Moja politička ispovest Nikole Pašića napisana je vrlo brzo posle obrazovanja vlade Cincar-Markovića, novembra 1902. Može se to tačno utvrditi iz sadržine spisa, napisanog Pašićevom rukom. Na tekstu su vršene dopune i doterivanja, ali se u njima najčešće prepoznaje samo autor, iako je Pašić, kako sam kaže, svoju Ispovest davao na čitanje pojedinim svojim drugovima, pa je moguće da su neke sitnije ispravke, ili precrtavanja, i oni vršili.

Pašić otkriva i razloge zbog kojih se odlučio da napiše ispovest o svom životu u vremenu od 1899 do 1901. godine. Teške optužbe članova Radikalne stranke da je on, svojom neaktivnošću, pripomogao da se novembra 1902. godine povrati lični režim kralja Aleksandra Obrenovića, naterale su Pašića da objasni svoje držanje pred Prekim sudom (1899), i da istovremeno iznese svoje poglede na kasnija zbivanja u Srbiji.

Mihailo Vojvodić

ODLOMCI

Ustajali su protivu mene žbire policiske, pisali su i protivu moga znanja i(n)žinerskih nauka i protivu moje časti i poštenja. Nadmetanja u grdnji i kleveti išla su dotle da su neke novine pisale: kako od dvadeset godina sve zlo što je Srbija pretrpela ima se pripisati meni i mojoj politici.

Na sva ta prebacivanja, na sve te prekore, na sve te napade, klevete i uvrede ja sam ćutao iz raznih uzroka i nisam nikoga tužio sudu i za najveće uvrede i klevete. Ćutao sam i s toga što mi je doista odvratno bilo da se upuštam u prepirku i razgovor sa ljudima, koje ne znam, ili sa ljudima, koji po nalogu vlasti pišu protiv mene, i sa ljudima za koje daje svoj potpis Aca, bas, Aleksa Đorđević. Ćutao sam i s toga razloga, da mi je sve jedno i da me mnogo ne ljuti, ako svet poveruje svim onim klevetama. Radio sam koliko sam znao i umeo, proveo sam gotovo ceo život radeći za narodne slobode i narodno dobro, pa ako se ništa od svega toga ne priznaje, ako se ništa ne ceni i poštuje, onda zašto da se ljutim, što sam utrošio ceo svoj vek u tome, kad nisam uspeo ni toliko da narod može ceniti ko je bio njegov prijatelj i borac, a koji je bio njegov protivnik.

Srbija je stvorena, ona je se začela u revoluciji, ona je se razvijala putem sporazuma vladaoca i naroda, ona je udarila temelj svog budućeg razvitka još u početku svoga oslobođenja, narod je prepun tradicija kako se je razvijala Srbija, kako je izabrat vladaoc, kako su se Ustavi gradili, bune za ustavna prava podizale, kako je prepun život našeg državnog života za ustavno uređenje, i kako je istorija utvrdila bazu, osnovu našeg državnog uređenja, kako je stvorena ustavna monarhija sa vladaocem dinastije koju je sam narod izabrao....

Šta će biti, ako se u toj borbi Srbija tako iznuri, tako oslabi, da neće moći odbiti strano mešanje u izbor svoga vladaoca? — Šta će biti od Srbije i Srpskog naroda pa i srpskog prestola, ako se dvojni i trojni savez uplete u izbor buduće srpske dinastije?...

Ne bludimo li, mi Srbi, kad zamišljamo da će biti i da može biti evropskog rata oko naših pitanja? — Ne varamo li se, mi Srbi, kad očekujemo da Rusija stavi u pokret svoju vojsku, koja bi brojala milionima, i svoju finansijsku moć, koja bi trebala da bude bar pet puta veća no što je stavila kad se je krenula u 77 godini da oslobođava Bugare? — Tako mogu misliti mladi, idealni ljudi, ali oni, koji poznaju Rusije, tako ne samo ne mogu misliti, no i ne smeju tako misliti.

Mi se strašno varamo, ako sebi uobražavamo da mi imamo toliku važnost za Rusiju da će ova stavljati u pokret celu svoju državu, da vodi borbu sa Evropom na smrt i život za nas.

Sve što bi bilo, i tako sam uveren da bi moralo biti, stupile bi sile u sporazum te da spreče da na srpski presto ne dođe kogod, koji bi ma kojoj državi nepovoljan bio. — Srbija bi dobila za vladaoca onoga koga nikad, što kažu, ni u snu ne bi mogla dobiti. Dobila bi kakvog nečuvenog princa evropskog, kakvog Koburga ili Batemberga, a nikako onoga, koji bi neugodan bio Austriji ili Rusiji.

Eto čime bi se završila naša martirska smrt. Mi bi prvo u Srbiji otvorili unutrašnju borbu, i u najboljem slučaju, kad bi narod savladao dinastiju, dobio bi drugu, tuđu, kakvu je dobila Rumunija, Grčka i Bugarska...

Ako se budemo poučili našom istorijom, starom i novom, ako i sami budemo bolji, možemo nasigurno računati da će nam i dinastija biti bolja. Mi i čini mi se Grci jedini smo, koji traže više od svojih vladara, no što to traže drugi narodi. Mi smo posle Francuske jedina zemlja, gde od vremena na vreme, uzavri sve, gde je svaki gotov da kaže drugi je kriv za ovo ili ono, a on nije, jer je sve to predviđao i predskazivao. Ako sravnimo s jedne strane svoje vladaoce sa vladaocima drugih naroda, a s druge strane ako sravnimo svoj narod sa drugim narodima, onda ćemo videti da mi tražimo da su nam vladaoci bolji, no što imaju drugi narodi, a o sebi ne tražimo da smo bolji no što su drugi narodi. I naposljetku opet dolazimo na onu staru izreku: Kakav je narod, takav mu je i vladalac — jer hrđav vladalac ne može se dugo održati kod dobrog, naravstvenog i svesnog svojih prava naroda...

U pravnoj državi svaki građanin treba da ima slobode da radi i govori, ali ta sloboda rada i govora povlači za sobom i odgovornost onoga, koji radi i govori, da nije upotrebom svoga prava naneo uštrb pravu svoga sugrađanina. U pravnoj državi svaki građanin ima pravo da ceni misli i dela svojih sugrađana, i kad se ovi kriju, onda se otvara put pritvorstvu, onda se pomažu oni sugrađani, koji žele da što rade, ali ne žele da njihovi sugrađani saznadu, da oni baš to rade. Govoriti otvoreno i iskreno to je velika građanska vrlina, a podmećati odgovornost drugima za svoja dela i govore, to je veliki porok građana slobodnih.

Mi smo pošli, kao što rekoh, putem zakonite i lojalne opozicije i s toga puta nismo smeli skrenuti ni za dlaku pa ma kakve momentalne pojave bile, jer politika ne treba da se menja prema izmenjenim prilikama, već se mora prilagođavati i provlačiti kroz sve moguće faze prilika, koje od nas ne zavise, i uvek stalno i nedostupno ići svojoj meti. Mi se ne smemo dozvoliti da našim držanjem upravlja držanje naših protivnika, mi se će smemo dati da nas razdražuju i pokreću na korake, koji slabe našu zadaću, niti se smemo dati uljuškati blagim rečima, zavarati obećanjima, koja zavise od razvitka budućih događaja. Može biti da ovakvi moji pogledi na politiku doprinose najviše tome, da naši politčki protivnici uvek pokušavaju i žele da s drugima a imaju dodira i pregovore, a ne samnom. Politika nije laž, kao što prosti ljudi misle. Jer ko u politici laže, taj je za uvek kod pametnih ljudi propao. Politika je prozreti događaje i prilike i iz njih izvući najveće koristi za svoju ideju ili svoj zadatak, ona se ne sme služiti neistinom, lažju ili prevarom u prostom smislu, ona se služi faktima, istinama, osećanjima i mislima, primerima istorijskim i u opšte svima dozvoljenim sredstvima da se protivnik ubedi da radi tako kako će koristiti postavljenoj zadaći. (Žene i političari ženske naravi služe se intrigama pa često i laganjem. No takve su politike kratkog veka i na njima se ne može ništa stalno podići)...

Naša otadžbina posle svega onoga što je u ovom kratkom vremenu preživela, došla je bila blizu ivice propasti. Na našu nacionalnu zadaću zaboravio je bio naš narod. On je sav zauzet bio borbom protivu nedaća, koje su mu pretile opstanku kuće i familije. Njega su morile svakodnevne brige, kako da odgovori svojim obavezama, koje ima spram svoje porod(ic)e ili zadruge; kako da odgovori potraživanjima opštine, u kojoj živi, a u kojoj se upravlja ne po njegovoj volji; kako da odgovori potraživanjima sreza i okruga, koje predstavljaju kmetovi, a ove nije izabrao; kako da odgovori državnim potraživanjima, koje je skupština odobrila, a koju nije izabrao; jednom reči — kako da održi familiju i da odgovori svima potraživanjima počev od pandura pa do Vlade i dalje. Narod je po mome mišljenju i ocenjivanju malaksao, osiromašio, zauzet bio svakodnevnom borbom i brigom da odgovori potraživanjaima svoje familije i svoje države.

Pored tih materijalnih nedaća išla je uporedo i ova duševna: narod je izgubio bio veru u sud, izgubio je bio veru u vlast administrativnu, gledao je sa užasom kako pravi ljudi i građani stradaju i gone se, kako se lopovi i hrđavi ljudi provlače u društvu do položaja i vlasti, gledao je strahote prekog suda i vanrednog stanja i znao je da se iste mogu svakog časa ponoviti, i gledajući sve to, osećao se je s jedne strane ponižen i ubijen, a s druge slab i iznemogao da sve to popravi i da sebi i svojoj otadžbini pomogne. Kad je narod unutra rastrojen, kad se svakodnevno brine o tome kako svoju kuću i čeljad da sačuva, kako može pomišljati na dužnost spram svoje braće van granica srpskih. — Kako može da odvoji po štogod i za njih, kad njemu najnižnije nedostaje. On je, nalazeći se u takvom stanju, uzdisao, oči Bogu obraćao, i plakao nad sudbinom svojom i svoje braće van granica... Srpska misao, nacionalni zadatak, pobegli su sa usta našeg naroda...

Ja znam da je život borba i da čovek treba da radi i da se bori dok god u njega snage ima; ja znam, da su moji sugrađani toliko skupi u odavanju priznanja drugim za zasluge, koliko nije ni jedan drugi narod skup u odavanju priznanja svojim sugrađanima, koji rade na unapređenju njegovih sloboda i prava; i da ne treba nikad od njih očekivati da kažu dosta mi ćemo produžiti tamo gde si stao, no da treba raditi i umreti na radu; ali mi niko ne može odreći da imam prava na odmor i na pribiranje snage za dalji rad.