Jovan Jovanović, Zmaj Jova, Čika Jova - kako ga je zvala i zove čitalačka publika iz mila - a tako je i svoje delo potpisivao - uspešno se, kao što se zna, ogledao u mnogim delatnostima - u književnosti i novinarstvu (ostao je neprevaziđen dečji pesnik, kako ocenjuje istorija književnosti), u pokretanju i uređivanju književnih i drugih glasila i novina, u zdravstvu (bio lekar) i u političkom životu.
Ali, ono o čemu se manje zna ili, češće, ne zna - Zmaj Jova je bio - u privatnom životu - uspešan u još jednoj delatnosti: svojim prijateljima,drugovima, poznanicima - muškarcima i ženama - bio je i navodayija, posrednik u sklapanju poznanstava. Ostala su svedočanstva njegovih savremenika kako je u tome bio izuzetno srećne ruke: svi oni koje je upoznao završavali su pred matičarem i živeli u srećnim brakovima.
Jedno takvo poznanstvo navodayisao je Milošu Grabovačkom i Jeleni Longinović, sedamdesetih godina prošlog veka. O tome danas svedoče stare, užutele fotografije i pisma koja su putovala iz Zemuna u Srpski Itebej i iz Itebeja u Zemun.
Hronika o životu dvoje mladih upravo počinje jednim Zmaj Jovinim pismom u kome ih pesnik poziva na poznanstvo i druženje.
Miloš Grabovački je bio zemunski učitelj, književnik, štampar, prosvetitelj i - iznad svega - rodoljub. Pune četiri decenije obavljao je važnu kulturnu, političku i patriotsku misiju na samoj kapiji Beograda - kako se nekada nazivao Zemun. NJegova knjižara u varoši pod Gardošom bila je zborno mesto svih patriota koji su bili odeljeni granicom (Zemun je u to doba bio u sastavu Austrougarske, a granica je išla Savom i Dunavom); ovde su dolazili Pera Todorović, Jaša Tomić, Kosta Taušanović, Nikla Pašić; tu je, pred policijskim poterama, utočište nalazila i kraljica Natalija Obrenović.
Umetnost na ceni
Jelena Longinović - lepa, šarmantna i romantična - ličila je na Julu iz "Pop Ćire i pop Spire" Stevana Sremca - kako tvrdi jedan njen savremenik, a Zmaj Jova je u svojim pismima uvek oslovljava sa "draga sestro"; bila je umiljata i obrazovana, kćerka paroha Sime (Longinovići su u Srpskom Itebeju bili parosi jedan i po vek).
Naravno, uz ovakvo vaspitanje, mladost i lepotu obavezno su u ono doba išle i umetničke ambicije - gde se slika, peva, svira ili bavi književnošću.
Jelena se opredelila za književnost. Pisala je pesme, priče i prosvetiteljske članke u kojima je želela da emancipuje i prosvećuje našu ženu; pisala je u ondašnjim listovima i časopisima, a najviše i najčešće u onoj periodici koju je uređivao pesnik Zmaj.
Baš je u to vreme Jovan Jovanović živeo u Pančevu. Radio je kao gradski lekar i uređivao "Žižu"; tada je iz Srpskog Itebeja stigla prva pošiljka od mlade učiteljice Jelene Longinović. Pisala je sveže, meko, jednostavno i sa zanosom.
To su odmah uočili i drugi čitaoci "Žiže", pa su se, s razlogom, kao i Zmaj u početku, počeli pitati ko je ova "dična spisateljica" iz ravnog Banata.I zemunski učitelj Miloš Grabovački takođe se upitao ko je Jelena. NJeno pisanje mu se mnogo dopalo. U njene pesme, priče i članke sa "naravoučenijem" odmah se zaljubio, pa je poželeo da upozna banatsku spisateljicu; ovu svoju želju je, u nekoliko mahova, u neposrednom kontaktu i preko pisama iskazivao i Zmaj-Jovi: "Zaljubio sam se u Jelenino spisateljstvo, pa želim da upoznam ovu dičnu, patrijarhalnu kćer Banata...", pisao je uredniku "Žiže".
Posle tri godine saradnje u pančevačkom časopisu i drugoj srpskoj periodici, pesnik Zmaj je imao prilike da detaljnije upozna Jelenu Longinović, jer se redovno dopisivao sa "dragom sestrom iz Itebeja".
Foto-aparat osvojio Evropu
U ono doba (sedma i osma decenija prošlog veka) Banat je bio još vlažan, bez puteva i železnice i teško se stizalo iz meseta u mesto, a da se o velikoj udaljenosti i ne govori. Međutim, Srpski Itebej je imao jednu srećnu okolnost - nalazio se na obali reke Begej, koja se uliva u Tisu, a Tisa u Dunav - pa se lađom, preko Velikog Bečkereka i Titela, moglo lakše stići u Zemun, Beograd i Panečvo.
I, naravno, kao tolikim drugim, Zmaj Jova je i Grabovačkom uslišio želju: odlučio je da upozna poletnog zemunskog učitelja i Jelenu iz Banata i da navodayiše između njih.
U to doba i foto-aparat je već osvojio veliki deo Evrope. Sve veće varoši, pa i sela, imale su svoje foto-ateljee. Zato poznanstvo između Jelene i Miloša počinje fotografijama. Pišući pismo u Itebej, Zmaj se stavio u ulogu navodayije. Čini se da je ovu ulogu u privatnom životu mnogo voleo. Napisao je da se za njenu "personu" mnogo interesuje "moj veliki prijatelj", pa bi želeo da se sa njom upozna i dopisuje.
I Jelena je odmah, u žurbi, odgovorila svome navodayiji; veli da joj je veoma drago što se za njenu "skromnu personu" neko intersuje; izražava želju da se upozna sa Milošem Grabovačkim, ali da to ne bude - "poznanstvo naslepo"; "sa dotičnom personom želim da izmenjam najpre fotografije", jasna je banatska spisateljica.
Zmaj Jova je zatim ove Jelenine želje preneo Grabovačkom, pismom u kome on, na kitnjast način, govori o razmeni fotografija između dvoje poletnih i mladih rodoljuba i spisatelja.Pesnik piše "dragoj sestri Jeleni":
"Vaša želja da Vam fotografiju mog najboljeg prijatelja pošaljem, mome najboljem prijatelju veoma laska, i on Vam je, evo, preko mene, od srca šalje na zajam, s tim da mu Vi pošaljete svoju fotografiju, čemu će se moj prijatelj veoma radovati..."
Naravno, navodadžijino pismo bilo je veoma kitnjasto i odmah je zagolicalo mladu učiteljicu. Veoma uzbuđena, specijalno iz Itebeja putuje u Bečkerek, da se u tamošnjem najboljem "ateljeu uslikuje", u najboljim i najlepšim haljinama, pa da najuspeliju sliku pošalje u Zemun.
Na ovoj veštini sve bi navodadžije mogle da pozavide Zmaj-Jovi, koji je vešto mogao, i umeo da navodayiše: vrlo brzo su njegovi "štićenici" stupili pred matičara.
I Miloš Grabovački se odmah, na prvi pogled, zaljubio u fotografiju; oduševljen, na kovertama je uvek ovakvu adresu ispisivao:
"Dičnoj Jeleni Longinović, budućoj Grabovačkoj..."
Romantična seoska učiteljica se ovome nije protivila.Sva pošta cenzurisana
Naravno, ova, danas požutela pisma, nisu nimalo nalik na pisma mladih i zaljubljenih, kakva se danas, sve ređe, pišu. U njima je malo mirisa ruže, ćarlijanja vetra, priče o šumama i rekama, o ljubavnim i drugim snovima. O ljubavi Jelene i Miloša, za koju svi savremenici svedoče da je bila velika, može da se čita samo između redova. Dvoje mladih su najpre zbližile zajedničke ideje o oslobođenju od austrijskih i mađarskih okupatora i ujedinjenje u jednu državu Vojvodine i Srbije, dok su lična osećanja bila diskretna i suzdržana i mogla su se samo naslućivati.
U ono vreme je sva pošta bila cenzurisana. Čak i ona intimna, familijarna, ljubavna. To su Miloš i Jelena znali, pa su odlučii da se dopisuju samo šifrovano. Zaljubljeni su se između Zemuna i Itebeja i obratno dopisivali o stvarima koje su u ono vreme bile branjene i podozrevane: o oslobođenju i ujedinjenu naših krajeva koje su razdvajale dve reke.
Ova pisma su prave i kose crte, brojevi i jednačine iz matematike sa jednom, dve ili tri "nepoznate", a šta je sve to značilo ostalo je poznato samo zaljubljenima, ali i njihovom navodayiji lake ruke.
Dopisivanje je trajalo pune dve godine, pa su ga mladi krunisali susretom, veridbom i, najzad, venčanjem. Bilo je to 1873. godine, meseca maja. Svečanom činu je prisustvovao i navodayija.
Dobar deo godina su Miloš i Jelena proživeli u najvećoj slozi i ljubavi, kako bi se danas običnim jezikom reklo, ali su im kasnije godine donele mnogo bure, razočaranja, patnje i šikaniranja od strane ondašnje vlasti. I jedno i drugo su - zbog rodoljublja i branjenih političkih ideja - bili često hapšeni, suđeni i mnoge su godine po tamnicama proveli. Ostali su, međutim, nepokolebljivi i dosledni idejama za koje su se borili i zbog kojih su doživeli mnoge nedaće. Izrodili su samo jedno dete - kćerku Irenu - koja je nastavila rodoljubivim stopama svojih roditelja.
Autor: Ljubomir Tešić
