čiji su se pogoni locirali u mestima na obali jezera. Ubrzo je ekološka ravnoteža postala ozbiljno ugrožena, tako da je danas na 10-ak km od obale zabranjena seča šuma, a industrijski pogoni morali su da ugrade pročiščivaće, da bi voda koja se kroz njih vraća u jezero ostala što čistija.
U Bajkalskom jezeru se, zbog njegove dugovečne izolovanosti, nalazi veliki broj endemskih biljnih i životinjskih vrsta poput bajkalske foke, koja se još i naziva i Nerpa, koji je i jedina vrsta slatkovodne foke na svetu. U jezeru postoji više od 1550 vrsta životinja i 1085 vrsta biljaka (80 procenata endemskih vrsta). Neobični ljuskar Acantho gammaridae izgledom podseća na borbeno oklopno oružje jer ima veoma otrovne bodljice koje se protežu celim telom. Sunđer Lubomirskia baikalensis svoj uspešan opstanak zasniva na vodi izuzetnoj bogatoj kiseonikom. Najčešća riba u jezeru je Golomyanka čija vrsta predstavlja 80 procenata ukupnog ribljeg sveta u jezeru, dok je najpoznatija delicija Bajkalskog jezera retka vrsta lososa, Omul. Na vidikovcu uz Bajkal, odakle se pruža veličanstven pogled na jezero, na grane drveća zavezane su krpice i trake, kojima su se posetioci, koji su ih zavezali, poželeli da se jednoga dana vrate na Bajkal.
Autor: Akeksandar Devetak
