U trsteničkom kraju se skoro na svakom koraku susreće staro sa novim. Moravske kuće, vodenice potočare i moravke, mnoštvo starih zanata i raznovrsni običaji čine ovaj kraj posebno zanimljivim.
Trstenik je u 19. i prvoj polovini 20. veka bio poznat kao varošica trgovaca, vinara i zanatlija. Na Cvetnom trgu se trgovalo grožđem, vinom i rakijom, stokom i raznim zanatskim proizvodima. Okolo su bili dućani i mehane. Po podacima iz 1896. godine Trstenik je imao 35 trgovaca i 24 zanatlije. Izgradnjom mosta na Moravi i železničke pruge, varoš je privredno ojačala, pa podaci iz 1911. godine govore da se broj trgovaca povećao na 60, a zanatlija na 50.
KALEMARSTVO
Moba, kao specifičan običaj u prošlosti Srba još uvek se može videti kod kalemara u selima na levoj obali Morave. Čuveni su u svetu po umeću i marljivosti kalemari iz Velike Drenove, Medveđe, Milutovca
KAMENOREZAČKI ZANATI
Po predanju, ime sela Dublje potiče od velikih kamenih gromada-dubova, u čijoj je blizini nastalo selo. ''Dubljanski kamen'' iz majdana Bela stena i Bučje poznat je daleko van granica zemlje. Nekolicina porodičnih radionica u selu Dublje je ostala verna klesanju mlinskih kamenova. Najstarija kamenorezačka radnja datira iz 1875. godine, iz tzv. zlatnog doba kamenorezaca, kada su vodenice nicale na svakom potoku. Tadašnji vlasnik, Rajica Topalović, je daleke 1921. godine učešćem na pariskom sajmu, osvojio nagradu ''naj kamen sajma'', što mu je otvorilo vrata evropskog tržišta. Njegovi naslednici kao deo porodične tradicije čuvaju dokument-dozvolu Novosadske kapetanije, kojom se porodici Topalović, dozvoljava izvoz mlinskih kamenova u Nemačku. Iz tog perioda ostao je jedan neisporučen mlinski kamen prečnika 1,8 metara, koji kao ukras stoji na ulazu u dvorište Topalovića. Ekološki mlinovi iz ove radionice i danas su prisutni na svetskom tržištu.
OBRADA KAMENA
Malo je materijala čija je upotreba toliko utkana u razvoj ljudske civilizacije, kao što je kamen. Svojom postojanošću nam otkriva prošlost i stalno nas vraća prirodi iz koga ga uzimamo. Na ovdašnjem tlu, najstariji autohtoni stil u istoriji umetnosti je Moravska škola, a u okviru nje dekorativna kamena plastika ukazuje na jaku tradiciju i visoko estetsko i zanatsko umeće ovdašnjih ljudi. Obilje kvarcitnog kamena u selima Popina i Dublje svakako doprinose održanju tradicije obrade kamena.
Danas, radionice za estetsko oblikovanje kamena za potrebe uređenja životnog prostora tu tradiciju ponosno nastavljaju. Rozete izašle iz radionice Ljubiše Čajetinca iz Popine krase čak i kraljevske dvorove.
PEČENjE KREČA
U dolini Popinske reke javljaju se veće partije mermera, od kojih se skoro dva veka proizvodi kvalitetan kreč.
Krečana je napravljena od cigle, pečene ili nepečene. Dva-tri puta godišnje cela krečana se premazuje mešavinom smonice i pleve da bi se zaštitila cigla i trajala duže. U selu Brezovica ih ima oko 30, od kojih nekoliko aktivno peče kreč. Sezona pečenja kreča traje od aprila do novembra.
Da bi se dobio kreč, prvo mora da se navadi kamen krečnjak iz majdana (kamenoloma), koji se potom razbija u komade. Iz majdana se kamen odvozi do krečane i onda ona počinje da se dene (pakuje). Uvek je denu dva čoveka i to tako što uđu kroz vrata krečane i slažu kamenje u krug dok ga ne svedu u ćemer (luk). Zatim jedan majstor ulazi u krečanu sa vrha i nastavlja da dene, dok mu drugi dodaje kamen po kamen. Kada je sve gotovo, krečana se zapali i loži između 36 i 48 sati, zavisno od vremenskih uslova i kvaliteta drva. Kada dostigne temperaturu od oko 1700° S, postaje užarena peć u kojoj se zapali krečnjak. Potrebno je oko 12 sati da se krečana ohladi, kada je kreč spreman za dalju upotrebu.
PLETENjE PRUĆEM
Pletenje prućem je zanat koji datira od postanka sveta. Za bavljenje ovim zanatom potrebno je malo prostora, nekoliko jednostavnih alatki i spretnost ruku.Od raznovrsnih materijala najpoznatiji su: vrba(iva), trska, rogoz, ševar, itd.
Pre nego se počne bilo šta plesti prućem, ono se mora pripremiti.
Ubrano pruće se najpre oguli, zatim izmeri po debljini, i potom se slaže u snopove određene dužine i debljine.
Tako pripremljeno pruće treba čuvati na dosta svežem i prozračnom mestu. Mesto ne sme da bude previše suvo, jer pruće postaje lomljivo, ali ni vlažno, jer se mogu pojaviti tragovi plesni.
Pletivo se pravi od potpuno sasušenog pruća. Kada se pristupi pletenju, pruće se najpre pokvasi potapanjem u vodu, ali ne sme da se drži predugo u vodi jer onda pocrni. Posle kvašenja pruće se ostavi da odstoji 5 minuta na tlu kako bi se sacedilo i postalo savitljivije.
Pletenje prućem razvija metodičnost, savršenu tačnost, spretnost ruku i pronalazački duh, a njime mogu da se bave i deca i odrasli.
Pletenje prućem, kao zanat koji se od davnina razvijao pored reka, je najzastupljenije u selu Odžaci. Od raznovrsnih materijala, a najčešće od vrbe, se prave brojni upotrebni predmeti za domaćinstva.
TRADICIONALNO PRAVLjENjE ODEĆE
Tradicionalna odeća tzv. narodna nošnja se može videti u radionici za izradu nošnji u selu Stragari, u lokalnom muzeju, na folkornim priredbama i na vašarima i saborima, koji u ovim krajevima još uvek žive. Karakteristične za trstenički kraj su bile visoke vežene čarape, tzv.dokolenice, koje su nosili muškarci u svečanim prilikama i od tada narod ovog kraja zovu Čarapani. Trstenički kraj je nadaleko poznat i po ćilimima. Još je čuveni putopisac Feliks Kanic primetio da nigde u Srbiji nema tako kvalitetnih ćilima kao što ih imaju Pirot i Trstenik. Pirotski su bogatije ornamentike, a trstenički su kvalitetnijeg tkanja.
Sestrinstvo manastira Ljubostinja još od Jefimijinih dana neguje veziljsku umetnost (''Pohvala knezu Lazaru''). Veštinu tkanja i veza neguju mnoge Trsteničanke.
Udruženje ''Jefimijin vez'' se bavi negovanjem tradicije kroz oživljavanje ručnih radova (šivenja, veza, tkanja, pletenja, heklanja i sl.). Svoje umeće članice ovog udruženja su prikazale na nekoliko izložbi. Na razboju tkani šalovi, ogrtači, torbice, rađeni su sa izuzetnom preciznošću i originalni po ornamentici i koloritu boja. Specifičnost su muški šalovi.
SODADžIJA
U sodadžijskoj radnji iz 1935. godine se možete osvežiti klakerom pravljenim po recepturi iz prošlog veka. Ljubitelji špricera kod popularnog ''sodadžije'' mogu kupiti i soda vodu.
Otkrivamo Vam recept za jedan od najzdravijih napitaka, koga često preporučuju i lekari za jačanje imuniteta.
Boza
Potrebno je:
60 g kukuruznog brašna
40 g pšeničnog brašna
100 g žutog šećera
1 malo pakovanje kvasca
1 l vode
Kukuruzno brašno potopiti u vodu i ostaviti da prenoći na sobnoj temperaturi. Sutradan prokuvati na tihoj vatri, uz često mešanje i ostaviti da se ohladi na sobnoj temperaturi. Rastopiti kvasac u malo mlake vode, dodati pšenično brašno i ostaviti da dobro ukisne. Kad je kvasac ukisnuo staviti ga u mlaki rastvor sa kukuruznim brašnom i ostaviti da odstoji 2 sata. Dobro procediti bozu kroz gusto sito ili još bolje gazu. Dodati šećer i mešati dok se ne rastopi. Držati u frižideru.
VODENIČKI ZANAT
Ovaj stari zanat je nekada bio veoma rasprostranjen početkom i u prvoj polovini 20. veka.
Da bi se u vodenici potočari umlelo brašno prvo se mora iz reke navrnuti voda u jaz. Iz jaza dolazi voda u bukvu, pa kada se ona ispuni vodom voda dolazi do cipuna iz koga pod pritiskom udara u drveni točak sa perima, i on se tada pokreće. Taj drveni točak okreće vodenički kamen.
U vodenicama se zrnevlje pšenice, ječma, raži i kukuruza, uz zaglušujuću buku vodeničkog kamena koji tutnji duboko u noć, pretvaralo u belo zlato, brašno od kog se mesio hleb nasušni, ali i zadušnice i slavski kolač.
Žito se stavlja u koš, i prilikom okretanja vodeničkog kamena žito koje ispada iz koša se samelje pod njim. Brašno pada u sanduk ili mučnjak.
Vodeničko kamenje se pravi u selima Popini i Dublju, obzirom da je najveći deo atara ovih sela izgrađen od kvalitetnog kamena-kvarcitnog peščara i kvarcita.
Danas se sve više vraćamo prirodi i sve je više onih koji žele da osete ukus prošlih vremena i starinske pogače.
