Pod vezom se podrazumeva način ukrašavanja tekstilne ili kožne podloge provlačenjem najčešće tekstilne ili metalne, odnosno kožne niti pomoću igle. Tako dobijeni motivi predstavljali su vrlo važan ukras na odeći i tekstilnom pokućstvu u tradicionalnoj kulturi Srbije.
Istorija veza seže u davnu prošlost i pominje se kao deo nasleđa najznačajnijih svetskih kultura, kao što su: asirska, egipatska, zatim grčka i rimska. U Vizantiji je veština veza bila izuzetno razvijena i cenjena, a naročito su vez svilom i vez zlatnom i srebrnom žicom dovedeni do visokog nivoa. Ovaj način rada i ovi materijali bili su vezani za više slojeve društva i sveštenstvo. U srednjem veku u Evropi vez je bio umetnost kojom su se bavile profesionalne vezilje i majstori u okviru crkve, a takođe i na dvorovima u vrhu feudalnog društva. Vez se vremenom menjao u skladu s vodećim stilovima u umetnosti, da bi od sredine 19. veka, a kod nas kasnije, postepeno zamirao.
U našem narodu vez je bio vrlo važan i čest način ukrašavanja odeće i tekstilnih predmeta koji su se koristili u domaćinstvu. Govoreći o daljoj prošlosti, postoji mišljenje da su Srbi i pre doseljavanja na Balkan poznavali vez. U srpskim manastirima srednjeg veka naročito je negovan vez i izrađivani su i vezom ukrašavani crkvena odeća i razni svileni predmeti potrebni za bogosluženje. Ovaj vez radile su kako monahinje, tako i monasi. Van manastira vez su izrađivale devojke i gospođe na dvorovima srpskih vladara i plemića. On je bio sastavni deo obrazovanja uglednog ženskog sveta u srednjem veku. Materijali koje su tada vezilje koristile isti su kao i na vizantijskim dvorovima i manastirima, a to su bili: svilena tkanina, svileni konac i srebrna ili pozlaćena žica. Teme za vez uzimane su iz ikonografije.
Osim crkvenog veza i veza na dvorovima, u srpskom narodu rađen je i negovan narodni vez.
O ovoj naročito cenjenoj umetnosti govore pomeni u usmenom narodnom stvaralaštvu i mnogobrojni tekstilni predmeti koji se čuvaju u Etnografskom muzeju u Beogradu. U našim narodnim pesmama pominju se lepote vezova, sprave i materijali za vez, đerđef, igla, ibrišim, zlato, zatim poštovanje prema dobroj vezilji i osećanja koja ona unosi u svoj rad. Postoji vrlo zanimljivo predanje da je kod Vezičeva u okolini Požarevca postojala zadužbina Milje vezilje, koja je celog veka ostala devojka jer nije htela da se uda za onog za koga je otac davao, tako da je vezla, vez prodavala i od tog novca podigla crkvu prozvanu crkva Vezilja, koja je porušena za vreme Turaka.
U seoskoj zajednici vez je predstavljao prevashodno ženski posao. Devojke su u detinjstvu upućivane u veštine izrađivanja vezova radi pripremanja devojačke spreme kao jednog od neizostavnih elemenata svadbenih običaja. Osim odeće i tekstilnog pokućstva potrebnog u budućem domaćinstvu, devojka je morala da obezbedi tekstilne predmete – i darove za rodbinu muža, peškire za ukrašavanje svatova, konja i kola na svadbi, što je sve činilo devojačku spremu. Devojci su u ovim poslovima pomagale majka, baka, nekad i drugarice, a u bogatijim porodicama bilo je slučajeva da je angažovana žena u selu vešta u vezu da obavi poslove oko izrade spreme.
Vezilja, Paja Jovanović
Vezom je, prvenstveno, bila ukrašavana narodna odeća, i to najviše ženska. Osim toga što je predstavljao ukras na odeći, vez je bio pokazatelj društvenog statusa, materijalnog stanja, uzrasta, regionalne i nacionalne pripadnosti. Od oblasti do oblasti vez se razlikovao, tako da je u nekim krajevima Srbije bio bogatiji i raznovrsniji i samim tim poznatiji. Kosovo i Metohija izdvajaju se svojim bogatim vezom na ženskim košuljama, a od drugih oblasti treba pomenuti vez iz okoline Niša i Vlasine, takođe sa ženskih košulja iz 19. veka.
Svi ovi vezovi rađeni su pretežno vunenim koncem u više boja, a u nekim krajevima i uz korišćenje metalne niti, šljokica, perlica. Podlogu za ovu vrstu veza činilo je kudeljno, laneno, a ređe pamučno platno od koga su košulje šivene.Ornamentika je bila geometrijska, odnosno biljna geometrizovana, a načinom izrade ovi vezovi spadaju u tip veza po broju, što znači brojanje niti potke i osnove na tkanini na kojoj se vez izvodi.
Neki vezovi češće su izrađivane u gradovima Srbije i u Vojvodini, na primer beli vez i njegova najpopularnija vrsta šlinga ili šlingeraj. Njima su se ukrašavali odeća, stoljnjaci, posteljina, peškiri. Beli vez se od sredine 19. veka postepeno iz srednje Evrope širio i prenosio u naše krajeve. Motivi su najčešći bili biljni, odnosno cvetni, rađeni po crtežu, i to je tzv. tip veza po pismu. Nacrti za vez nabavljani su uglavnom kod trukera, zanatlija koje su se bavile nabavkom ili izradom crteža i njihovim prenošenjem na tkaninu, tzv. trukovanjem. Drugi način izrade belih 
vezova brojem jer su se sve ažurne tehnike veza sa šupljinama dobijenim na različite načine izvodile brojanjem niti.
Vez po trukovanim mustrama izrađivan je i u boji, pa su se tako tokom prve polovine 20. veka nabavljali i vezli komadi platna s mustrama za tekstilne predmete korišćene u unutrašnjosti kuće. Ovi predmeti su osim upotrebne vrednosti imali i ukrasnu ulogu, pa se sem onih neizostavnih, kao što su: posteljina, zavese, stolnjaci, javljali i posebni predmeti kao što su: držači za češalj, šibice, ukrasne trake veza za policu, kuvarice sa vezenim tekstom i različitim scenama iz života koje su štitile zid iznad šporeta od prljanja. Ovi predmeti izrađivani su najčešće od kupovnog pamučnog platna i vezeni pamučnim koncem u plavoj ili crvenoj boji, ali i u više boja.
Druga vrsta veza karakteristična za navedene oblasti, odnosno gradove u Srbiji i za Vojvodinu bio je zlatovez. Metalnim nitima koje su mogle da budu srebrne ili pozlaćene vez se izvodio na platnenim i svilenim delovima odeće i ukrasnim tekstilnim predmetima, najčešće peškirima i maramicama.
Najraskošniji zlatovez radio se u Vojvodini i njime su bile ukrašavane ženske košulje, pregače, marame i peškiri za glavu, kape, ali i muške košulje. Smatra se da je zlatovez u Vojvodini proizvod uticaja srednjoevropskog baroka, ali i da su neki od elemenata izrade i ukrašavanja doneseni zahvaljujući velikim seobama stanovnika iz južnijih krajeva krajem 17. i u 18. veku, a o tome govore i stare tehnike izrade zlatoveza i motivi. Kao čest motiv sreće se lala, ali i drugi orijentalni ornamenti. Pozlaćena i srebrna žica upotrebljavana za zlatovez dobijana je izvlačenjem metalnih traka u vlakna, a korišćene su i niti od žute svile ili pamuka upredene s metalnim. Dva osnovna načina izrade zlatoveza bila su vez naskroz, izvođen tako što je nit provlačena kroz tkaninu, i vez preko papira, koji podrazumeva podlogu pokrivenu zlatnim nitima prihvatanim koncem s naličja. Zlatovez su izrađivale žene za svoje potrebe, ali i poluprofesionalno, odnosno profesionalno. Neke od radova, kao što su aplicirani metalni gajtani, izrađivale su profesionalne zanatlije – muškarci.
Sticanje znanja i veština izrade vezova krajem 19. veka postaje deo osnovnog obrazovanja ženske dece, kasnije i srednjeg, gimnazijskog i stručnog obrazovanja, da bi se posle Drugog svetskog rata ručni rad i znanja o vezu svela na predmet domaćinstvo.
Danas se žene pojedinačno bave vezom, a odnedavno osnivaju se nevladina humanitarna udruženja, odnosno udruženja građana koja se bave izradom tekstilnih predmeta i njihovim ukrašavanjem i trude se da neguju tradiciju u okviru svojih mogućnosti i ciljeva.
Kuvarica, Narodni muzej Kragujevac
Modni trendovi periodično nalažu da zavirimo u škrinje i ormane naših baka i svetlosti dana ponudimo raznovrno bogatstvo vezenih stolnjaka, zavesa, posteljine, kuvarica i mnogih drugih tekstilija koje su bile nezaobilazni delovi ukrasa svake kuće. Makaze su surovo odsecale delove čršava kako bi se vezom ukrasila haljina ili košulja. Malo veštine, konca, predlošci iz starih i novih časopisa učiniće našu odeću atraktivnom i jedinstvenom, a šivaća mašina i komadi platna od našeg doma mogu načiniti pravi izložbeni salon ili muzej.
Autor: Irena Fileki "Stari zanati u Srbiji"
