Ždralin, konj Miloša Obilića, bio je junak kao i njegov gospodar. Čak je s njim zajedno i poginuo. To je jedini legendarni srpski konj koji je poginuo u boju. A pratila ga je slava, jednako kao i njegovog gospodara Miloša. O Ždralinu ima malo podataka i priča, a to je, možda, zato što je njegov dorpinos u Miloševom delu ogroman, a o velikim i svetim stvarima se ne govori, mnogo.
Poznato je da je Ždralin bio visok konj. To ističe i narodni pevač i to ne bez jakog razloga. Kažu da je Ždralin bio toliko visok da je među drugim konjima izgledao kao džin. I plašili su ga se. Zato je Miloš imao malo dvoboja.
I ni jedan se ne pamti, nije ih zabeležila priča i pesma, jer su svi Miloševi dvoboji trajali kratko: niko nije imao priliku da se duže bori protiv takvog konja i junaka!
Ždralinu su pripisane sve velike i značajne osobine legendarnih konja, osim moći letenja. To mu, valjda, nije trebalo jer je sve konje nadmašivao svojom veličinom i snagom. Njegov gospodar je bio oklopnik, sav u panciru i gvožđu, pa je pancire stavljao i svom konju. Kažu da je u dvobojima i bitkama Ždralin bio sav u gvoždu. Nikad nije bio ni ogreban, akamoli ranjen. On je, jednostavno, svojom ogromnošću rušio sve pred sobom, pa je Miloš na njemu bio nedostižan za svoje protivnike.
Ždralin nije iz carske ergele, iako je Miloš Obilić bio dvorski čovek. Mogao je da za sebe i svoje oklopnike, kao komandant pograničnih jedinica, bira konje u carskoj konjušnici. Ali on to nije činio. Imao je sam svoju ergelu, kao visok oficir i plemić. Bila je to mala ergela, ali dovoljno velika da zadovolji potrebe i ukus jednog viteza i vojskovođe. Miloš je u njoj sam vršio selekciju konja. Tu mu se oždrebio i Ždralin. Letopisi kažu da se Miloševa konjušnica nalazila na severnoj padini planine Cer, na mestu gde je pre tog, u vreme cara Trajana, bio rimski logor, a koje se i danas zove Konjuša.
U vreme Kosovske bitke (1389), Miloš Obilić je imao četrdeset, a Ždralin deset godina. Obojica, dakle, u najboljim godinama. Delo koje su izvršili, ostaće upamćeno po svom istorijskom značaju i načinu na koji je izvršeno. Laž je, kažu najnoviji arhivski podaci, da se Miloš približio caru Muratu na prevaru, glumeci predaju, jer caru nije mogao prići niko naoružan, a najmanje jedan prebeg iz protivničke vojske. Miloš je došao do Murata na svom Ždralinu, probivši se kroz tursku ordiju sa svojim oklopnicima. Miloševu predaju izmislili su Turci jer od sramote nisu mogli priznati da se neko uspeo probiti do njihovog cara. Hteli su na taj način da umanje podvig Miloša Obilića i njegovih vitezova. Pa i Ždralina. To čudo od konja i junaka, zaprepastilo je Turke i njihove konje, pa je tu trenutnu tursku zabunu i strah Miloš iskoristio i došao do Murata. Ždralin je sve ispred sebe gazio, dok je Miloš sve oko sebe sekao. Gaženje i seča, trajali su dugo, pa su se čovek i konj umorili, ali su, ipak, uspeli doći do agarjanskog vladara i rasporiti mu utrobu.
I Ždralin i Miloš su poginuli na istom mestu. Na najslavnijem mestu u zemlji Srbiji. Na Gazimestanu.
Hiljde turskih konja i junaka, navalilo je na njih dvojicu, koji padoše, boreći se, obojica, do poslednjeg daha. Ždralin je poginuo kao čovek, viteški. I zaslužio je da mu se ime nade u spisku kosovskih vitezova. Nije važno što je (samo) konj. Smrt mu je bila ljudska, junačka.
