Kao sto Venecijanci imaju svoje gondole, tako Banjalučani imaju vrbaske čamce poznatije kao dajake. Ovi čamci jedinstveni su u svetu. S prvim zracima sunca pojavljuju se nasukani na obalama ili ploveći Vrbasom.

„Čamac je način života. To nije ni simbol, ni suvenir. On se živi", objašnjava veliki zaljubljenik u dajak čamac, profesor Slobodan Rašić. Za svakog Banjalučanina on predstavlja život, kao i čarobni smaragdno zeleni Vrbas na čijim obalama su odrastale i odrastaju mnoge generacije. Tu se nekad ašikovalo. Devojke su begenisale mlade čamdžije koji su gracioznim pokretima manevrisali dajakom i vrbaskim čamcem. San svake od tih devojaka bio je zaploviti u jednom takvom, kupajući se u zracima sunca s pogledom na magične obale Vrbasa i voljenog dajakaša.

Dajakaši i danas mame uzdahe Banjalučanki preplanulim telima istaknutih mišića. Ponositi, njihovom snagom, prkose snažnom Vrbasu, ploveći uzvodno i vešto savladavajući bukove i virove po kojima je prepoznatljiv. Nekada je dajak predstavljao statusni simbol jedne porodice, kao što danas predstavlja posedovanje privatne firme i „bijesnog" auta. Onaj ko ga je posedovao bio je veoma popularan. Nekad se ženilo, udavalo i trgovalo zahvaljujući dajaku. Ali i danas neki mladi pojedinci žive u duhu onih vremena. Kako priča mladi dajakaš i konstruktor Branko Đogo, „Bolje gradom proći čamcem kroz vodu, nego ulicama dobrim autom". Njegovo mišljenje dijeli još jedan pripadnik mlade generacije, Vladimir Todorić, koji kaže da "cure još uvijek idu za čamcem".

U Banjaluci postoji samo jedan klub, „Dajak klub Banja Luka", koji nastoji da sačuva tradiciju plovidbe banjalučke gondole staru vekovima, kao i da je spasi od zaborava. Danas ih je ostalo svega pedesetak da prkose vremenu i zaboravu. Prosečna dužina čamca je sedam metara, a gradi se najčešće od jelove građe. Oblika je vrbinog lista, jer duž obale Vrbasa veliki broj tužnih vrba raste i svojim savijenim, opuštenim granama nježno mazi obalu i površinu vode. Dno reke je uslovilo takav oblik čamca i način vožnje. Dajakaš ga pokreće snagom svojih mišića pomoću motke duge četiri metra – dajaka, na čijem vrhu je pričvršćen metalni šiljak – štica, kojom udarajući o kameno dno reke, te odgurujući se, pravi zvukove zvane šupovi. Kako kažu, upravljati vrbaskim dajak - čamcem nije naporno. Važno je dobro savladati tehniku.

Vrbas je plahovita i čudnovata reka. Treba ga poznavati i poštovati. Treba znati kako se sprijateljiti s njim, ovladati njime, i pridobiti ga na svoju stranu. Ali samo retkima to polazi za rukom. „Onaj ko upravlja čamcem, mora da bude izuzetno vešt, posebno na jakim vrbaskim brzacima, koje mogu da savladaju samo pravi majstori u borbi protiv bukova i oštrih vodenih struja", priča veliki poznavalac dajak - čamaca, profesor Vojislav Alvir.
Svaki čamac je priča za sebe. Poseban pečat mu daje špic koji predstavlja lični potpis konstruktora po kome je prepoznatljiv. Tako na Vrbasu možete naići na čamac čiji je špic u obliku zmajeve glave, prepoznatljiv za konstruktorsku porodicu Zamolo, zatim špic u obliku kuke poznatog banjalučkog konstruktora i dajakaša Huseina Ljubovića, ali, između ostalog, i špic u obliku pačijeg kljuna koji su osmislili dvojica mladih samoukih konstruktora i dajakaša Vladimir Todorić i Branko Đogo. Najpoznatiji konstruktori i dajakaši još pre Drugog svjetskog rata bili su Žarko Lande, Branko Milanović, a kasnije čuveni pozorišni scenograf Živorad - Žika Pećarić. Lande je čamce izrađivao i tesao u radionici čuvene Salajeve kuće u centru Banjaluke.

Čamac je umetničko delo. Izrađivati ove čamce predstavlja, pre svega, umetnost preciznosti, pa onda i svega ostalog. Umetnička vizija majstora je svaki put različita, tako da svaki čamac krasi drugačiji špic. Upravo taj špic čini ga umetničkim delom. I kao što svaki umetnik ima neke svoje tajne prilikom stvaranja umjetničkog djela, tako i svaki konstruktor ima svoju tajnu koju strogo i ljubomorno čuva. Ono što je zajedničko svim konstruktorima jeste ljubav prema Vrbasu, prema čamcu. Ali kada je reč o obradi, sklapanju, upotrebi alata, savijanju dasaka, postojanosti materijala koji se koristi u izradi, i njihovom međusobnom ponašanju, svaki konstruktor će vam se samo tajnovito nasmešiti, uskraćujući vam te informacije. Svaki od njih želi da njegov čamac bude izabran za najljepši i najbrži na takmičenju koje se u okviru manifestacije „Ljeto na Vrbasu" održava u julu svake godine.

Prema pričama mnogih Banjalučana, dajak im uvek ostaje duboko urezan u sećanje i budi drage uspomene. Tako i jedna nostalgična banjalučanka evocira uspomene "Sećam se, bila sam skoro najmlađa, ali sam se uvijek volela petljati oko starijih. Tako, ako me ko prenese do ostrva, tu sam volela i ostati, gledati i uživati kad ko ustera čamac uz Halil. Bilo je i izvrtanja čamca, ali ta borba sa Vrbasom, sve te uspomene na ostrvo i drage ljude iz mog djetinjstva su velike i veoma drage. Eh da mi je makar da se samo malo progazam Vrbasom..."

Autor:Sanja Stakić