U Etnografskom muzeju u Beogradu čuvaju se pregače, koje čine deo seoske nošnje, i kecelje koje su deo gradske nošnje.
Reč pregača potiče od praslovenske reči preg, što znači vezivati. Pregača pripada svakodnevnom inventaru ženske nošnje. To je četvorougaoni krojeni komad izrađen od crne vune, crnog atlasa ili pliša, ukrašen vezom pamučnim ili vunenim koncem, zlatnom ili srebrnom niti; vezuje se oko struka. Zaštitni je deo odeće i pokriva spoljni deo garderobe. Rađen je kako u domaćoj radinosti tako i kod terzija. Žena je pregaču nosila tokom celoga života i nije se pojavljivala bez nje. Devojčice su pregače nose preko košulje radi zaštite odeće, ali i radi toplote. U Mačvi bi svekrva, na drugi dan svadbe, opasavala nevesti pregaču koja je od tog momenta predstavljala njen bračni stausni simbol. Pregače izlaze iz upotrebe sredinom 20. veka.
Termin kecelja potiče iz mađarskog jezika (mađ. kocoy) i počinje da se koristi u gradskim sredinama u Srbiji od druge polovini 19. veka, s formiranjem građanske porodice i s pojavom posluge. Engleski naziv za kecelju – apron vodi poreklo od starofrancuskog izraza naperon, što u savremenom francuskom označava mali stoljnjak. Kecelja je odevni predmet koji se nosi na prednjem delu tela. Njena uloga je praktična, dekorativna ili ritualna, a ukazuje i na društveni položaj nosioca. Kecelje su izrađivane od pamuka, muslina, lana, platna, kože (kovači), gume, a neke i s dodatkom olova (rendgenski tehničar). Vezuju se oko struka. Postoje dva tipa kecelja – one manje, koje se protežu od struka do sredine butine ili malo duže, i one veće koje pokrivaju i gornji deo tela (poput kombinezona). Velika kecelja ima traku oko vrata (najrasprostranjeniji sistem vezivanja), ili trake koje idu preko ramena i ukrštaju se na leđima i spajaju s pojasom.
Kecelje kroz istoriju
U umetničkim predstavama drevnih naroda tanka je linija između kecelje i parčeta tkanine koje se obmotava oko kukova. U antičkoj Grčkoj, na ostrvu Kritu, boginja plodnosti je prikazana s keceljom, a kecelju su nosili i asirski sveštenici. One koje su pripadale egipatskim faraonima bile su ukrašene draguljima. U Evropi, u srednjem veku, najviše su ih nosile domaćice, trgovci, zanatlije i crkvena lica. Engleski berberi su, na primer, nosili kecelje na kockice, dok su kecelje kamenorezaca bile bele boje kako bi se na njima što manje videla bela prašina koja se stvarala prilikom obrade kamena. Obućari su nosili crne haljine kao zaštitu od crnog voska koji su koristili u radu. Mesari su nosili plave pruge, batleri zelene. Plave kecelje su obično nosile tkalje, pralje i baštovani. Od 16. veka kecelje su prihvaćene i kao modni detalj i bogato se ukrašavaju. Popularnost nošenja kecelje se tokom godina povećavala i smanjivala, zavisno od modnih trendova.
Iako je kecelja bila popularna među domaćicama, tek kasnih četrdesetih godina 20. veka postaje ikona američkih, a kasnije i naših domaćica, simbol porodične idile. Na masovno proizvedene kecelje tog vremena štampaju se motivi iz kuhinje: šerpe i lonci, kašike, tosteri, i ostali kuhinjski predmeti. Kasnih šezdesetih žena domaćica izlazi iz mode i ustupa mesto modernoj ženi koja vreme uglavnom provodi van kuće. Kecelje postaju simbol prošlih vremena i nose ih uglavnom starije žene.
Kecelje veliki modni povratak doživljavaju osamdesetih godina 20. veka zahvaljujući popularnim TV emisijama posvećenim kuvanju. Kuvanje kvalitetnih jela u kućnim uslovima postaje popularno, a kecelje, zbog svoje praktičnosti, postaju neizbežne. Danas kecelje u kuhinji nose i žene i muškarci, tokom kuvanja i pranja posuđa, za poslove koje su u prošlosti uglavnom obavljale žene.
Pregača ili kecelja je sačuvala svoju prvobitnu zaštitnu funkciju, i podjednako je koriste oba pola (mesari, kelneri/ce, berberi, sobari/ce, prodavači/ce i sl). Savremene kecelje krase različiti natpisi i dizajn, a najčešće sadrže samo logo određene firme.
