Neposredno pred Prvi balkanski rat arhimandrit Mihailo, u to vreme nastojatelj Podvorja u Moskvi, je otputovao 7/20.avgusta 1912, iz Beograda u Moskvu.
Početkom oktobra, na njegovo iznenađenje, stiglo mu je od srpske Vlade uputstvo da u nekoj od moskovskih fabrika aviona kupi jedan avion.
Čim je dobio depešu arhimandrit je odmah okupio srpske studente tehnike i zatražio od njih da ga povežu sa kolegama koje su se bavile, ili bar interesovale za avijatiku. Tako je oformio mali tim "saradnika", koji su mu pomagali u kupovini aviona i unajmljivanju pilota. Izgleda da su glavni u tom timu bili student Petrogradskog Tehničkog Instituta Cara Nikole I, Petar Šahalov i student Carskog Petrogradskog Univerziteta Milutin Zelić, koji su specijalno zbog ovog bili angažovani i pozvani da dođu Moskvu. U svakom slučaju, posle prvih kontakata u više fabrika aviona, pokazalo se da je ponuda moskovske fabrike Duks (zavodi Duks – Duksţ) najpovoljnija. Ugovor između arhimandrita i zavoda je brzo sklopljen. Za avion je plaćeno 30.000 dinara, što je bila prilično visoka cena, toliko su u Francuskoj plaćani i mnogo bolji aparati tipa Blerio biplas i Deperdisen. Ovo je kasnije izazvalo žestoku kritiku u srpskoj štampi, ali treba imati u vidu da je arhimandrit imao naređenje da po svaku cenu nabavi avion, a ovaj je bio jedini na raspolaganju. Aeroplan je krajem oktobra pripremljen za transport u Srbiju.
Na konkursu ruskog vojnog vazduhoplovstva, za standardni vojni aeroplan, koji je započeo 21.avgusta 1912. na korpusnom aerodromu u Sankt Petersburgu, učestvovalo je više fabrika sa svojim projektima. Zavod Duks je na ovom konkursu učestvovao sa svojim aeroplanom "Duks-biplan". U suštini je to bila kopija poslednjg modela francuskog biplana Farman VII (Farman VII ili Farman 7) ali sa nekim modifikacijama. Na konkursu je pobedio avion Farman VII, a aeroplan "Duks-biplan" je zauzeo drugo mesto. Vojne vlasti su nastavile sa poruxbinama aviona Farman VII u originalnom obliku. Jedini izrađeni primerak "Duks-biplana", zapravo prototip, ostao je u vlasništvu fabrike, ali ne za dugo.
Drugi zadatak dat arhimandritu Mihailu je bio da unajmi jednog pilota koji bi pilotirao kupljenim avionom. Grupa srpskih studenata u Moskvi je arhimandrita upoznala sa u to vreme veoma poznatim ruskim pilotom Agafonovom. Naime, u leto te godine u novinama se pojavilo saopštenje sportskih pilota A.A.Agafonova i B.I.Rosinskog (B.I.Rossinskiy) u kome su oni nudili svoje usluge srpskoj i bugarskoj vojsci. Avijatičar A.A.Vasiljev (A.A.Vasilev) je, u isto vreme, u Moskvi pri Slavjanskom komitetu organizovao specijalni aviacioni biro za pomoć Bugarskoj i Srbiji. Tako su i srpski studenti došli u kontakt sa Agafonovim. Aleksandar A.Agafonov je bio instruktor Petrogradske avijacione škole i Saratovskog aero-kluba. Posle kraćih pregovora, sklopljen je dogovor da za platu od 5.240 dinara, Agafonov stupi u srpsku službu. Reč je bila o ogromnoj plati, jer je recimo plata srpskog podoficira-pilota bila samo 80 do 100 dinara mesečno.
Aeroplan Duks u sastavu I armije
Aeroplan i unajmljeni pilot su vozom krenuli za Srbiju, a u Beograd su stigli 19. oktobra/1. novembra. Agafonov se odmah stavio na raspolaganje Ministarstvu vojnom. U Beogradu se zadržao nekoliko dana, za koje vreme je pregledao zaplenjene avione REP. Tih dana je u Beograd stigao i drugi unajmljeni ruski avijatičar, Nikola Brije. Po naređenju srpske Vrhovne komande, Agafonov i Brije su u toku noći 27/28. oktobra/9/10. novembra, otputovali vozom za Skoplje. Naravno, u istom vozu se nalazio i avion Duks. U Skoplju su se zadržali do 1/14. novembra. Pomoćnik načelnika Štaba Vrhovne komande, đeneral Živojin Mišić, je 31. oktobra/13. novembra naredio avijatičarima da se sutradan prebace vozom za Veles. Mišić je 1/14. novembra naredio komandantu mesta u Velesu da za prenos stvari avijatičara, aeroplana i ostalog materijala, spremi dvoja kola. Takođe je trebalo odrediti i pratnju za ovaj transport, od Velesa do Štaba I armije u Prilepu.
U Velesu im je rečeno da pošto su potrebna špediterska kola za transport, a njih moraju vući volovi, nikako ne mogu stići u Prilep pre 3/16. novembra ujutru. Agafonov je zato zatražio dozvolu da preleti od Velesa do Prilepa. O svemu ovome je još istog dana obavešten đeneral Mišić i od njega su zatražena dalja naređenja. Mišić je naredo da avijatičari ostanu u Velesu do daljeg naređenja komandanta I armije, Prestolonaslednika Aleksandra.
U izvorima više se ne pominje Nikola Brije, već samo Agafonov, što znači da se Brije verovatno vratio za Skoplje i dalje, za Beograd. Interesantno je pominjanje u štampi nekog ruskog aeroplanskog fotografa, koji je navodno stigao u Skoplje 3/16. novembra i odmah zatim, produžio za Veles. Pošto se ovaj fotograf više nigde ne pominje u Južnoj Srbiji, ali se zato upravo od tog vremena počinje da pominje aeroplanski mehaničar Saveljev, verovatno da je u ovim vestima u štampi bila reč o njemu.
Agafonov je u Velesu izvršio montažu aviona Duks i odmah izvestio Vrhovnu komandu da je avion opremljen motorom Gnom od 50 KS, a ne originalnim motorom Gnom od 70 KS. Tvrdio je da se avionom sa ovim slabijim motorom ne može leteti i tražio je da mu se dozvoli da otputuje za Pariz i nabavi motor od 70 KS. Ovo demantuje neka tvrđenja da je Agafonov leteo sa Duksom u Velesu.
Komandant I armije je 6/19. novembra naredio da aeroplan ostane u Velesu jer nije potreban, a odmah zatim, đeneral Mišić je naredio Agafonovu da se vrati u Skoplje. Dopušteno mu je da ode u Beograd, gde je trebalo da traži odobrenje za odlazak u Pariz. Dobivši odobrenje i potreban novac, otišao je 11/24. novembra za Pariz. Tamo se zadržao desetak dana. Kupio je motor Gnom od 70 KS i platio ga 18.000 dinara. Isplata motora je izvršena preko Šreterovog biroa. zatim se vratio u Beograd.
U međuvremenu, u Srbiju su iz Francuske stigli srpski piloti koji su upravo završili pilotsku školu. Posle više neuspešnih pokušaja letenja Agafonova avionom Duks, konačno je uspelo srpskim pilotima Jugoviću i Petroviću da 27. novembra/10. decembra lete na Duksu nad Skopljem.
Naime, početkom decembra 1912. nastao je u Skoplju privremeni avijatičarski centar, koji je raspolagao samo jednim aparatom Duks. Tokom sledećih dana, srpski piloti su izvodili intenzivnu obuku, ali se nisu usuđivali da polete, uvažavajući mišljenje Agafonova da avion nije sposoban za let. Posle nekoliko dana, odlučeno je da ipak polete. Zadatak da isprobaju avion su dobili Jovan Jugović i Mihajlo Petrović, koji su u Francuskoj završili Farmanovu školu. I tako, 27. novembra/10. decembra 1912, prvi put su na srpskom avionu poleteli srpski piloti. Letenju su, pored njihovog komandanta majora Koste Miletića, prisustvovali i mnogi Skopljanci, a među njima i predsednik skopske opštine, Spira Haxi-Ristić, koji je održao i prigodan govor.
Istog dana je iz Beograda u Skoplje stigao Agafonov, pa je odmah odlučio da i on sutradan, po svaku cenu leti. Za razliku od srpskih pilota, koji su prethodnog dana leteli samo iznad aerodroma, Agafonov je, popodne 28. novembra/11. decembra, preleteo celo Skoplje na visini od oko 1200 metara, što je izazvalo buru oduševljenja među građanima Skoplja.
Prestolonaslednik Aleksandar i Knez Arsen su 29. novembra/12. decembra 1912. obišli aerodrom, upoznavši se sa pilotima i avionom Duks. Za 30. novembra/13. decembar, u tri sata popodne, bilo je zakazano javno letenje preko Skoplja. Masa sveta se okupljala još od podne. Skopski Mitropolit Vićentije u pratnji studenta M.Vukosavljevića ]amura, stigao je na aerodrom oko jedan sat popodne, da bi mogao da razgleda avion na zemlji. Posle toga su počeli da pristižu i oficiri iz skopske komande. Od dva sata posle podne se počelo sa letenjem. Prvo je leteo pilot M.Petrović, a posle njega su leteli V. Novičić i J. Jugović.
Posle letenja obrazovana je posebna komisija da ispita stanje aviona Duks. Utvrđeno je komisijski da je na avionu bio ugrađen motor od 50, a ne originalni i ugovorom predviđeni motor od 70 KS. Komisija je zaključila da je i pored mnogih mana, avion Duks mogao da se koristi u školske svrhe. Zbog toga je u više beogradskih novina pisano o tome kako je moskovska fabrika Duks prevarila arhimandrita.
Kako je u međuvremenu odlučeno, da stalni vazduhoplovni centar Srpske vojske bude u Nišu, avion Duks je 2/15. decembra 1912. poslat vozom za Niš. Srpski i strani piloti su u Niš otišli četiri dana kasnije, da bi srpski tu i ostali, a stranci su produžili za Beograd.Agafonov je po dolasku u Beograd, sa mehaničarem Saveljevim sklopio jedan avion REP i 9/22. decembra izvršio probni let. Pokazalo se da je motor Gnom pokvaren, pa je skinut i prenet u hotel "Pariz" radi popravke, gde je usled nepažnje vojnika koji su ga čistili, došlo do eksplozije. Motor je konačno opravljen i Agafonov i Vedrin su 17/30. i 18/31. decembra izvršili po jedan let (ukupno 4 leta nad Beogradom). U svom letu 18/31. decembra Agafonov se zadržao čitav sat u vazduhu postigavši brzinu od 110 km/čas.
U međuvremenu je u Srbiju, na mesto ruskog avijatičara Brijea, došao novi pilot Kirštajn, takođe Rus. Kirštajn je dopratio aeroplan Farman VII koji je Srbiji poklonio list "Novo vreme". Nije samo jasno, ko ga je unajmio ? Da li je bio unajmljen od srpske vlade ili od strane Slavjanskog komiteta ili lista "Novo vreme" kao što su bili unajmljeni ruski piloti za Bugarsku.
Piloti Agafonov i Kirštajn su otputovali 9/22. januara iz Beograda za Niš, da bi pripremili i izveli propagandni let između ova dva grada. Agafonov je 20. janaura/2. februara poleteo na avionu REP iz Niša za prestonicu, u koju je stigao tek 23. januara/5. februara, što je izazvalo buru negodovanja u javnosti. Zbog ovog neuspelog leta Agafonov je bio žestoko kritikovan u srpskoj štampi, koja je smatrala da on namerno izbegava svaki opasniji let, pa je srpska Vlada morala da 3/14. februara otkaže ugovor Agafonovu. Drugi ruski pilot, Kirštajn, trebalo je da leti na avionu Farman VII poklonu lista "Novo vreme", ali zbog navodne bolesti nije ni poleteo. Kirštajna zatim srećemo u sastavu Primorskog aeroplanskog odreda.
Kada je, zbog slabih rezultata, srpska Vlada otkazala 3/14. februara 1913. ugovor Agafonovu, beogradska štampa je kritikovala način sklapanja ugovora sa njim, bez provere pilotove sposobnosti. Ovim se završilo učestvovanje arhimandrita Mihaila Uroševića u stvaranju srpskog vazduhoplovstva.
