Ravnoteža između duha i tela;
Ravnoteža između sopstvenog bića i prirode;
suština je srpske narodne ishrane.
Podnaslov:Srbi nisu mesožderi.Hranu pripremaju u skladu sa godišnjim dobima i pravoslavnim običajima. Uskršnjeg posta se drži skoro polovina odrasle populacije.Dimljeno meso obavezna zimska poslastica..
Kakvu će hranu koji narod spremati zavisi od njegove kulture, vere i geografskog područja na kome taj narod živi.Ono što je važno znati to je da kod svakog naroda, pa time i Srba, postoji razlika između svakodnevne, nedeljne, praznične i obredne hrane. Različito se hrani u seoskim sredinama no u urbanim centrima. Drugačije se namirnice koriste u vreme posta nego u vreme mrsnih dana.Priprema hrane nije ista leti i zimi.Ne hrane se isto bogati i siromašni.Niti bolesni, zdravi i hipohondri. Zato sve ove činjenice treba uzeti u obzir kad se želi opisati ishrana jednog naroda.
Srbi nisu mesožderi, bez obzira što o njima vladaju takve predrasude.To jednostavno nije tačno.Narod koji čuva i neguje stoku i koji je od milošti zove blagom, neće svoje blago uništavati i nekontrolisano klati, već će brinuti o njegovom čuvanju i razmnožavanju. Stoka je izvor prihoda i osnova egzistencije seoskog domaćinstva i niko neće seći granu na kojoj sedi. Nema seoske porodice u Srbiji koja će zaklati kravu da bi za ručak spremila šniclu.
Zašto se onda takva slika o Srbima stvorila?
Od više razloga dva su dominantna.Prvi je kao i obično posledica neznanja samozvanih ali svakom mediju dostupnih «eksperata».Odlazeći u srpska sela ili u kuće kod srpskih domaćina u goste o praznicima ili na porodična veselja, kad se po tradiciji sprema obilje raznovrsne hrane, «eksperti» su sticali utisak da je takav način ishrane svakodnevan. Šireći priče o sopstvenom provodu stvarali su pogrešnu sliku o ishrani jednog, većeg dela, naroda. Kasnije su to preuzimali filmski i drugi stvaraoci i slika prepunih stolova sa krupnim komadima pečenog mesa i masnim ljudima okolo njih su odlazile u svet kao verodostojan prizor.Drugi razlog su jeftini potrošački krediti početkom sedamdesetih godina prošlog veka koji su doveli do velikog proboja u skoro svako domaćinstvo zamrzivača, popularnih «sandučara».Njih je trebalo nečim popuniti, a to je bilo najlakše učiniti sa svežim mesom.Tako da i oni koji nikad nisu jeli smrtnuto meso tad su počeli.U to vreme to se smatralo velikim olakšanjem za radnu ženu i propagiralo svim sredstvima.Međutim neumoljiva statistika je i tad kao i danas pokazivala da smo uvek bili na dnu lestvice po potrošnji mesa među evropskim zemljama.
Ali predrasuda je stvorena i tu više pomoći nije bilo.
Srbi su principu svakodnevno spremali dva obeda. Ručak i večeru. Doručak, kao redovni obrok javlja se u drugoj polovini dvadesetog veka i to prevashodno u urbanoj sredini. Taj, uslovno rečeno, prvi obrok posle jutarnjeg ustajanja – a to bi bilo oko šest, najkasnije sedam časova - sastojao se od slatkog ili meda, vode, jedne rakije i u ređim slučajevima parčeta hleba i kajmaka. O ovome svedoči i zapis nastao u Šabcu 1843 godine škotskog pisca Arčibalda Pejtona: «srebrni poslužavnik na kojem su se nalazili čašica šljivovice, tanjirić sa ružinim slatkom i velika okrugla posuda od češkog kristala, s vodom; sve to uključujući čibuk, bio je uvod u doručak, koji se sastojao od kafe i tosta, a umesto mleka imali smo kajmak kako se zove turski mlečni krem. Uvek me je iznenađivalo što ovaj nesumnjivi luksuz, koji se može naći u svakom gradu u Turskoj, uopšte nije poznat u većem delu Evrope».
To bi bilo dovoljno do ručka koji se spremao, u letnje vreme, oko deset, jedanest časova. U letnje doba, kada su veliki poljski radovi, spremala se i užina koja se obično nosila oko dva sata, u njive ili polja gde se radilo. Taj obrok je bio lagan, sastavljen od sira, salata, kiselog mleka i bio je sastavni deo odmora od letnje vrućine.
Večera bi se gotovila i služila u letnje dobe oko sedam, osam sati i predstavljala je kompletan obed. Sa mlečni predjelima, salatama, sveže ispečenim hlebom ili pitama, kuvanom čorbom, kuvanim ili pečenim živinskim mesom.
Leti, osnovu srpske narodne ishrane čine mlečni proizvodi, žitarice, testa, voće i povrće.Svakodnevna ishrana se sastojala od hleba, pšeničnog ili kukuruznog, mleka, sira, kajmaka, od kuvanih supa i čorbi pripremljnih od sezonskog povrća i živinskog mesa.
Srbi su veliki majstori u pravljenju pita.Prave ih slane i slatke. Pite se prave od razvijenih kora i nadevaju: zeljem, bundevom, koprivom,krompirom, pirinčem,jabukama, suvim šljivama, trešnjama, višnjama,orasima,struganim dunjama.Najpoznatija srpska pita je gibanica.Tad se kore nadevaju sa mešavinom sira, kajmaka i jaja.U Vranjskom pomoravlju i Pčnji spremaju se pite od kora koje domaćica sama razvija i mladog kačkavalja. Pita se zovu "propećka" jer je dovoljno da se samo provuku kroz peć, odnosno peku desetak minuta, i već su spremne za posluženje.
Da se ne bi stvorila slika, kako Srbi ne koriste meso u ishrani tu su praznici: Uskrs, Božić, Krsna slava, Preslava, Svadbe, Krštenja, Ispraćaji u vojsku, kad je pečeno meso obavezni deo svečarske trpeze. Pečeno jagnje i prase predstavljaju obavezni, ritualni deo hrane, bez kojih se pomenuti praznici ne mogu ni zamisliti. To je običaj. To je tradicija. Ali ako se svi praznici i porodična veselja prebroje i podele sa brojem dana u godini dolazi se do broja od pedesetak dana u godini kada je u srpskoj običajnoj tradiciji bilo korišćeno pečeno meso u ishrani. A to je ono što nutricionisti danas savetuju. Jednom nedeljno dobro je pojesti i pečeno meso.
Logično, da sve ne bude idealno u ishrani Srba pobrinula se zima i kasno jesenski svinjokolji. Sušeno i dimljeno meso je tradicija starija i od Nemanjića. Zimska pastrma sastavljena od kobasica, čvaraka, slanine, pršuta, šunki, švargli, kavurmi, pihtija, kulena je nešto što će retko koji Srbin ali i Srpkinja propustiti,.pogotovu zimi i o zimskim slavama. Ali to se ne jede svaki dan.
Piše: Dragomir Antonić
