U divljoj bosanskoj vrleti, uzdignuto pokraj mesta gde Žepa uvire u Drinu, proviruje siromašno i oronulo selo kome vezir Jusuf, setivši se svog porekla i zemlje u trenutku "pada u nemolost", poklanja most. Kad otpoče gradnja "svet nije mogao da se načudi neobicnom poslu", sav položeni materijal, utisnuta kolja, nisu bila ni nalik zamisljenoj građevini. Ipak, sve udružene ljudske snage i ideje bile su usmerene ka istom cilju: podizanje građevine koja je dovoljno istrajna da zauvek ukroti sile dve udružene reke.
Mistični neimar, podredivši život svojoj tvorevini, ćutljivo postaje deo nje. Kada posao bi dovršen, svaki kamičak ugrađen u ovo zdanje dobi smisao. Iz sveopšte divljine, krša i goleti, iznikao je most čije osobine Andrić antropomorfizuje: "...pojavi se most vitak i beo." Most na Žepi postade oličenje neprolazne lepote koja je izazivala nevericu u svakom ko bi se barem na trenutak zagledao u ovo zdanje koje je sijalo, neuklopljeno i usamljeno: "Gledan sa strane, njegov beo i smelo izvijen luk je izgledao uvek izdvojen i sam, i iznenađivao putnika kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini."
U romanu "Na Drini ćuprija" most postaje koren iz kog niče celokupni život jedne bosanske kasabe. Prva slika mosta blesnula je u svesti dečaka, a priča o njegovoj gradnji prerasla je u legendu. Život u Višegradu se odigravao na mostu i oko njega. Dečije igre, mladalačke ljubavi, kasablijska okupljanja, pogrebi i svadbe. . . Tako most postade duša kasabe.
U proznoj skici "Mostovi" Andrić obrazlaže svoje viđenje i shvatanje ove građevine. Most ne nosi ništa "tajno i zlo", služi verno i trajno čoveku i njegovim potrebama. Svi mostovi, i oni velelepni i oni skromni, predstavljaju mesto na kom je čovek naišao na prepreku koju je uspešno prevazišao i tako ostaju kao svedočanstvo ljudske volje i umeća. Svaki je nosilac sopstvene priče i ujedinitelj mnogih raštrkanih sudbina. Andrić daje sliku kamenog mosta presečenog po sredini, otcepljene strane hrle jedna ka drugoj kako ne bi izgubile smisao koje imaju ujedinjene.
U Andrićevim delima most ima i filozofsko značenje, predsatvlja vezu izneđu dve strane, dve obale, sve ono o čemu mislimo i želimo na drugoj je strani. Ta druga obala krije najvece blago-smisao života. Čovek istrajava u nadi da će tamo dobiti odgovore za kojima čitavog života traga. Andrićeva čula osećaju život u svemu što ga okružuje: mostovima, stazama, vinu, moru, ljudima, predelima... Njegova dela nas uče da je čovek okružen lepotom samo treba dublje pogledati.