Kada su najmlađi šegrti pitali svoga majstora, gazda Mišu, šta ga je održalo u životu i kako da dućan, posle osamdeset godina bude još uvek širom otvoren, gazda je odgovorio:
- Nas, limare, održala je vera u Boga, rad i ljubav prema porodici.
Limari su verovali u opstanak ovog starog zanata. Prolazile su godine, decenije, osim nekih novina u radu, sve je ostalo isto, a najglavnije što su zadržali je tradicionalni i pošten odnos prema poslu.
Limari se bave preradom i oblikovanjem lima u raznorazne proizvode, koji su potrebni svakoj kući. Jer, kada Srbin podiže krov kuće, zove limara da mu napravi gornji deo krova, sve uvale, atike, razne ukrase, apside, okrugline.
Ali, trebalo je da prođe nekoliko godina, pa da šegrti nauče sve te poslove. Bili su vredni, pomagali gazdarici, pre podne, čak, čuvali sitnu decu. Tek, naveče išli u zanatsku školu, kada završe sa poslom. Pre rata zanatska škola bila je u Jagićevoj ulici, blizu Đerma, te su deca iz raznih krajeva Srbije tu izučavala zanate.
U poznatoj limarskoj familiji Jovanović, bilo je po nekoliko šegrta, tek stasalih momčića, i jedan do dvojica kalfi. Spavali su u pomoćnoj kućici, svi na gomili, nekako kao mala porodica.
Gazdarica, kao prava limareva žena beše radna i mudra te nagovori svoga čoveka da napravi zvonce - klepetušu i instalira žicu od glavne kuće, taman dučaku do kućice gde su šegrti spavali. Tako limar posluša svoju ženu i napravi čuveno zvonce. Gazdarica Nata budila je u zoru šegrte zvonjavom i udaranjem klepetuše. Zvuk se prenosio žicom. Onda se gazda Miša hvalio kako je pravi umetnik da izmisli stvar. Limarevi prsti su čvornovati a telo pokretno. Nekada su pravili oluk savijanjem, rukama, i bilo je naporno. Kasnije, mašinom koja ima po sredini okrugli deo u obliku izduženog valjka. Mašina ima poreklo iz Austrougarske, naziv joj je "apipong". Nekad je bila dugačka samo metar, pa se jedan oluk duže radio. Iz nekoliko puta. Nastvljanjem i spajanjem. Delovi se spoje nitnicama, pa se dobro zaletuje u oluk.
Kada se napravi od bakra može da traje i do dvesta godina, a kada se radi od pocinovanog lima trajnost je tridesetak godina.
Da bi šegrti dobili majstorska pisma morali su da znaju sve o limu i njegovoj vrednosti. Znanje o limu dopunjavali su saznanjima iz limarske familije. Prvo, poštenje i odnos prema mušterijama. Gazda im je uvek govorio, kao i svojoj deci:
"Neće radnja ključ u vrata."
Modlice svih veličina, papilotne za dame
Kada je pijačan dan, limari iznesu ispred svojih radnji raznorazne proizvode i predmete. Čega sve tu nema!?
Ovi majstori prae oc crnog lima čunkove, razna kolena i krivine za peći i šporete. Ali i nešto drugo: plehove za kolače, pečenja, pržovnike za kafu svih veličina.
Domaćini su poručivali robu kod zanatlije. Ko je bio veliki domaćih naručivao je veći pleh za pečenje praseta. Govorio bi limaru:
"Majstore, napravi jedan pleh za pečenje iz cele table."
Ali, bilo je u izlogu predmeta i od belog tankog lima, i to: modlice za kolače svih veličina, i za krofne, obruči za torte, pa i levak za kobasice i za ćevapčiće.
Mnoge kafedžije bile su stalne mušterije, jer jedino je limar znao da napravi levak za pravljenje pravog kafanskog ćevapa.
Varoške gospođe dobro su znale da naruče za svoju kosu papilotne.
U radnju je dolazilo mnogo raznolikih likova, svako sa svojom potrebom i željom, tako da su braća Jovanovići prevazišli svoj zanat i uzdigli ga na nivo dizajna. Ranije se nije mogla zamisliti nijedna srpska kupa bez kofe pored bunara, i lončeta za vodu, takozvana cimenta. Svaka bolja kuća imala je cimentu.Domaćice su tražile lonce i kotliće od pocinkovanog lima. Najviše, mali lonac za iskukavanje veša. Majstori su ih pravili po litraži.
Od pocinkovanog lima prave se i česmice za pranje ruku. Kada se lepo oblikuju (inače deluju arhaično), majstor ih ofarba u jaku žutu boju, belu ili crvenu. Ima pravougaonih i elipsastih modela. Česmica sa policom, i onih većih koje se zovu umivaonici.
Rano u zoru, kada se šegrti i kalfe probude, pa izađu iz pomoćne kuće, umivaju se vodom sa tih česmica.
Nekada su limari pravili višecevne grejače i postavljali ih iznad peći, da se zadrži toplota. Imale su ih sve bogatije kuće u varoši, pa čak i kraljica Draga.
Svaka kapija ima i poštansko sanduče, koje samo limar može dobro da uradi. Majstori ih prave u tri veličine. Malo, za malu poštu, veća sandučad za administraciju, i najveća za novine.Farbaju se u nekoliko boja, u belu, zelenu, i crvenu, mada su najtraženije zagasite boje.
Apipong za savijanje lima
Gazda Sveta i prvi majstor Jevrem uvek su radili u plavim radničkim mantilima, kalfe i šegrti u keceljama. Nosili su metar u ruci i olovku zakačenu za levo uvo. Gazda Sveta je govorio šegrtima:
"Nikada ovaj zanat ne naučiš u trenutku, već ga učiš dok si živ."
Momci su u radionici nosili slamne šešire i kačkete. Kada ih je gazdarica zvala na ručak, svi bi se pomolili Bogu, odloživši svoje kape, i jeli su sa sitnom decom. Majstor i gazda uvek su jeli posle svih. Hranu je služila najstarija limareva kćerka.
U sredini stare radionice je veliki radni sto, dugačak nekoliko metara. Po uglovima radionice nalaze se male tezge gde se odlažu razni proizvodi. Levo od glavnog stola, nalazi se čuvena mašina za savijanje lima, apipong. Tu su velike i male stelaže. U tim stelažama odložen je alat i majstorske tajne. Manja stelaža u desnom uglu je za sitan alat. U njoj se nalaze male fijoke sa sređenim nitnama i šrafčićima bez kojih se ne može raditi. I njih ima nekoliko vrsta.. U najvećoj stalaži i najbližoj radnom stolu nalazi se osnovni alat: čekić, koji je neophodan, makaze za sečenje lima, moterocangle, flakcangle, špiccangle, zumbe (izvlakači), sekači raznorazni i šteklovi za oblikovanje lima.
Pevac koji pokazuje vetar
Ovi majstori pravili su i dimnjake, koji se prepoznaju po izrezanom pevcu, koji sija (rašen od pocinkovanog lima). Pevac, koji se farbao u nekoliko boja, ulepšavao je krovove i davao im živost.
Naravno, ovaj posao ima i svoje rizike. Nije bilo skela. Današnji limari hrabro stoje na visokim skelama, dok rade limarske poslove na krovovima mnogih starih zdanja.
Najmlađi Jovanović uradio je veliki posao na krovu Bitef teatra, pa i nekih crkava u velikoj varoši. Njegov deda radio je krov na kraljevskom dvoru, i posude za srpske borce u prvom ratu, takozvane manjerke.
Između dva rata limari su išli u štrajk, šegrti su se verali o tramvaj "Prištinac", bežali iz škole, i gubili svoje kape uz put. U Beogradu je postojalo udruženje limara. Na njihovim sastancima pričalo se o problemima rada, o nabavci materijala, o ceni rada da ne bi stvarali konkurenciju. Imali su pošten odnos jedan prema drugom.
Najpoznatije limarske porodice su Runjajića, Jovanovića, Badnjevića i Belića. Runjajić i Badnjevac su bili predsednici komisije za polaganje ajstorskih pisama. Gazda Badnjevac bio je čuveni limar poznat po svom umeću, jer je pravio limariju za dvor. Sa njim je radio i njegov kum Jovanović. Behu poznati u varoši po lepo urađenoj limariji.
Limari su imali i probleme oko nabavke materijala, najviše posle Drugog svetskog rata. Snalazili su se. Od starih buradi, koje su razdvajali, koristili su lim i pravili druge proizvode...
Inače, limari su se družili između sebe, imali svoju limarsku slavu, Svetog Nikolu (letnjeg). Jedan od majstora nosio bi slavski olač, u crkvu Svetog Marka, a onda bi svi skupa sa svojim familijama proslavljali svoju zanatsku slavu. Obično su kod nekog od gazdi, ili u nekoj od kafana.
Danas, mladi limari imaju savremenije mašine, dugačke i po četiri metra. Rade velike limarske poslove na građevini i sitnu galanteriju. Ipak, prave dimnjake sa velikim pevcima koji nadaleko sijaju.
Autor: Slađana Ristić
