Pa­na­đu­ri ili va­ša­ri su ne­ka­da bi­li dan ko­ji se iš­če­ki­vao i za ko­ji se pri­pre­ma­lo. Po­red op­šteg sa­jam­skog ka­rak­te­ra, eko­nom­skog, za­nat­skog i tr­go­vač­kog, oni su ima­li svo­ju ve­se­lu stra­nu. Dru­že­nje, za­ba­vu, ali i upo­znava­nje mla­dih na­ro­či­to kroz igru u ko­lu. De­voj­ke su se po­seb­no do­te­ri­va­le i obla­či­le naj­lep­še ha­lji­ne ili čak ši­le i pri­pre­ma­le no­ve. Sjaj i ša­reni­lo, mi­ri­si dru­že­nja, su­sre­ti i po­slo­vi ko­ji su se skla­pa­li, su sa­mo fragmen­ti po ko­ji­ma su se va­ša­ri iz­dva­ja­li i kao po­se­ban vid pra­zni­ka.

„Pi­rot je u 19. i 20. ve­ku bio na gla­su po va­ša­ru me­đu tr­gov­ci­ma i gra­do­vi­ma u Sr­bi­ji, Bu­gar­skoj, Grč­koj, Tur­skoj, Ru­mu­ni­ji i Bo­sni. Dva puta go­di­šnje bio je ste­ci­šte ve­li­kog bro­ja pro­da­va­ca i ku­pa­ca oda­svu­da. U Ti­ja­ba­ri, o Cve­ti­ma je bio 15. dnev­ni stoč­ni va­šar uglav­nom za go­ve­da i ko­nje“.71 „U Bar­ju je na Ve­li­ku Go­spo­ji­nu 28. av­gu­sta po­či­njao tr­go­vač­ki vašar i tra­jao me­sec da­na.

Obič­no su se va­ša­ri odr­ža­va­li na dan ne­kog sve­ca-me­snog za­štit­nika. Pi­rot ni­je imao grad­sku sla­vu, a ne­ma ni pi­sa­nih tra­go­va o pra­zno­va­nju ta­kve vr­ste kao ni u se­ća­nju sta­nov­ni­štva. Kao raz­vi­jen ad­mi­ni­stra­tiv­ni, pri­vred­ni i kul­tur­ni cen­tar ovog de­la Bal­ka­na, sa svim ele­men­ti­ma urba­ne sre­di­ne i ja­kim tr­go­vač­kim ve­za­ma, raz­vi­je­nim za­nat­stvom, imao je
je­dan od naj­bo­ljih saj­mo­va ši­ro­ke po­tro­šnje – tr­go­vač­ki va­šar i ugled­ni sto­čar­ski va­šar. Za­to i ni­je bi­lo po­tre­be za grad­skom sla­vom“. Pra­vih pa­na­đu­ra vi­še ne­ma. Stoč­ni va­ša­ri ni­su vi­še istog ka­rak­te­ra kao ne­ka­da.

Tr­go­vač­ke te­zge su pu­ne no­vog i uvo­znog ala­ta, raz­ne ro­be od pla­sti­ke, uvozne hra­ne (naj­vi­še si­re­va i slat­ki­ša iz Bu­gar­ske) kao i dru­gih stva­ri. Selo Do­bri Do 28. av­gu­sta ima va­šar ko­ji tra­je tri da­na. Pro­da­je se sva­šta, a bu­du po­sta­vlje­ne i cir­ku­ske ša­tre.73 To­ga ima i u dru­gim me­sti­ma, dok je ne­gde pa­na­đur sa­mo stoč­ni. Nje­gov pre­đa­šnji zna­čaj je iš­če­zao. Ko­li­ko je bio va­žan, go­vo­ri pi­smo sta­re­ši­na le­sko­vač­kih esna­fa upu­će­no 30. ju­la
1894. kra­lju Alek­san­dru sa sle­de­ćim zah­te­vom:

„Va­še Ve­li­čan­stvo
U va­ro­ši Pi­ro­tu po­sto­jao je va­šar ko­ji je tra­jao 6 da­na, a po­činjao 15. av­gu­sta sva­ke go­di­ne, a po­sto­ji od pre 2-3 ve­ka. Na zah­tev ne­ko­li­ci­ne Pi­ro­ća­na go­spo­din mi­ni­star na­rod­ne privre­de uki­nuo je va­šar po­sto­je­ći u Pi­ro­tu, s tim da ove go­di­ne bu­de sa­mo stoč­ni va­šar, a da se ovo­ze­malj­ski pro­iz­vo­di ne pro­da­ju. Ka­ko je pi­rot­ski va­šar od ve­li­ke ko­ri­sti ne sa­mo Pi­ro­tu i okrugu pi­rot­skom ne­go i dru­gim va­ro­ši­ma, pa i sa­mom Le­skov­cu, jer se na pirot­skom va­ša­ru po­tro­ši vi­še ovo­ze­malj­skih pro­iz­vo­da ne­go na ostalim va­ša­ri­ma u Kra­lje­vi­ni Sr­bi­ji.

Svi esna­fi u va­ro­ši Le­skov­cu, a u ime esna­fa pot­pi­sa­te sta­re­šine po­ni­zno mo­le Va­še Ve­li­ čan­stvo da iz­vo­li odo­bri­ti da isti va­šar po­sto­ji i ove go­di­ne kao što je pre­đe bi­lo ka­ko bi se mo­gli spre­mlje­ni ovo­ze­malj­ski pro­iz­vo­di po­tro­ši­ti.
Od ovog va­ša­ra za­vi­si naš op­sta­nak i na­ša bu­duć­nost. O ovo­me po­sto­ji na­ša mol­ba go­spo­di­nu mi­ni­stru na­rod­ne pri­vre­de od 14. te­kućeg me­se­ca.
U na­di da će­mo do­bi­ti za­do­vo­lje­nja

30. ju­li 1894. go­di­ne
u Le­skov­cu
Čast nam je bi­ti po­kor­ni:
sta­re­ši­ne esnaf­ske
Pe­tar Živ­ko­vić, obu­ćar­ski,
So­tir Mi­ja­i­lo­vić, ćur­čij­ski
Đor­đi Ce­kić, či­zmij­ski
Mi­len­ko Sto­il­ko­vić, pin­ter­ski“.

Eg­zi­sten­ci­jal­na va­žnost pa­na­đu­ra u tra­di­ci­o­nal­nom smi­slu je iz­gublje­na. Sa­da su pri­sut­ni na va­ša­ri­ma kuć­ni pro­iz­vo­di i pre­pro­da­ja, a tek ne­što od po­ljo­pri­vred­nih spra­va i pred­me­ta za do­ma­ćin­stvo ot­pa­da na zanat­ske pro­iz­vo­de i uslu­ge. Iz­la­ga­nje pro­iz­vo­da i skla­pa­nja ra­znih ugo­vo­ra od­vi­ja se na sa­vre­me­nim saj­mo­vi­ma raz­li­či­tih na­me­na. Sto­ka se pro­da­je na ma­lo po stoč­nim va­ša­ri­ma, ali za uz­ga­ji­va­če, pri­mar­ni su isto ta­ko stoč­ni saj­mo­vi gde se mo­gu ku­pi­ti kva­li­tet­ne sor­te sto­ke.

U sva­kom slu­ča­ju, na šarm i ve­li­ki zna­čaj ne­ka­da­šnjih pa­na­đu­ra ko­ji su odav­no ne­sta­li, bar na tre­nu­tak pod­se­te i ovi da­na­šnji va­ša­ri ma ka­ko oni sad iz­gle­da­li.

Je­dan od za­ni­mlji­vi­jih obi­ča­ja ko­ji se ne­gu­je sva­ke go­di­ne u re­la­tiv­no no­vi­je vre­me, a u okvi­ru jed­ne od naj­moć­ni­jih fa­bri­ka u ovom kra­ju, ve­zan je za ra­zna tak­mi­če­nja ba­zi­ra­na na tra­di­ci­o­nal­nim sport­skim ve­šti­na­ma. Ovo tak­mi­če­nje pri­vla­či do­sta uče­sni­ka i po­sma­tra­ča i sva­ka­ko uži­va popu­lar­nost.

Za­tim, tu su ra­zna oku­plja­nja u po­vo­du pro­sla­va dr­žav­nih pra­zni­ka (majska oku­plja­nja), ali i ver­ska u okvi­ru grad­ske sre­di­ne. (Na­ro­či­to o Bo­ži­ću i No­voj go­di­ni). Me­đu­tim, ve­ći­na sa­vre­me­nih go­di­šnjih obi­ča­ja ko­ji ni­su re­li­gij­skog ka­rak­te­ra pred­sta­vlja­ju no­vu, ra­zno­vr­snu i za­ni­mlji­vu oblast za is­tra­ži­va­nje. Za sa­da, uoče­ne pro­me­ne ko­je su na­sta­le vre­me­nom u skla­du s teh­no­lo­škim na­pret­kom, obra­zo­va­njem, no­vim na­či­nom pri­vre­đi­va­nja i
dru­gim gde na se­o­sku po­pu­la­ci­ju iz­u­zet­no jak uti­caj ima­ju sred­stva jav­nog in­for­mi­sa­nja, su tek po­če­tak ne­sta­ja­nja sta­rih na­rod­nih go­di­šnjih obi­čaja.

Mno­gi od njih će se oču­va­ti kroz kul­tur­ne ma­ni­fe­sta­ci­je či­ji je cilj nego­va­nje sta­rih „ade­ta“ i to je sva­ka­ko ve­o­ma va­žno ka­da je u pi­ta­nju oču­va­nje et­nič­kog iden­ti­te­ta pu­tem fol­klo­ri­stič­kih na­stu­pa i tak­mi­če­nja.

Autor: Sofija Kostić