Legendi o svetom Đorđu prethodi priča o njegovom životu. Sveti Đorđe (ili sveti Georgije) rođen je između 275. i 281. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, u vrlo bogatoj i uglednoj hrišćanskoj porodici. Kad mu je otac poginuo, s majkom se preselio u Palestinu, na njeno veliko porodično imanje, gde je stekao visoko obrazovanje. Stupivši u rimsku vojsku, isticao se hrabrošću, pa je munjevito napredovao od običnog vojnika do tribuna. Car Dioklecijan lično je Đorđu dao čin vojvode – komita kada mu je bilo samo dvadeset godina.
Međutim, upravo za vreme cara Dioklecijana, 303. godine, počeo je progon hrišćana, najveći do tada. Đorđe je doneo odluku koju je smatrao pravednom: podelio je sav lični imetak, kao i porodično imanje u Palestini siromašnima i oslobodio robove. Javno je govorio o strahotama progona hrišćana. Čuvši za to, car je naredio da se njegov savetnik Đorđe zatvori. Trebalo je da se odrekne vere.
Sledilo je najstrašnije mučenje. Đorđe je položen na zemlju, u njegove noge zabili su klade, a na grudi stavili kamen. Međutim, on je ostao nepokolebljiv. Čak i kad je donet točak za mučenje pun eksera i noževa... Misleći da je mrtav, odvezali su ga s točka... Tek tada su rimski vojnici primetili da je i dalje živ... To ih je još više razgnevilo. Zakopavali su ga u živi kreč, pojili smrtonosnim napicima, međutim, ništa nije vredelo. Naposletku su mu odrubili glavu, 6. maja 303. godine.
Kult svetog Đorđa začet je ubrzo posle njegove pogibije. Na mestu gde se nalazio njegov grob u Lidiji, za vreme vladavine cara Konstantina (306–337) podignut je hram posvećen njemu. U tu crkvu su prilikom osvećenja uz Nikomidije prenete mošti svetog Đorđa. Uspomena na taj dan praznuje se 16. novembra kao Đurđic.
Tokom 4. veka kult svetog Đorđa proširio se iz Palestine na celo Istočno rimsko carstvo, a u 5. veku i na Zapadno. Papa Gelasijus I proglasio ga je 494. godine za sveca.
Mnogi narodi slave i poštuju kult svetog Đorđa, koji je, između ostalih, zaštitnik engleske države, ali i španske pokrajine Katalonije gde ga slave kao svetog Đordija. U Srbiji je slava Svetog Đorđa ili Svetog Đurđa veoma česta, poznata kao Đurđevdan. Mnoge crkve i manastiri posvećeni su upravo ovom svecu. Pored drugih – Đurđevi stupovi, Staro Nagoričino, Temska, Bogovađa, Saborna crkva u Novom Sadu, crkva na Oplencu i mnoge druge.
Na ikonama, Đorđe je prikazan kao vojnik s kopljem i mačem. Kasnije se pojavljuje i prikaz svetog Đorđa na konju, kako ubija aždaju. Aždaja simbolizuje mnogoboštvo, a ženska prilika – ranu hrišćansku crkvu.
Za zdravlje, bogatstvo i lepotu
Poput drugih hrišćanskih praznika koji se slave u proleće, i za Đurđevdan su vezani mnogi narodni običaji koji simbolizuju obnovu života, oličenu u obnovi prirode. Kult cveća posebno je prisutan u proslavi Đurđevdana, što ga čini posebnim u odnosu na ostale slave.
Običaj je da na Đurđevdan devojke rano izađu u polja koja su u to doba godine puna cveća. Beru vrbove grančice i poljsko cveće praveći vence i pevajući:
„Oj, venče, o, venče, 'oće li me momče?" I stavljaju ih sebi na glavu. U nekim krajevima Srbije običaj je bio da se vencima od poljskog cveća kite ovce koje će tada prvi put biti pomužene.
U kruševačkom kraju, 5. maja uveče, uoči praznika, devojke su odlazile na reke ili kraj neke bare. Tu su odvajale tri struka trave. Valjalo ih je odseći na jednaku dužinu.
Izgovarale su sledeću rečenicu:
„Ovaj struk sam ja, ovo je znano momče, a ovo neznano."
Koji struk bi do zore najviše porastao, taj bi bio budući muž. Znano ili neznano momče.
Ne samo mlade, običaj je da i udate žene odlaze na Đurđevdan u polje, beru livadsko cveće i prave venčiće. Vence od vrbe stavljaju na kapije, kao neku vrstu zaštite i kao znak berićetne godine, a cvetne – na glavu. I to ne samo oni čija je slava Đurđevdan!
U nekim delovima Srbije, ujutru, na praznik svetog Đorđa, najstarija žena u kući mesi pogaču preko koje se takođe stavlja pleteni venac. Kroz tu pogaču se ponegde pomuze i ovca, a ovci se, osim venčića, na glavi razbije i jaje.
Običaj je takođe da majka rano ujutru ustane, nabere vrbe i vrbove grančice baci preko prekrivača svoje još usnule dece. Da budu zdravi i da porastu. I to nije kraj priče o cveću. Na Đurđevdan nabrano poljsko cveće stavlja se u ćup ili vazu, a tom vodom se potom umivaju devojke kako bi postale još lepše. Mogu i starije – da se podmlade!
Devojke se ulepšavaju umivajući se cvetnom vodom, a u selu Vraništu majke na Đurđevdan kuvaju jaja. Ono se potom stavlja u korito, u vodu kojom se okupa dete. Kad je kupanje gotovo, majka oljušti jaje, a dete ga pojede! Da bude jako i zdravo.
Autor:M.Ognjanović
