"Moj humor izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života."
Branislav Nušić

Branislav Nušić je nesumnjivo najveći srpski humoristički pisac.

Branislav Nušić rođen je 8. oktobra 1864. u Beogradu. Detinjstvo je proveo u Smederevu. U Beogradu je završio prava. Godinu dana studirao je u Gracu.

Vrlo rano je ispoljio interesovanje za pozorište i dramu: kao student glumio je na sceni Narodnog pozorišta, prilikom gostovanja Omladinskog pozorišta, a još u dvadesetoj godini života napisao je prvu komediju — Narodni poslanik. Njegova pojava kao pisca, pre svega kao komediografa, označava uspon srpske dramaturgije, zapravo renesansu komedije. Zbog satirične pesme Dva raba (1887), uperene protiv kralja Milana Obrenovića, Nušić je bio osuđen i zatvoren, posle čega mu je bilo prilično teško da nađe mesto u državnoj službi.

Odrekavši se svojih antirežimskih ideja, Nušić je dobio službu u resoru Ministarstva inostranih dela, najpre kao pisar i prevodilac, a zatim kao vicekonzul i konzul u Prištini, Skoplju, Bitolju i Solunu. Posle službovanja u ovim mestima Kosova i Makedonije, Nušić je, od 1900. do 1902. upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, da bi posle prevrata 1903. prešao u Novi Sad, kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta (1904—1905). Prva njegova izvedena komedija je Protekcija (1889), da bi se za njom, neobično često, ređale premijere drugih njegovih dela. Tako su do prvog svetskog rata izvedena ova njegova scenska dela: Protekcija (1889), Narodni poslanik (1896), Prva parnica (1897), Knez Ivo od Semberije (1900), Običan čovek (1900), Tako je moralo biti (1900), Šopenhauer (1900), Ljiljan i Omorika (1900), Rastko Nemanjić (1901), Pučina (1901), Pod starost (1903), Naša deca (1903), Greh za greh (1903), U srpskoj kući (1903), Pod oblacima (1904), Svet (1906), Danak u krvi (1907), Hadži Loja (1908), Jesenja kiša (1909), Iza božjih leđa (1909) i Put oko sveta (1911).

Vreme prvog svetskog rata proveo je kao emigrant u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. Svoje bolne utiske o velikoj narodnoj tragediji i stradanjima u ratu izneo je u knjizi Devetstopetnaesta. Užasi rata ostavili su svoje tragove i na njegovom dramskom stvaralaštvu: napisao je dramu Velika nedelja, prikazanu 1929. U periodu posle rata napisao je i drame za koje se inspirisao istorijom: Kneginja od Tribala, Tomaida i Nahod, koji je i prikazan (1923). Posle 1929. ponovo se vratio komediji i do smrti (19. januara 1938) napisao, pored sitnijih šala i skečeva, ove komedije: Gospođa ministarka (izvedena 1929), Predgovor (1930). Mister Dolar (1932), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Ujež (1935), Dr (1936) i Pokojnik (1937). U njegovim rukopisima, posle smrti, pronađena je i nedovršena komedija Vlast, koja pokazuje izrazite satiričarske tendencije. Najveći scenski uspeh doživele su njegove komedije Gospođa ministarska, Ožalošćena porodica, Sumnjivo lice (1923) Narodni poslanik, Protekcija i Pokojnik. One su se zadržale na repertoarima naših i inostranih pozorišta sve do danas.