U prošlosti za onoga ko hoće da gradi kuću najvažnije je bilo da nađe srećno i „berićetno“ mesto. Zato, kada se mesto pronađe, da bi se proverila njegova „berićetnost“ ostavi se čaša s vodom da prenoći. Ako u čašu upadne šta živo (muva, leptir, mrav ili buba), onda može da se gradi, a ako u čašu ne upadne ništa, onda, čovek tu ništa ne gradi jer po verovanju tad u toj kući neće imati ničega.
Kada počne gradnja, a nju nije valjalo počinjati na „posan“ dan (sreda, petak ili praznik) već ponedeljkom, jer s ponedeljka sve valja započeti, zovne se moba da kopa temelj. Kada se temelj iskopa, na sva četiri ćoška stavi se po zrno tamnjana, zrno pšenice, po jedan kukuruz ili zrno i „zvekeća“ (metalna) para, da bi po verovanju kuća uvek imala novca, hleba, a tamnjan čuva kuću od vampira.
Na prvom ćošku koji se sazida, i to sa istočne strane, kolje se ovan ili ovca čijom se krvlju natope zidovi započete zgrade. Ovo je vrlo stari običaj, jer prinošenje žrtve čijom se krvlju prska zgrada koja se zida zamenilo je u prošlosti žrtvovanje ljudi prilikom zidanja većih građevina[55]. Danas običaj prinošenja žrtve pri gradnji, čiji je cilj da se od građana odstrani zli mađijski uticaj i osigura sreća,[56] sreće se ne samo kod seoskog nego i gradskog stanovništva Rađevine.
Za gradnju ne valja koristiti višak daske koja je ostala posle pravljenja mrtvačkog sanduka, a koje je pokojnik sebi još za života namenio. Ne valja koristiti drvo u koje je „tukao“ ili udarao grom, niti ga ložiti u šporetu jer će po verovanju gram udariti u kuću.
Kada se kuća sagradi, onda se zove na „šljeme“. Tu rodbina i komšije donose čast (pečeno prase ili jagnje, pogača, pita i rakija) i dar (košulja, čarape, peškir, ćilim, danas servisi, sudovi, posteljina, kućni aparati i dr.) Jedan deo dara se daje majstoru, a drugi deo i čast domaćinu.
Majstor se popne na krov, zakiti „rogove“ stablima (šarovkama) kukuruza. Stabla kukuruza se stave zajedno sa korenom i plodom da bi uvek bilo hleba u kući. Danas se između dve šarovke zaveže kanap pa na njega majstor izveša svoj dar. Posle svega ovoga majstor s vrha krova viče „Hvala, domaćine, koji si se postarao — dar i čast na šljeme doneo. U širinu širio, u visinu visio, sinove oženio, ćerke udavao, unučiće krštavao. Hvala, živ i zdrav bio pa se veselio!“
U prošlosti se u kuću pre ikakvog pokućstva unosila vatra sa starog ognjišta, so i hleb. Danas se u kuću najpre unosi slanik sa solju, hleb a ponegde i bokal s vodom.
Autor:Aleksandar Đurđev,Rađevina
