U Africi, među Zulu crncima, mla denci se najpre potuku, pa se onda venčavaju. U drugim zemljama rade obrnuto. Tamo se proučavaju tri nedelje, ljube se tri meseca, svađaju se tri godine i podnose se tri decenije... A sinovi i kćeri sve počinju iznova.

Rešenju ove zagonetke najviše se približio ruski pisac Nikolaj Ljeskov: "I najumniji ljudi kupuju čizme sa mnogo više pažnje nego što biraju životnu saputnicu."

Tako jedan otac i majka imali sina jedinca koga nikako nisu mogli da ožene, pa taman da su mu curu i iz Ukrajine doveli. Nalazio je momak devojke koje mu se sviđaju, ali se ne sviđaju roditeljima. On hteo lepu ženu, a matori hoće bogatu snaju. Najzad im sin odbrusi:

- Ne mogu ja da nađem devojku koja će svima nama da odgovara!

- More, sine, lako ćeš naći onu koja odgovara, nego nađi ti neku koja ćuti i sluša! - pouči ga otac.

Na muci su momci, ali ni curama nije lako. Tako neko upitao jednu majku: "Šta je, gospođo, hoće li se vaša kćer skoro udati"? "Nadam se da hoće. Oprema je gotova, miraz spreman, kućevnog prijatelja, mislim švalera, već ima, sad joj je potreban još samo muž!"

Dobrog muža nanjušio je stari Piroćanac kad mu je supruga saopštila:

- Sad prođo' pored kafanu, kad unutra naša ćerka Milica sedi u krilo na onog raspopa Dragana... On isterao sve iz kafanu i ugasio svetlo!

- Će bidne dobar zet. Em ne pije, em štedi struju, em će slomi samo jednu stolicu! - zasuka zadovoljni otac levi brk.

Biraju cure, ali i momci umeju da budu probirači. Tako jedan došao u proševinu, pa mu otac devojčin objašnjava:

- Moja najmlađa kći nosi 15 000 kruna, srednja trideset, a najstarija 45 hiljada...

- Nemate neku još stariju? - pita prosac.

Jedan čak i isprosio devojku, a kad je došao po nju, njeni roditelji mu izveli stariju kćer, koja je bila ružna i deblja od mlađe i lepše, one što su mu je izvodili dok je dolazio u proševinu. Uzdahnu momak, pa se potuži nameračenom kumu, koji je sve to znao:

- Kume, nije čist groš, promenili su mi curu, ovo je ona ružna.

- Muči, boga ti, kume. Ako je ružnija, ona je deblja, a valjda se i kantar nešto pita!

Za ovakve prilike postoji i jedna mudrost: "Ko traži ženu bez mane, bez žene će da ostane!"

Događalo se i u ta starija vremena da se mladi domunđavaju daleko od očiju roditelja, pa tako momak Momčilo pita svoju buduću:

- A ljubiš li ti mene?

- LJubim ljubim - šapuće ona. - Ah, bez tebe bi mi prazna bila cela vasiona... A dal i ti mene ljubiš?

- LJubim i više nego do sada, osobito kad sam čuo za - tri tvoja vinograda.

Italijani imaju lepu poslovicu: "LJubiti, a ne biti ljubljen - isto je kao odazivati se, a da te niko nije zvao". I mi imamo sličnu mudroliju: "Kad čovek zna zašto voli, onda ne voli". A šta kad ne zna kako se voli? Kad ljubljenoj šapuće na mesečini u prirodi:

- Zar nije prekrasna ova noć?

- Jeste, samo je mnogo mračna.

- Što? Da te nije stra'?

- Nije zato, već što pola sata miluješ travu.

Gori vatra

Zabacivali tako dvoje mladih ašik u akšam, pa se više nije imalo kud, nego pred oltar. Bilo za vreme Turaka, pa mladencima zapao jedan nepismeni pop. Znao on da je mladoženja bogat, pa otegao pevanije u nedogled. Kad je služba došla do "Isaije likuj!" popu se pripušilo, pa ne može da izdrži. Kaže on mladima:

- Ajde, deco, zavrtite se oko astala, sad ću ja da se vrnem.

Objasnio on njima kako da se okreću, pa izašao iz crkve, umotao cigaretu i počeo strasno da odbija guste dimove. Dim po dim i on zaboravi na venčanje. Kad se najzad vrati, zateče mladence oznojene kako još obilaze oko nalonja.

- Zavrteste li se, bre, deco?

- Zavrtesmo se, oče pope.

- Koliko puta?

- Sedam puta.

- E, mnogo je... Ajde sad da se odvrnete četiri puta, pa je gotovo!

Kad se primakne ona prva srećna noć, u mlade se uvlači neka zebnja, kao "jesmo li jedno za drugo?" Jer nije bilo teško zaljubiti se, no sad to treba znati kazati, pa i dokazati na delu. Tako se jedna mladenka svalila u krevet, pa počela da moli mladoženju koji se dotle svlačio:

- Ja sam još mala. Moja majka kazala da me ne diraš dok ne porastem!

A mladoženja je smiruje:

- Rasti ti, rasti.. dok ja raspašem tkanice!

Brak je strašna ustanova: ljubav prošla, a žena ti ostala.

U modernije doba ne raspasuju se tkanice, ali ima nekih drugih zavrzlama. Tako jedna uzela da uspija prve bračne noći:

- Dušo, moram nešto da ti priznam...

- Znam, draga. Bila si nekad striptizeta.

- Nije to. To je bilo docnije.

- Misliš možda na vreme kad si se bavila prostitucijom? I to mi je poznato.

- Ama, hoću da ti pričam o onom vremenu pre nego što sam promenila pol!

Kako je kome bilo te noći, vidi se već izjutra: ženica pevuši... ili već smatra sebe za udovicu muža kakvog je zamišljala.

Jednog takvog, tmurnog jutra, mladoženjin otac reče:

- Snajka, šta ti radiš kad si žedna?

- Pijem vode.

- E, vidiš, i ja sam žedan.

Doseti se snajka jadu, pa će kao na panju:

- Vala, babo, ja idem na bunar, pa se napijem!

Ume i svekar nekad da zamrsi snaji, kao onaj koji joj je drobio u kotao sa varenikom, pa ona sve pogrebala i polizala i još mu na kraju rekla:

- Bome, ćajo, ti mene jutros osramoti: prekrupno si drobio.

- Bome, snašo, i ti mene obruži: sve si po dva drobljenja zahvatala!

"Muž može lako da razazna kad je već prošlo proleće njegovog braka: kad pas počne da mu donosi papuče, a žena da laje", zapazio je jedan stari alas iz Orešca blizu Grocke. NJegov ispisnik staje na ženinu stranu i tvrdi: "U braku je muž remorker, a žena lađa: remorker se samo dimi, a lađa nosi čitav teret".

Biće da je i ovaj drugi u pravu jer neke žene umeju da se otuže kad ih upitaju zašto nose burmu na pogrešnom prstu: "Zato, odgovaraju, što sam se udala za pogrešnog čoveka." Ako takvoj ženi skrenu pažnju da je muž taman spram svojih godina, ona ume da odvrati: "Jeste, ali nije spram mojih!"

Jednog takvog mladog oca upitao neko koji je mesec najteži u trudnoći. "Deseti", odgovorio on. "Zato što tada ja nosim bebu na rukama!"

Ako kojim slučajem takav muž u šetnji dođe sa svojom boljom polovinom do onog mesta gde su se najpre sastali, on ume da polupakosno primeti:

- Vidiš, mila moja, ovo je ono mesto gde pre tri godine tebe - nikako nije trebalo da vidim!

"Pijanci su radost ovog sveta:
krčmari ih vole,
al ne za svog zeta"

Po gdekoji ženomrzac ume da uzdahne:

- Brak je strašna ustanova: ljubav prošla, a žena ti ostala!

Nekome čak nije ni ostala!

Nekome čak nije ni ostala... Jedna se utopila u Savi i dok je svi tražili nizvodno, muž krenuo uz vodu: on najbolje zna svoju ženu, čitavu sazdanu od inata.

Ispada da je brak zaista nalik na dve kapi masti: plivaju po vodi, a nikad se ne združe.

Kad se muž nešto duže zadrži u birtiji, žena u noći ume da sikne: "Kog si đavola opet tako dockan došao?" A muž ume da se pravda: "Pa da me niko ne vi-di!" (može se zamisliti u kakvom se stanju doteturao!)

O birtiji kad je reč, evo šta se desilo dvojici Ercova:

Sedeli oni uz čašicu do neko doba noći, pa se jedan priseti:

- Ama, Milojko, svu noć pismo, a Bogu se ne pomolismo!

- More, ja se ovako pijan ne smem ni ženi pomoliti, a kamoli Bogu!

Ume naš čova, naročito ako je iz Preka, da se pošteno osvinji, pa ga onda Sosa dočekuje:

- Vile ušle u te, Panto, gde si se tako isprljao, kanda si se sa prascima valjao?

- I ti, Soso u dedin prusluk! Lumpovao sam, a kakav bi to lumperaj bio, kad se čovek ne bi malo po brlji povalj'o?!

A ujutru, kad se setio da treba ići u varoš po so, Panta uzeo da nešto pretura po kući, pa pita ženu:

- Koju torbu da ponesem. Dal' svetačnu il' onu belu prtenu?

- Ponesi svetačnu.

- A kog će mi jarca svetačna? Valjda što idem u varoš?

- Ko velim, trebaće ti ona prtena docnije, kad budeš išao u prošnju!

I još se jednom zgodilo da je muž zaginuo u bircuzu, pa žena uzela da prašti:

- Opet si pijan! Treba da te je sramota... Da se pod zemlju sakriješ!

- Kad je tako - zapliće muž - daj mi ključeve od podruma gde su nam burad!

Jedan uviđavniji muž otišao čak i do lekara i traži mu nešto za spavanje. "A šta vam je?" - pita ga lekar. "Ama, meni ništa, ali moja žena ne može spavati dok sam ja u birtiji. A kad dođem, ne može ni jedno od nas!"

Za Ben Akibu, koji je umeo svemu da se podsmehne, brak je bio večito ratovanje, još i više od toga: "Retka istorijska pojava kod koje se osvajač potčinjava pobeđenom".

Ima zapisano kako se jedan muž ispovedao:

- Meni bez moje žene nema života!

- Ma nemoj!

- A sa njom još manje... A kako se ti slažeš sa tvojom?

- Odlično. Kad ona viče, ja ćutim.

- A kad ti vičeš?

- Onda je ona u komšiluku.

Žena je i inače spretnija od supruga. Ona ni od čega ume da na-pravi tri stvari: šešir, salatu i svađu.

I dođe tako vreme kad se može čuti i ovakav dijalog:

- Svađaš li se i dalje onako sa ženom?

- A, prošlo je to. Naš brak se stabilizovao.

- Kako to?

- Pa oboje smo ostarili za preljubu.

U stvari, to se samo tako kaže, jer jedna od tih prestarelih pita istog takvog muža:

- Šta, ti si poljubio kuvaricu? Je li to istina?

A on, grešnik, uzeo da uvija:

- Da nisam bio prisutan, ni sam ne bih verovao!

O poljupcima kad se govori evo kako je bračni par Piroćanaca proslavljao "zlatnu svadbu":

- Žiko, neće li da me poljubiš?

- Šta? Opet? Pa zar te ne poljubi za "srebrnu"?

Jedan još "dobro držeći" suprug dospeo na sud, jer je nešto petljao sa mlađom curom, pa se ona malo "ugojila".

- Ne vidim drugo rešenje - kaže sudija - nego da vi ovu devojku uzmete za ženu... Tako ćemo sve prebrinuti.

- Mislite? A ako moja žena na to ne pristane?

U nekim ovako mutnim vodama vrti se i sledeća intima:

- Oh, ženo - uzeo Mile da tepa - ala te volim! Samo da mi je još jednu radost da doživim!

- Koju? - pita ona mazno.
- Da te udam!

Postoje i neka druga rešenja, kao što je, recimo, ovo:

Razbolela se Muji žena i on je odveo lekaru. Ovaj odmah odrezao:

- Daćeš mi osamsto dinara, pa ću ti ženu potpuno izlečiti!

- Vidi ti njega! Pa ja za te pare morem ovu ženu zakopat i drugom se oženit!

To kad jednog od supružnika spopadne kakva bolest. A kad se zbude, zlo ne čulo, da jedno od njih, kao što je Lukina žena, ode Bogu na istinu, tada nastaju druge muke. Snuždenog ožalošćenog muža susreo seoski sveštenik, pa uzeo da ga teši i pomalo kori:

- Okani se, Luka, dešperata, Božja volja. On nam je sve dao, on će nam i oduzeti. Nije on tebe zaboravio: nakrmiće on to tebi ma kad bilo.

- Ama, pope, nije mi toliko žao ni žene, koliko što mi ovih dana crkla krava. To mene boli.

- Ni to nije bogzna šta. Tu su prijatelji, pa će pomoći.

- Đavola će pomoći! Već mi desetorica prijatelja nudi žene, čak i svoje, al' kravu ni jedan!

Možda je dosad bilo više neugodnih reči o ženi, nego o mužu. To je, valjda, zato što žene bolje čuvaju svoje tajne, a muževi čak i beleže šta ih snalazi u braku.

U svakom slučaju - poštujte ženu - jer je to bila i vaša majka!

Autor:Novica Mitić