Srpski komediograf Branislav Nušić i pesnik Vojislav Ilić, posle primirja u srpsko-bugarskom ratu, deo vojevanja proveli su u Jagodini, objavio je u Knjizi "Nušić i Jagodina", istoričar Ninoslav Stanojlović.

Knjiga je izašla u izdanju Pozorišnog festivala "Dani komedije" u Jagodini.

Svaki na svoj način, opisali su jedan pogreb u ovom gradu, Nušić u kratkoj priči "Sprovod", a Ilić u pesmi "Sivo sumorno nebo", napominje Stanojlović.

Sećanje na zajedničko vojevanje, Nušić, kome Srbija ove godine obeležava 150 godina od rođenja, ovako opisuje:

"Provodili smo tada jedan buran bohemsko-vojnički život, delili sve što smo imali i novac i hleb i ćebe, pod kojim smo spavali, pa čak i ljubav. Zajednički smo se zaljubili u jednu lepu Jagodinku i izjavljivali da će nama samo tako draga biti ako nas bude obojicu podjednako volela.

"Nušić piše da su čak podelili i vlast - kaplarsku vlast: "Danju, za vreme obuke, ja sam bio pretpostavljeni njemu, ja sam komandovao, a on je slušao; noću on je bio pretpostavljeni meni, on je komandovao, a ja sam slušao".

Pogreb jednog promrzlog druga, možda suseda, koji je bio iz Beograda, ostavio je neizbrisiv trag u sećanju i Ilića i Nušića. Stanojlović konstatuje da je "slika tog sumornog sprovoda u Jagodini, po kiši i blatu, sa taljigama i umornim pokislim kljusetom, koje ih jedva vuče, ostavilo trag u njihovom delima".

Ubrzo posle rata, još iste godine, s jeseni 1886. godine, obojica su opisali taj prizor, svaki na svoj način, ali gotovo isto i skoro istim rečima.

Nušić u prozi, u kratkoj priči - sličice iz srpsko bugarskog rata "Sprovod", a Ilić u jednoj od svojih najboljih pesama "Sivo sumorno nebo". Obe stvari objavili su u novosadskom "Stražilovu", listu za zabavu, pouku i književnost, piše Stanojlović.

Ovaj poznati jagodinski istoričar i publicista, napominje da je posebno značajan istrojski pisani zvor, vezan za Nušića i Jagodinu, sećanje Petra Pere T. Aranđelovića, tadašnjeg apotekara koji je na gotovo literaran način predstavio Nušićeve jagodinske dane, odnosno ličnosti i dogadjaje, koji su čuvenog srpskog komediografa, naveli četvrt veka docnije da napiše glasovitu komediju "Put oko sveta. Čudnovati doživljaji Jovanče Micića Jagodinca, u 10 slika, sa pevanjem i igranjem".

"Sa sigurnošću možemo tvrditi da je Nušić, tada još Alkibijad Nuša, prvi put posetio Jagodinu 1883. godine", dolazeći u posetu bratu Konstantinu Đ. Nuši, magistru farmacije koji je imao apoteku u Ćupriji.

Posećujući svog brata Alko, kako su tada zvali Nušića, često je dolazio u posetu jagodinskom apotekaru Antoniju Šohaju.

Ličnost apotekara Šohaja poslužila je kasnije Nušiću za lik apotekara Zemljičke u "Putu oko sveta", napominje Stanojlović.

O vojevanju u Jagodini sam Nušić piše:
"Bilo je to još 1885. godine u srpsko-bugarskom ratu. Bio sam tada kaplar u sedmom puku i borio se na Slivnici. Po zaključenju primirja, naša vojska se povukla u gradove da tu kantuje i da se reorganiše i opremi za slučaj ponovljene akcije".

"Petnaesti puk, kojemu je komadant bio major Radomir Putnik, upucen je tada u Jagodinu na kantovanje", piše Nušić uz napomenu da je taj puk "u prošlim borbama imao velike gubitke i radi popune ljudstva, svi dobrovoljci koji su se tada upisivali u Beogradu upućeni su u 15. puk".
Za njihovu obuku nedostajao je podoficirki kadar, koji je naročito u velikom broju izginuo. Toga radi stiže jednog dana sedmom puku naredba da izebere 10 "otresitijih" kaplara koji će obučavati dobrovoljce i regrute. I mene su ubrojali u "otresitije" i ja sam tako sa ostalima upućen u Jagodinu u 15. puk, piše Nušić o svom vojevanju u Jagodini.

"Dobio sam vod od dvadesetak vojnika da ga obučavam i možete zamisliti moje iznenadjenje, kada sam na čelu tog voda, kao dobrovoljca, opazio Vojislava Ilića.

Tako sam ja morao da obučavam Vojislava Ilica, te je od mene naučio koja mu je leva, a koja desna noga i šta je to disciplina", piše Nušić.

On o tom susretu još piše, da je u "vodu bilo 10 do 15 Beograđana dobrovoljaca" od kojih je tadašnji komnadir čete obrazovao poseban vod "da mu ne kvari ostale vojnike".

Na Jagodinskom polju, kada sam primao vod, "podviknuh vodu 'Mirno!' Beograđani se ukrutili, pođoh strogim, kaplarskim pogledom da pregledam svoj vod. I možete zamisliti kako sam se zaprepastio kada na desnom krilu voda, u nekom starom, otrcanom šinjelu spazih Vojislava Ilića. Ukrutio se propisno i ne trepće očima već me gleda pravo u oči". Ja ne mogoh da se uzdržim od smeha, zabravih na svoj visoki položaj, pritrčah Vojislavu te se izljubismo, piše Nušić.

Srdačni kafedžija Jovanča Micić

Stanojlović napominje da je glavni junak u Nušićevom "Putu oko sveta" Jovanča Micić, sigurno je bio dobrodušni i srdačni kafedžija Jovanča Simić, vlasnik tada glasovitog lovačkog kafenčeta imenom "Dardaneli". Jagodinsko lovačko kafanče "Dardaneli", imenjak onovremene kultne "restoracije", odavno više ne postoji, napominje jagodinski istoričar i dodaje: "Ostalo je neizbrisivo saćanje da se u njemu 'rodio' i iz njega u beli svet otisnuo, vazda glasoviti Jagodinac, Jovanče Micić, trgovac i svetski putnik".

Zajedno i u zatvoru

Interesantno je da su zajedno odležali i tri dana u vojničkom zatvoru zbog neke vojničke tuče u kafani kod "Crvenog petla".
"Potukla se cela kafana među sobom, jedino Vojislav i ja nismo učestovali u toj tuči, niti nas se ticala, i kada je nišla patrola, našla je i da smo nas dvojica krivi. Tada smo iz hapsa pisali stihove onoj lepoj Jagodinki, a ja sam uvek ispod svojih stihova dodavao: 'Neka vas ne zavede to što su Vojislavljevi stihovi bolji i lepši; i u mojim rđavim stihovima ima toliko isto tople ljubavi koliko i u njegovim dobrim!'", kaže Nušić.