Prestiž i sjaj Dučićevih stihova učinili su da se o njemu govori isključivo, ili bar najviše, kao o pesniku. Međutim, on je preobrazio našu prozu jedva manje nego poeziju, i misaono, i rečnički, i stilski. Dučićeva putnička pisma Gradovi i himere, eseji o piscima Moji saputnici, filozofske refleksije Blago cara Radovana i Jutra sa Leutara dolaze u najznačajnija i najbolje pisana dela na srpskom jeziku.
Od jednog hibridnog književnog roda koji nije ni pesma ni priča — od putopisa — Dučić je stvorio raskošnu umetničku prozu. U njegovim putopisima nema ničeg reporterskog, nikakvih svedočanstava o dnevnom životu, još manje ima statističkih ili geografskih podataka. Kao u dobro komponovanim muzičkim delima, u njima se, s nepogrešnim proporcijama, smenjuju sećanja iz prošlosti i predeli pred očima, praćeni filozofijom istorije i razmišljanjima o sudbini naroda i ljudi. Gradove i himere je pisao, ne isti čovek, već isti pesnik koji je pisao Sunčane pesme i Dubrovačke poeme.
Već početak svakog pisma — Prvo pismo iz Grčke i Pismo iz Egipta naročito — odaje majstora u pisanju koji poznaje vrednost figura i lepotu slika ("Podne me je srelo iznenada, kao što vas sretne čovek koji najednom iskrsne iz šume"), i kome je dovoljna jedna jedina rečenica da izazove u čitaocu pun vizuelni i muzički utisak ("Bela crta ovog širokog puta ide odavde do mora, nestajući u daljini kao srebrn glas"). Dučićevi opisi švajcarskih Alpa, Jonskog mora, rimskih predvečerja, večerših zvona u Avili, pariskih ulica, antičkih Delfa, egipatske pustinje i svetinja u Palestini, fascinantnim prizorom pejzaža, od stranice do stranice, od odeljka do odeljka, bez praznina i padova, prevazilaze sve što srpska književnost ima u oblasti pesničke deskripcije. To nisu panorame već vizije, predeli koliko imaginarni toliko realni. I to nije manje poezija nego što je proza. "Tu neko jezero je najmirnija voda na zemlji", počinje jednostavno jedan opis, da se isto tako jednostavno i produži: "Odavde gledano, na njemu ne postoji ništa, niti na njemu živi iko", i da se završi kao u snu: "Ali sunce pali po njemu vatre velike kao planine". Kao što od prevelike svetlosti zasene oči, tako od Dučićevih opisa, katkad, zasene čula i zamrknu misli.
Voleći prošlost i imajući vanredno osećanje nestalih vremena — "nikakve lepote nisu ravne jednom velikom glasu iz istorije" — Dučić, koji u svojim putničkim pismima i ne pominje savremene ljude i događaje, sa zanosom i retkom erudicijom govori o velikim istorijskim ličnostima i o pokretima u zemlji kroz koju prolazi. S koliko znanja s toliko duha on piše o najraznorodnijim predmetima — o proročištvu u Delfima, o Aleksandru Velikom, o antičkom Rimu, o hrišćanstvu, o sv. Savi, o sv. Franji Asiškom, o Kalvinu i kalvinstvu, o modernom Parizu. Pun oštroumnih zapažanja o epohama i narodima ("Rimljani su bili u svoje doba najveći narod na svetu, ali i jedini koji su razumevali veličinu sveta"), nikad komentator sadašnjice, Dučić je filozof prošlosti.
Strasno interesovanje Dučićevo za svetsku istoriju, koje je u njega ostalo trajno od studenskih dana, učini da on svoj putopis katkad isuviše optereti materijom iz istorije ili mitologije. U oba pisma iz Grčke on se ponaša tako kao da u toj zemlji posle Aleksandra Velikog više nema ljudi, kao da u njoj ne postoji ništa drugo do njen pejzaž i njena prošlost, kao da nikada nije bilo ni srednjovekovne Vizantije, ni sadašnje Grčke, nego samo stare Helade. Dučićeva Grčka nije toliko iz života koliko iz mašte i knjiga.
U Gradovima i himerama sjajni opisi predela i vaskrsavanje prošlosti tako neki put zanesu čitaoca da on ne primeti ili ne ceni dosta piščeve refleksije i duhovite napomene — posejane po svim stranicama njegove knjige — o čoveku i životu, o ljubavi i o ženi, o ljudskoj sujeti i o zaboravu ("Ako danas nema velikih ljubavi, to je zato što nema velikih samoća"). Misli su nenametljive, jednostavne, briljantno formulisane; u smeni osmeha i gorčine, one katkad iznenade dubinom ("Sve je veliko i sveto moralo kanda da ljudima bude nametnuto nasiljem". "Onaj koji sve pobedi, najzad i sve unizi").
Erudicija i duhovitost Dučićeva u Gradovima i himerama nisu svagda bez crta koketerije. Pisac neki put zaboravi da je pesnik koji se obraća čitaocima, i ponaša se kao diplomat čijoj konverzaciji treba da se dive u otmenom društvu. U takvom trenutku, oštroumna zapažanja su zamenjena svakidašnjim desetkama, a pesnički govor ljubaznim ćaskanjem.
Sigurno, Dučićeva putnička pisma su van vremena, apstraktna, i to im oduzima od života. Ali to im oduzima i mogućnost da budu konvencionalna ili dosadna. U doba banalnog govornog jezika u srpskoj pripovedačkoj književnosti Gradovi i himere bili su otkriće, i ostali najviši artistički domet srpske proze.
Autor:Milan Kašanin
