Svako veselje u porodici, selima, završavalo se narodnim kolom. Narodna kola, tada zvana ora, su bila poseban ritual na veseljima; Čačak — stari i novi, Vlasinka, Bela rada, Zavrzlama, Dudavka, U sest, Bugarka, Žikino kolo. Nekada se na svadbama, ispraćajima u vojsku, kracajima, preseljenja u novu kuću, vašarima i saborima na verskim praznicima, igralo i pevalo uz muzičke instrumente: duduk, gajde, tupan, frulu (duduče), harmoniku i pleh muziku sa trubačima.
Svi pečalbari i momci i oženjeni su dolazili kući kako bi se proveselili igrajući narodno kolo uz muziku. Kolo je bilo mesto okupljanja mladih i starih da se gledaju među sobom, da se šale, upoznaju, pa i zavole. Da se devojke vide sa momcima, a mladi naprave važni pred devojkama. Da se osvoji lepa devojka, da se "upeca" lepi momak. Svako selo, svaki deo sela, imalo je svoje mesto za vođenje kola (ora). Niko nije smeo da napusti ili prekine kolo. Desavalo se da je kod zauzimanja mesta i muzike, često izbijala i međusobna tuča između momaka, kako oko vođenja kola tako i zbog devojaka koje se uhvate da igraju do kolovođe-momka.
I danas se u selu Predance i drugim planinskim selima vlasotinačkog kraja, može čuti narodna izreka oko vođenja kola: "Baba davala banku da se uhvati, a dve da se pusti iz kola". Miroslav Mladenović, lokalni etnolog iz Vlasotinca, je kao momak negde sedamdesetih godina, prisustvovao događajima kada se na Petrovdan (12. jula) u selu Lopušnja, Trnovci u Svođu, Sveti Iliji na Čobancu, Svetog Jovana (Sedmi juli) u Zlatićevu, Prvom maju u Dejanu i drugim saborima, igrala sva narodna kola i kako se niko nije smeo se pustiti iz kola kad se uhvati u njega, jer je posle toga obavezna bila tuča.
Lokalni stanovnici takmičili su se čije će kolo biti veće, bolje i među sobom i među selima. U kolu je bio najglavniji onaj na čelu, kolovođa, a na začelju momak ("kec") koji je bio zadužen da se kolo ne kida. Onaj ko je prekidao kolo više nije bio puštan da igra, pa zato niko nije smeo da se pusti dok se kolo ne izigra.
Gospodin Mladenović je zabeležio od starijih ljudi, negde sedamdesetih godina dvadesetog veka, da su se pre Prvog svetskog rata, igrala narodna kola i u samom Vlasotincu, kod "Krsta" za vreme vašara letnjeg Gorešnjaka i jesenjeg Pejčindana i Krstovdana, gde su bile opasne tuče među igračima kolovođa oko devojaka iz različitih sela. Čak su "sevali" i noževi. Igrala se kola na saborima, na verskim praznicima oko crkve kruševačke i konopničke, u selima Kruševica i Konopnica, naročito u vreme letnjih i jesenjih vašara.
Danas, po pričama starijih, mladi ljudi ne obraćaju tome pažnju kao da nema seoskih sabora i vašarskih okupljanja uz narodno kolo. Svi koji su odrasli uz kola, često se žale što mladi nisu prihvatali njihove narodne igre. Ipak, zadnjih godina, narod se ponovo okreće tradiciji. Igra uz narodno kolo, naročito na svadbenim i drugim porodičnim veseljima, a sve je više i folklornih grupa po školama, koje neguju narodne igre uz narodna kola iz svog rodnog vlasotinačkog kraja.
