Ljubomir Kokotović, slikar iz Banatskog Karađorđeva, ima kolekciju od 150 preslica. Mada su veoma slične, svaka od njih ima svoju posebnost i za svaku je vezana neka životna priča. Kada se uzmu u obzir način njihove izrade i okolnosti u kojima su nastale, onda se može govoriti o izuzetnoj kulturnoj vrednosti.

Sve Kokotovićeve preslice nastale su u Lici, pa umetnik naglašava da nijedna nije mlađa od 88 godina, a ima primeraka koji su stariji i od dva i po veka. U Karađorđevu žive potomci solunskih doborovoljaca, ratnika koji su u srpsku vojsku regrutovani u Americi, među emigrantima iz Lige. Kada se završio Prvi svetski rat, Kralj Aleksandar je borcima Ličanima poklonio zemlju u Banatu gde je podignuto današnje selo. Sve preslice nastale su pre toga, u starom kraju, a sa sobom su ih donosile Ličanke kada su se doseljavale u Karađorđevo gde su im muževi dobili zemlju, ili su ih naknadno sa sobom u miraz donosile devojke udavače po koje su u Liku odlazili ovdašnji mladići.

Inače, Kokotović je svojevremeno završio postdiplomske studije na likovnoj akademiji u Briselu, bio među najperspektivnijim srpskim slikarima, izlagao sa Pikasom, Dalijem, Miroom, živeo u Parizu i Londonu, o njemu su prestižne svetske novine pisale hvalospeve. Ali, bio je i veliki boem nemirnog duha, pa je iznenada, iz samo njemu znanih razloga, napustio svetlosti velegrada i vratio se u rodno Karađorđevo. Preslice sakuplja još od detinjstva, od prvih prela kojima je u Karađorđevu prisustvovao. Ti skupovi su, kako kaže, bili i radio i televizija, i pozorište, i koncerti i festivali.

– Uz preslice sam slušao neverovatne priče o doživljajima ličkih avanturista koji su se otiskivali preko okeana, priča Ljubomir, koji će mnogo godina kasnije, i na osnovu tih priča, napisati knjigu “Gud baj, Brodvej, elo, Vrans” u kojoj arhaičnim stilom jezika oslikava narav i izuzetnu dovitljivost Ličana u belom svetu.

– Preslice su u ona vremena uglavnom izrađivali momci i darivali ih devojkama kao naročit simbol ljubavi. Poklanjali su ih i očevi ćerkama, braća sestrama. Momci su preslicama izražavali svoja osećanja koja u skladu sa tadašnjim patrijarhalnim moralom nisu mogli da iskažu rečima. Zbog čestih odlazaka u ratove, momci nisu ni završavali svoja umetnička dela pa su ih poklanjali nedovršena – objašnjava slikar dok pokazuje baš takve primerke. – Čobani nisu imali alat za obradu drveta pa je izrada trajala dugo. Grube komade trebalo je deljati dugo da bi se došlo do tanke daske na kojoj su se gravirali razni ornamenti. Na poleđini su često ugrađivana ogledalca kako bi se devojke ogledale dok predu na prelima i popravljale frizure kada bi mladići zakucali na vratima.
Preslice imaju dugu istoriju, naš kolekcionar kaže da potiču sa Dalekog istoka. Arapi nisu obožavali slike i likove već su gajili kult ornamentike, odnosno arabeske, što se prenosilo kroz vekove do skorijih vremena. Na naše područje doneli su ih Turci. Srbi su na preslice počeli da stavljaju krstove, simbole vere i nade, zatim heraldičke zankove kao što su ocili – četiri S. Za izradu se najčešće koristi jasenovo drvo, ali i javor, višnja. Često i tisovina kao sveto drvo.

Već godinama se u ovom selu srednjeg Banata u zrenjaninskom okrugu, od Božića pa do Svetog Save, održavaju “Karađorđevačka prela” sa ciljem da se sačuvaju nekadašnji običaji. Tada se priređuju književne večeri, koncerti, pozorišne predstave. Ali se vuna više ne prede, a preslice se izlažu kao nekad.

– Dok sam bio dečak, posle pređe na pravim prelima, prelje bi zapevale i sa momcima se hvatale u kolo. Jedva sam dočekao da porastem, da im se i ja pridružim, setno kaže Lubomir Kokotović.

Odlomak preuzet iz knjige „Banat je kao priča“,  Autor : Đuro Đukić