Opšte je poznato da se istorija naše muzike počela odvijati u vojnoj muzici (od 1831, kada je Šlezinger sa svojom bandom došao u Kragujevac, na dvor knjaza Miloša), u Beogradskom pevačkom društvu (osnovano 1853) i u Narodnom pozorištu (osnovano 1868).

Sva tri ova činioca su se tokom prošloga, pa i na samom početku novoga veka, u svojim delatnostima često prožimala, imajući pred sobom ne samo umetničke, već i nacionalne zadatke i ciljeve, koji su bili utoliko značajniji koliko je Srbija sve više preuzimala ulogu Pijemonta celoga Srpstva. Šta-više, notorna je činjenica da je naša muzika, u celini uzev, imala pr-venstveno i prevashodno nacionalni cilj, i da su pred njim bledeli svi ostali, što i ovlašni pogled na programe ondašnjih koncerata i predstava pokazuje i dokazuje.

Po prirodi stvari, BPD je u tome prednjačilo, jer je ono počev od 1857, tačnije od kada je Kornelije Stanković preuzeo dužnost njegovog horovođe, postajalo izrazito nacionalno društvo, pevajući sve više, i ubrzo potom, isključivo domaću muziku, u prvom redu svojih horovođa, posle Kornelija - Davorina Jenka, Josifa Marinkovića i Stevana Mokranjca, koji su, svak na svoj originalan način, dali svoj neprocenjivi doprinos izgradnji tog i takvog pravca, svojim delima. Uobičajeno je da se Davorinu Jenku uvek dodaje da on, kao rođeni Slovenac, nije mogao u dovoljnoj meri da oseti srpsku "žicu" u muzici, što je čista glupost, jer je on svojom muzikom stvarao baš tu čistu srpsku muziku, čak toliko da su mnoge njegove pesme iz pozo-rišnih komada (preko 50) postale u punom smislu reči - narodne. (Dovoljno je podsetiti samo na "Čergo moja, čergice", na tekst Milorada Šapčanina).

Međutim, ako se Jenko delio između BPD i NP, u kom je od 1871. kapelnik sa nesagledivo mnogim obavezama, prava je sreća za našu muziku, pa dakle i za BPD, što su potom došli Josif Marinković i Stevan Mokranjac, koji su se u daleko većoj meri mogli posvetiti svojoj dužnosti u samom društvu, posebno Stevan, koji je gotovo sav svoj kompozitorski rad i njemu posvetio, izgrađujući i svoj stil prema njegovim moćima, i obrnuto podređujući njegove moći svom sti-lu, što je i urodilo poznatim plo-dom, od preko 150 što svetovnih, što duhovnih dela, sa 15 rukoveti i Li-turgijom, kao vrhuncima. Dabome, mi pri svemu tome ne gubimo iz vida i Mokranjčev rad u Srpskoj muzičkoj školi (osnovana 1899), ali on tamo nije bio usamljen, imao je kraj sebe sjajne pomagače u licu Stanislava Biničkog i Cvetka Manojlovića, koji su, svak na svoj način, bili pravi stubovi te škole.

Srpska pesma, uz srpsku trobojku:
propaganda oslobođenja i ujedinjenja

Ovaj ubrzani prelet preko začetka i prvih koraka, u mnogo čemu bitnih, u razvoju naše muzike, učinili smo samo zato da bismo došli do nužnosti proslave 25. godišnjice umetničkog rada Stevana Mokranjca, koja će biti obavljena u dva dela, najpre u Beogradu, 6. maja 1909, a potom u njegovom rodnom Negotinu, i usputnim svraćanjem u rumunski obalski grad Turn Severin, dve nedelje kasnije, o Duhovima. Naravno, kao što je i red, oba puta uz BPD, jer su oni tokom drugog i nerazdvojnog rada, postali neka vrsta sijamskih blizanaca.

Bila je to burna godina, tek dva meseca pošto je, nekako zabašurena naša krvava rana stvorena aneksijom BiH, kada smo, pod pritiskom velikih sila, morali zvanično da izjavimo ne samo da ta anek-sija nije protiv naših vitalnih interesa, već i da garantujemo da ćemo suzbiti svaku propagandu koja bi bila uperena protiv Austrougarske, tog našeg din dušmanina, i njenih interesa u anektiranim srpskim zemljama. Da pometnja bude veća, u to vreme palo je i "odricanje" prestolonasledništva od strane princa Đorđa i ustoličenje kraljevića Aleksandra na njegovo mesto, a, opet, s druge strane, srećom, došlo je do kakve-takve koalicije svih stranaka, oličene u vladi staroga Stojana Novakovića, tako da je izgledalo da je došlo do velikog "narodnog" pomirenja, svejedno što je svima bilo jasno da je do njega došlo tek pod pritiskom spoljnih okolnosti, a ne i svesti o nužnosti jedinstva svih Srba, pred opštom opasnošću. (Dakle, kao i uvek, ista priča sa Srbima, s tom razlikom, što smo danas izgleda pošteniji, jer ni pri sličnim pritiscima i još gorim opasnostima, ne uspevamo, čak i ne želimo da se objedinimo!)

Međutim, baš u takvim okolnostima, trebalo je da ta proslava još jednom potvrdi neosporni fakt o nacionalnoj misiji BPD, pa dakle i dela samog Mokranjca, što je strujalo čitavim Srpstvom, ne samo blagodareći njihovim brojnim gostovanjima širom srpskih zemalja, već i oduševljenim kopiranjem i imitiranjem njihovog rada po celom Srpstvu, tako da nije bilo ni jednog srpskog pevačkog društva, koje se u svom delovanju nije ugledalo na BPD i na njegov repertoar. Bila je to jedna tako spontana i sveopšta propaganda srpskih nacionalnih ciljeva - oslobođenja i ujedinjenja svih Srba - da je današnjem vremenu koje suludo uživa u svojoj nacionalnoj otuđenosti i nedefinisanosti, bivajući tako nedostojno svoje očigledne tragedije, jedva shvatljivo. Odista, na sve strane se orila srpska pesma, pronoseći srpski zavet i amanet, i vazda uz srpsku trobojku, kao znamenu okupljanja i prepoznavanja, da se nikakva kontrapropaganda, pa i policijske zabrane u neprijatelj-skim zemljama nisu mogle isprečiti i onemogućiti širenje tog sveopšteg srpskog fluida.

Koncert kod Kolarca:
lože 30 dinara, banket 5 dinara

Naravno, gotovo svi ondašnji listovi, smatrali su za nužno da se oglase povodom Mokranjčeve proslave, neki čak i sa prigodnim tekstom o samom slavljeniku.

Tako će "Večernje novosti", još 30. aprila 1909. objaviti program same svečanosti:

"t. maj tek. god. u NP; BPD pri-ređuje Mokranjčevo veče sa ovimprogramom: I deo: 1. - X rukovet (Ohridske pesme), mešovit hor; 2. - IV rukovet, tenor solo, hor i glasovir; 3. - VII rukovet (Makedonske pesme), mešovit hor; 4. - XII rukovet (Bitoljske pesme), mešovit hor; 5. - Primorski napjevi, mešovit hor; 6. Plač Matere Božje, mešovit hor; i 7. - I rukovet, muški hor (pevaju stari članovi). II deo: 1. a) II rukovet, b) Kozar, mešovit hor; 2. Lem Edim, balada sa bas solo i glasovir; 3 XI rukovet (Makedonske pesme), mešovit hor; 4. VI rukovet (Hajduk Veljko), tenor solo i mešovit hor; 5. - Dve orijentalske, mešovit hor; 6. - Akatiste, mešovit hor; 7. - V rukovet, mešovit hor.

Posle koncerta biće kod "Kolarca" priređen banket u čast slavljeniku.

Za koncerat su cene operske, sem lože u parteru i 1. galeriji, koja su po 30 dinara, a za banket se plaća 5 dinara od osobe.

Karte za koncert i ulaznie za banket mogu se dobiti svakog radnog dana u stanu društva - Čika LJubina ul. br. 16, od 6 - 8 časova uveče."

"Politika" će, na sam dan koncerta, obavestiti da se "Odličan baritonista, prof. dr Boško Petrović iz Novog Sada, odazvao pozivu i pevaće večeras Lem Edima", čime je ta enigma iz navedenog oglasa otklonjena.

Prestolonaslednik, ministri, diplomate,
oficiri i druga "najdoličnija '' publika

Sutradan, po koncertu, "Politika" će reći, kako je "sinoć u Beogradu bila jedna tiha, gotovo porodična svečanost", iako je to bila i "svečanost celoga Srpstva... Tiha i bez velike pompe, onako kao što je tiha i narav slavljenikova." Izveštaje će dati i "Mali žurnal" i "Truba".

"Kad se digla zavesa: 28 dama u belim kompletima, i oko 50 gospode u salonskom odelu", a pred svima njima "Uprava Društva, sa slavljenikom na čelu". Naravno, publika je "burno pozdravila slavljenika". Potom je pročitan Kraljev Ukaz, kojim je slavljenik odlikovan ordenom Sv. Save III reda, koji mu je predao Predsednik društva.

Ne ulazeći u detalje, "Politika" tvrdi da je koncert "izvrsno izveden", a "Mali žurnal" da je "slavljeniku publika celog večera klicala: Živeo! Živeo!"

Poseban kuriozum koncerta bili su stari pevači pevajući Prvu rukovet, koju su posle oduševljenog prijema, morali i da po-nove.

Inače, pozorište je bilo dupke puno "najdoličnije publike" - dame i gospoda, prijatelji vokalne muzike, diplomatija, oficiri... Bili su i prestolonaslednik Aleksandar i princeza Jelena, kao i ministri prosvete i spoljnih poslova...
Pred početak drugog dela koncerta izneseni su pokloni i venci koje je slavljenik dobio.

To su rosne rukoveti,
što na srce braća meću

U "Samoupravi" će dva dana posle proslave prevodilac Seviljskog berberina (u drami) Milorad V. Petrović objaviti jedan ovakav stihospev:

Stevi St. Mokranjcu
(u spomenicu na 25 godišnju proslavu)
Šta se sija sa Miroča
Susret danu u razdanje
Što no mi se okitila
Negotina i Mokranje?...
Sa planina što ih kruže
Jedna pesmom: čedo milo,
Jedne: sine!... druge: druže!
U pesmu su pozdrav slile
Od planine do planine.
Dobro došo, čedo milo,
Druže dragi, slavni sine!
To je lepo srpsko sunce
Raširilo sjajna krila
To je pozdrav, to je pesma
Srpskih gora, srpskih vila.
To su rosne rukoveti
Što na srce braća meću
Pa sa pesmom slavljeniku
Lovor venac slave spleću.
On je pesmu udesio
I dao joj krila laka
Da se vije preko gora
Preko mora i oblaka

Rekosmo već da su neki listovi i časopisi iskoristili ovu priliku, da daju jednu potpuniju i zaokrugljeniju sliku o Mokranjcu, utoliko pre što je on, u svojoj 54. godini života, iza sebe imao već gotovo sva svoja dela.

Takvi tekstovi pojaviće se u "Samoupravi" (dva nastavka), u "Srpskom vitezu", u "Nedeljnom pregledu", u "Delu" i "Brankovom kolu"...

Za današnju publiku, biće, sigurno, prilično iznenađenje što ovi tekstovi nisu ispunjeni unisonim hvalospevima Mokranjcu, koji je, treba znati, kod svojih savremenika, u tom pogledu, mnogo lošije prošao, no kod kasnijih generacija. Od njih je on morao da otrpi mnogu kritiku, pa čak i osporavanje, što se kasnije nije dešavalo, već i zato što je Mokranjčevo delo izdržalo iskušenja vremena, a i zbog toga što su nastali novi stvaralački pro-blemi i nova interesovanja, koja su bila daleko od duha Mokranj-čevog stvaralaštva, pa je ono jednostavno zaobiđeno.

Srpski narod prožet poezijom i umetnošću

Tako u "Samoupravi" (14. i 15. maja 1909) izvesni LJubodrag, poredi Mokranjca sa Vukom, ističući da kao što se "danas jasno uviđa značaj Vukova kupljenja naro-dnih pesama za našu literaturu, tako je isti značaj Mokranjčevog kupljenja melodija za našu muziku", čime su, kao i kod Vuka narodne pesme, tako i kod Mokranjca narodne melodije, spasene od zaborava, te će mu "potomci odati hvalu i priznanje što im je saču-vao od propasti i dao umetnički harmoniziranu mnogu lepu i umilnu srpsku melodiju". On će, sem toga, Mokranjcu pripisati u neosporenu zaslugu i što je "uspeo od obične pevačke družine lokalnog značaja i manje-više kosmopolitskog karaktera - kakvo je bilo BPD pre Mokranjčevog dolaska za njegovog horovođu - da stvori društvo visokog glasa, koje je bilo, ne samo od prvih među našim i slovenskim društvima, nego koje je moglo da se sa uspehom takmiči - po oceni stručnih glasila na strani - sa ustanovama iste vrste, naroda dosta umaklihod nas u kulturi, i društvo koje je predstavnik čisto nacionalnog pravca i umetnosti". Štaviše, "Društvo oduševljava srpskom pesmom Srbe u Kraljevini, podstiče da ne klonu i odobrava srpskom pesmom potlačene Srbe, Srbe van njenih granica; društvo dostojno reprezentuje srpsku pesmu po slovenskim i stranim državama..." I na kraju LJubodrag navodi odlomke iz kritika sa gostovanja BPD u Pešti, u Petro-gradu, Lajpcigu, u Drezdenu... Du-brovniku, Cetinju, Zagrebu, Sofi-ji..,, sve sami hvalospevi i Mokranjcu i njegovom horu.

Javio se i "Srpski vitez", mesečni organ Udruženja viteških društava - gimnastičkih, boračkih i sportskih - koji će u svom prvom broju od 15. maja 1909, iz pera nepoznatog autora doneti i jedan kraći, prigodan tekst povodom Mokranjčeve proslave.

Pošto je najpre konstatovao da "Srpski narod, koji je prožet poezijom i umetnošću, koji ima celu svoju istoriju prepevanu i čije sinove i danas prati pesma od kolevke pa do groba..." on će istaći i drugu, ne baš mnogo pohvalnu istinu, tj. da "ipak, ipak, i u najnovije doba, ima vrlo malo svojih odličnih sinova, koji su kompozitori prvoga reda, i koji pronose srpsko ime i srpsku umetnost kroz celo Srpstvo i van njegovih granica"... pa je, samim tim, ime i delo Stevana Mokranjca koliko radosni izuzetak, toliko i značajnije. Jer, "Steva Mokranjac jeste jedan od naših najboljih živih kompozitora, koji nas je sve zadužio i dokazao da je vredan sin svoga naroda."

"Srpski vitez" će podvući i treću činjenicu, tj. da Mokranjac i BPD predstavljaju jednu nedeljivu celinu, i "to koliko njima služi na čast, toliko i svima nama - poštovaocima, na radost i utehu".

List koji uređuje sin predsednika vlade

Ako su prethodna mišljenja bila afirmativna po Mokranjca i njegov BPD, u "Nedeljnom pregledu", političkom, književnom i naučnom nedeljniku, koji je u drugoj godini njegovoj, uređivao dr Mileta Novaković, sin tadašnjeg predsednika koalicione vlade, Stojana Novakovića, izvesni Brutus (po svoj prilici Milutin Čekić, budući reditelj NP), celu stvar (u broju 21 i 22, za 1909.) spušta na zemlju, i to hladnu i sumnjičavu, tražeći tako i tu jedan objektivniji, pa zato i realniji sud o Mokranjčevom mestu i doprinosu srpskoj muzici.

Već u samom uvodu, on bi da odredi Mokranjcu jedno niže mesto, mada mu ne osporava, u tom i takvom određenju, zaslužnu vrednost.

"... Mi ne možemo poznati duh svoga naroda, dokle ne saznamo ka-rakter njegovog umetničkog stva-ranja, niti možemo stvoriti u oblasti čiste umetničke muzike znamenita dela, dokle ne upoznamo duh narodne umetnosti. Za prvo je potreban sistematičan, pokretljiv, ispitivački duh, za drugo individualan, stvaralački genije."

Iz onoga što sledi, vidi se da Mokranjac, po njegovom mišljenju, pripada "prvom duhu", za razliku od Josifa Marinkovića, kog stavlja na samo čelo, pa kaže: "Na polju pribiranja narodnih motiva St. Mokranjac zauzima, za poslednje tri decenije, jedno od prvih mesta. Kao god što je Marin-ković, u oblasti čiste umetničke muzike, dao dela od velike vrednosti, tako je i Mokranjac, skupljajući srpske narodne melo-dije, dao dela od trajne vrednosti, koja će služiti sadanjim i budućim mladim muzičarima kao vrlo korisna za studije. U njima će srpski pevač naći najprikladnijeg izliva, muzičar znamenit materijal, a slušalac vrlo prijatno uživanje. To su stvari koje smo naučili, možda više voleti nego ceniti, ali koje uvek rado slušamo, jer ih razumemo i istinski uživamo u njima."

Onome kom sve ovo još ne znači očiglednu degradaciju, Brutus će pružiti još direktniji i neopoziviji sud: "Karakteristično je i treba naročito istaći, da se najveća aktivnost Mokranjčeva pokazuje u skupljanju - da ne rečemo razrađivanju - narodnih motiva, u sklapanju "potpuria" (najprimitivnija muzička forma), dokle mu je plodnost kao umetnika mnogo manja, u pore-đenju bar s drugim našim mu-zičarima." Jer i ako ima "i nekoli-ko čisto umetničkih kompozicija"; one ipak "i kvalitetno i kvanti-tativno izostaju od prvih." Istina, pomenuće da je radio sa "dosta uspeha na polju crkvene muzike", ali, i taj rad je ostao u senci njegovih "rukoveti", koje, mada se "često i rado pevaju", nisu drugo do "potpuri" narodnih melodija, "sa skromnom i lepom harmonizacijom, u kojima je uvek, što je moguće više, očuvana karakteristika narodnog duha".

"Nekorisni izleti" i "veliki troškovi":
pevačko društvo pod masonskim uticajem

U završnom delu svoga teksta Brutus priznaje da nije stručnjak i da, s toga, takvima ostavlja da "ulaze dublje u ocenu Mokranjčevog rada" čime kao da je dao šlagvort Dušanu Jankoviću, gimnazijskom profesoru i solo pevaču, koji je, po Đorđevićevom "Biografskom rečniku srpskih muzičara", završio prašku "opersku školu", dakle, bio priznati muzički stručnjak, mada su mu svi od reda, sem Josifa Marinkovića, osporavali svaku vrednost, pa i stručnost, što se i anketom "Večernjih novosti" (tokom septembra 1909), i pokazuje. No, za nas to nije bitno, utoliko pre što je on bio kritičar (radikalskog) časopisa "Delo", a i novosadske "Zastave", i kao takav bio prisutan u javnosti. Međutim, treba reći, bio je i intimni prijatelj sa kompozitorom Josifom Marinkovićem, koji, opet, sa svoje strane, gotovo da nikog nije trpeo, pa ni Mokranjca, ali ako se to i znalo, niko nije smeo da "udari" na njega, jer, ako ništa drugo, njegove solo pesme predstavljaju jedan takav stvaralački izlet i uzlet, kojim bi se mnogi, i u svetu priznati, kompozitor, ponosio. Nema sumnje, tog je bio svestan i Dušan Janković, i koristio je na svoj način prijateljstvo sa njime, pa je često i u ime njega, sve od reda "sekao".

Tako će se najpre okomiti na Mokranjčev rad u okviru BPD, posebno se obarajući na njihove "mnoge izlete van zemlje", za koje je odnekud pronašao da su ti - "nekorisni izleti" - uvek i vazda činjeni u vreme "kad su reakcionari na vladi i kad se ukidaju ustavi", pa još i to, da su se ti "veliki troškovi" pokrivali iz tzv. "dispozicionog fonda". Sa ovog rastojanja teško je ustanoviti navedeni način pokrivanja troškova, ali je zato lako ustanoviti prvi deo tvrdnje, o reakcionarnim vladama i ukidanjima ustava. Naime, s obzirom da je iza "Dela" stajala radikalna stranka, sa Stojanom Protićem kao urednikom i glavnim saradnikom na čelu, onda je jasno da se navedenom tvrdnjom, najpre mislilo, na zvanično "visokog zaštitnika BPD", tj. na samog kralja Alek-sandra Obrenovića, na njegov dr-žavni udar 1893, odn. ukidanje Ustava iz 1888, 9. aprila 1894, za vlade Svetomira Nikolajevića, prvog srpskog masona i majstora lože u Kraljevini, koji će u slobodne zidare, pored drugih kulturnih i javnih radnika, uvesti i samog Mokranjca. Nikolajević će biti veoma blizak BPD, biće čak i predsednik odbora za pripremu odlaska BPD u Dubrovnik i na Cetinje, 1893, a u vreme gostovanja u Solunu i Skoplju, 1894. bio je predsednik vlade, i kako Spiro Kalik priznaje u spomenici povodom 50 godišnjice BPD, (str. 87), "moralno i materijalno pomagao da Društvo lepo izvrši svoj zadatak". Uz to treba znati da je Nikolajević, sem što je bio cincarski zet, bio i osnivač nacionalnog društva Sv. Sava", koje je svoju aktivnost najviše upravljalo baš prema Jugu, na Staru Srbiju i Makedoniju, pa je njegovo zalaganje za to gostovanje bilo mnogo čime uslovljeno i inspirisano, ali uvek u smislu na-cionalne propagande. Dalje, Nikolajević je stajao na stanovištu da je Srbiji, protiv Austrije, nužno prijateljstvo sa Mađarskom, pa će, u tom smislu, forsirati i odlazak BPD u Peštu, krajem 1894. iako je, kako i sam Kalik kaže, bilo Srba koji su "zlo gledali" na taj put. Gostovanje u Sofiji i Carigradu, o Us-krsu 1895. zbilo se u vreme Hristićevog ministarstva, koji je uvek važio za krajnjeg reakcionara, a u Carigradu glavna pomoć BPD bio je sam dr Vladan Đorđević, koji je takođe imao isto obeležje.

Gostovanje u Rusiji, krajem avgusta 1897, palo je pod vladom Stojana Novakovića, kog su radikali kao naprednjaka - dakle, kao svog partij-skog neprijatelja - takođe mogli smatrati reakcionarom. I konačno, gostovanje po Nemačkoj 1989. "pokrivala" je vlada dr Vladana Đorđevića, koja je u našoj istoriji u najcrnjem svetlu prikazana, a značajno je, u tom pogledu, i to da je po povratku iz Nemačke, BPD sa svojim horovođom, priredilo koncert sa istim programom, na dvoru, za kralja oca i kralja sina, kojom prilikom je, kako kaže Kalik, Mok-ranjac dobio čitav niz pohvala od prisutnih kraljeva, čak je i - una-pređen.

No, neka je sve tako i bilo, ne treba sumnjati u to, da su stranački razlozi bili ti koji su omogućili Jankoviću da se ovako neprincipijelno okomi na nesumnjivi i veliki doprinos BPD našoj nacionalnoj propagandi u inostranstvu, posebno među našom porobljenom srpskom braćom u Austrougarskoj i Turskoj.

Međutim, u svojoj zaslepljenosti Janković ide tako daleko, pa se pita ali i tvrdi: "Zar ne bi bilo bolje, lepše i savetnije da je Društvo pohodilo seoske sabore i preslave, pojalo u crkvi, a posle podne pevalo narodu rodoljubive pesme, da i srpski seljak oseti lepotu harmoničnog pevanja..." no što se išlo da se "kulturnijim narodima od nas, daju koncerti"!?

Oštra kritika Mokranjca:
teatralnost, frivolnost i antisrpstvo

Suprotstaljajući Josifa Marinkovića - Mokranjcu, Janković zaboravlja da se i Marinković, svojim Kolima, bavio "potpurijima, sme-šama, zbirkama, rukovetima", i ma koliko da je njegovo delo u oblasti solo pesme vrtoglavo visoko, mora se priznati da se u tim "Kolima" grdno spustio ispod Mokranjca, što je i onda već bilo jasno, a kamoli danas. No, to Jankoviću ne smeta da bi napadao Mokranjca, i da tvrdi kako bi "takva (Mokranjčeva) potpurija možda imala neke vrednosti da su pravljena pre pojave Kornelija Stankovića, kad je bila oskudica u horskoj literaturi. Ali, danas, posle mnogobrojnih horskih pesama Horejšeka, Havlasa, Maksimovića i Jenka, a naročito posle obilnog rada J. Marinkovića i dr, takav posao je postao ne samo izlišan, nego se sme s pravom reći, da je takav rad dekadencija na polju umetničke horske muzike". Naravno, čak i kad bi sve bilo tako kako Janković tvrdi, vreme je pokazalo da od svih tih "mnogobrojnih pesama" ostalih autora, nije ostalo ništa, a ono što je on proglasio za "dekadenciju", da se afirmisalo i održalo.

Janković će se okomiti sa istom žestinom i na Mokranjčev rad u crkvenoj muzici, posebno na Liturgiju, za koju će reći da nije Mokranjčeva originalna tvorevina, ne-go narodna, samo što je "na drugi na-čin harmonizovao, no što je to ra-nije učinio Kornelije Stanković, sa mnogo manje pretenzija". Ali, da je "baš taj drugi način harmonizovanja, doprineo da nema potrebne re-ligioznosti", štaviše, "da su pojedine pesme, ne samo teatralne, nego čak i frivolne, na pr. Svjat".

Naravno, rekli smo već, sve to nema nikakve veze sa pravim stanjem stvari, ali u polemikama i tekstovima ovakve vrste, kod nas je faktografija uvek samo smetala. Bitna je unapred stvorena teza, koju i ne treba dokazivati, već je samo izručiti na odabranu glavu.

Zajednički znakovi koji raštrkan naš narod čine celinom

Jankoviću zato i ne smeta jedna ordinarna glupost koju će izbaciti povodom Srpske muzičke škole, za koju će reći da "osim naziva, nema ničeg srpskog". Jer, zaboga, "programi ispitnih koncerata kipte od pijesa - strane muzike". U vreme kad srpska instrumentalna muzika jedva i da postoji, on traži srpsku muziku na njenim ispitima, i pošto je Mokranjac, kao njen direktor ne dozvoljava, jasno je da je antisrbin!

No i pored svih tih i takvih skandaloznih "ocena", on će se na kraju, podičiti i sam sebi pohvaliti: "Mi smo smelo pogledali istini u oči, izneli smo pravo stanje stva-ri, a slavljeniku odredili mesto koje je zaslužio", tj. da ne može biti gore i neslavnije.
Zajednički znakovi koji raštrkan naš narod čine celinom

Srećom, malo pre njega, u "Brankovom kolu", koje je izlazilo, kao što se zna, u Sremskim Karlovcima, kompozitor Petar Konjović, tada već nastavnik SMŠ, ali koji je zbog "ušljivih beogradskih hotela" stanovao u Zemunu - koje odredište i u ovom napisu apostrofira - objavio je jedan tekst o Mokranjcu, koji, iako pisan, pet godina pre Mok-ranjčeve smrti, daje mnoge lucidne i definitivne sudove, koji se mogu i danas potpuno prihvatiti.

"Delovanje St. Mokranjca ispunjava dva krupna zahteva, koja postavljamo kad pristupamo delu našega umetnika: njegovo delo pre svega čini utisak zdrave tvorevine, u kojoj je namah uočljiva harmonija onih zakona po kojima jedno delo postaje umetničko delo. Drugi nam zahtev ispunjava ono što možemo osećati samo mi, koje sa umetnikom vezuje srodna krv, srodno mišljenje i osećanje, kada se u njegovoj aktivnosti odsjajuje naša volja, i kad u njegovu delu nalazimo jedno zaokruženo zadovoljenje svojih sopstvenih možda neodređenih, ali instinktivnih težnji", čime je na upe-čatljiv način ukazao na dubinski nacionalni karakter Mokranjčeve muzike, i, u isti mah, na njenu "upotrebnu" vrednost, nošenu zdrav-ljem njegovih "tvorevina".

Polazeći od notorne istine da "velika umetnost ne traži uvek velike forme", Konjović odmah potom pruža i dokaz kroz Mok-ranjčeve Rukoveti, koje su "male po obimu, ali imaju sadržinu, koja nije samo osobena i egzotična, no koja svojim sklopom i svojim ispu-njavanjem trajnih umetničkih zako-na, nikada ne odriče potpuni umetnički utisak. I baš zbog toga, što obrađivanje i sklapanje narodnih pesama vodi obično drugom pravcu, a najčešće tzv. 'spletu', 'smesi', 'potpuriju' itd, teže je bilo u prvi mah shvatiti osobenosti Rukoveti (koje su uostalom stvorile naročit umetnički pojam, i koje će u našem umetničkom leksikonu imati samo jedno značenje) - i uočiti novinu posla, koji u umetnost našu ulazi sa naročitim zadatkom".

Koliko je Mokranjac u tome uspeo i koliko je on svojim Rukovetima uneo u našu muziku jednu novinu trajne vrednosti, Konjović opominje da je (u nas) "obrađivanje naših narodnih pesama starije od Prve Rukoveti Mokranjčeve", ali da je tek njom i njime, "srpska muzika dobila jedan naročit, s v o j oblik i tip, koji se razvija i u kojem se dubokom i živahnom umetničkom suradnjom, iznosi ono što čini našu narodnu liriku tako bogatom i karakterističnom". Štaviše, "snaga Rukoveti, kao umetničkih kompozicija, baš je u onom unutarnjem sklopu, u onoj čvrstoj logi-čnosti tonskoj, kojom su povezani pojedini stavovi, između kojih opet postoji naročita unutarnja, da re-čem psihička srodnost... Vrh svega toga, tekstualna spona je od jedne na drugu Rukovet sve čvršća, i zaokruženija, tako da je očevidno razvijanje od Prve do Četrnaeste".

Konjović je u ovom kratkom i prigodnom članku, veoma srećnih misli i opredeljenja, koje gotovo kvintesentno izlaže, neprestano bivajući u centru svega onoga što je odredilo i učinilo Mokranjca - Mokranjcem. Pa će tako ukazati i na jednu, verovatnu slučajnu, ali, veoma bitnu odliku u Mokranjčevoj umetnosti, koja je mogla nastati i iz Mokranjčeve želje da bude svuda prisutan i popularan, kad se obraćao našim narodnim melodijama iz svih srpskih zemalja.

Naime, "jedan još naročiti, etički momenat karakteriše Rukoveti. Stilizovane po pojedinim krajevima, u kojima živi naš narod, i sa retkim razumevanjem svih onih nijansi, što odaje svaki naš kraj u dijalektu, ritmu, temperamentu, sadrže i izrazuju one zajedničke znakove, koji naš narod i pored tako raštrkanih terena, čine jednom potpunom celinom." (S.T.)

Hajduk Veljko "na lepom srpskom Dunavu"

Želja organizatora i nosioca Mokranjčeve proslave, dakle, BPD, bila je da se ona svečano obeleži i u Negotinu, slavljenikovoj postojbini, u kom je Društvo bilo već jednom, daleke 1892, prilikom ot-krivanja spomenika besmrtnom junaku Krajine, Hajuk Veljku. Sa tog prvog boravka (18/20. juna), postoji veoma iscrpan izveštaj u knjizi Srete Stojkovića, direktora ondašnje gimnazije "Vuk Karayić" Beogradu, pod naslovom: "Na lepom srpskom Dunavu". Tom prilikom prvi put je pevana Šesta rukovet, sa pesmama o Hajduk Veljku, što je bio dirljiv Mokranjčev dar svom rodnom gradu, a koji mu je doneo srebrnu medalju društva "Sv. Sava", predatu od strane sekretara tog društva, Đoke Milovanovića, na opšte zadovoljstvo i klicanje mnogobrojne publike. Na povratku iz Negotina, BPD je svratilo i u Veliko Gradište, u kom im je priređen sjajan doček, sa zakuskom u "Narodnoj gostionici", kojom prilikom su zajednički zapevali članovi gradištanske pevačke družine i BPD, a dva predsednika izmenjali srdačne zdravice.

Ove pojedinosti pominjemo i zato što je namera organizatora iz 1909. bila u dlaku ista, s tim što je, kako izveštava "Srpski vitez", ovoga puta, izlet trebalo da se proširi i na Turn Severin, gde su "pozvani od Rumunske lige, u kom će biti usrdno dočekani od tamošnjih rumunskih pevača, i gde će BPD prirediti jedan koncert u korist mesne sirotinje".

Na taj put, koji je počeo u subotu, 16. maja 1909, uoči Duhova, krenulo je, brodom " Šumadija", preko 200, što članova BPD, što gostiju, koji su svojim uplatama smanjili, ako ne i pokrili troškove celog izleta, pa tako i novinari - izveštači svojih listova, od kojih se ističu dva najduža i najiscrpnija napisa, jedan iz pera sekretara samog BPD, Milivoja Komarčića, inače sina poznatog srpskog književnika, novinara i nacionalnog radnika, Lazara, koji je baš te, 1909, januara meseca i umro, čiji će prikaz izaći, u dva nastavka, 23. i 24. maja, u "Večernjim novostima", i drugi od Nikole Markovića, poznatog i cenjenog novinara, pisca biografije jednog od najvažnijih vođa radikala, dr Lazara Pačua, koji će u devet nastavaka, počev od 28. maja, dati jedan veoma iscrpan izveštaj, u radikalskoj "Samoupravi". Za nas su ti izveštaji interesantni ne samo zato što se u faktografiji događaja dopunjuju, već i što ih drugačije tumače, što proizlazi iz prirode njihovih položaja, pa je normalno i razumljivo što je Komarčić, kao zvanično lice, neke stvari morao i da zagladi.

Autor:Slobodan Turlakov