Sveta Gora Atonska je poluostrvo u Istočnoj Grčko, tačnije, istočni ispust poluostrva Halkidiki koji se pruža u smaragdne vode Egejskog mora, približno šezdeset kilometara u daljinu i oko dvanaest kilometara u širinu.

Poluostrvo je brdovito, pokriveno gustim šumama i ispresecano bezbrojnim stepenastim jarugama. Na jugoistočnom delu Sv. Gore uzdiže se breg Atos, na 2033m. Nadmorske visine. U pagansko doba Atonska gora je bila poznata kao Apolonija (po hramu Apolona), a kasnije je na vrhu brega stajao hram Zevsa pod imenom Atos.

Crkveno predanje pripoveda da se Mati Božija, primivši blagodat Svetog Duha u ognjenim jezicima, uputila u Iversku zemlju, ali je primila obavest od Anđela da ona svoje apostolsko poslanje treba da obavi u drugoj zemlji. Lađa, na kojoj se Majka Božija sa Apostolima uputila na ostrvo Kipar episkopu Lazaru, zahvaćena burom. Pristala je uz obalu Atonske Gore. Mnogobošci su primili Majku Božiju, slušali njenu propoved, poverovali joj i krstili se.
Koji vek kasnije, Konstantin Veliki, prvi hrišćanski vladar, izabrao je baš poluostrvo Atos na Halkidikiju za svoju prestonicu. Međutim, kada je čuo da je to Bogorodičina zemlja, Konstantin je odustao od te namere i, u slavu Bogorodice, odmah je tu podigao tri hrama i doveo prve monahe na grčki Atos. Prvi hram podigao je u Kareji, samom centru Svete gore, a druga dva baš tamo, gde se po predanju, pojavila Majka Božija i, potom, uznela u nebo.

Prema nekim izvorima, na mestu današnjeg Hilandara, od desetog, a svakako tokom narednih vekova, postojao je grčki manastir Helandarion koji je, posle pustošenja gusara, propao i napušten 1169. godine. Kada se veliki župan Stefan Nemanja pridružio na Atosu svom sinu Rastku, monahu Savi, u prvo vreme oni su živeli u manastiru Vatopedu. Pošto su želeli da zasnuju srpski manastir na Svetoj gori, otac i sin su se obratili vizantijskom caru Aleksiju III Anđelu da im ustupi opusteli manastir.

Car se odazvao molbi i 1198. godine izdao hrisovulju Simeonu i Savi kojom im dodeljuje Hilandar i Mileju (oblast oko manastira) "da Srbima bude na večni poklon".

Uz pomoć Stefana, srpskog velikog župana, iste godine počinju radovi. Sledeće godine Simeon umire, ali se manastir 1199. godine završava. Pored crkve Vavedenja presvete Bogorodice, tada su sagrađeni i veliki pirg (kula) i ćelije za monahe. u manastiru je tada bilo oko petnaest, da bi se taj broj ubrzo povećao na 90 monaha.

Delo Konstantina nastavio je Teodosije Veliki, koji je podigao manastir Vatoped, a veliku hrišćansku revnost je pokazala i njegova kći Pulherija sagradivši na Svetoj gori Ksiropotam i Esfigmen. Iako je podigla manastire, ni ona nije mogla da ostane na Svetoj gori. Jer, kako propovedaju atonski monasi, "jednoga dana, kada je htela da uđe u manastir, Pulheriji se javio glas Bogorodičin koji ju je zaustavio u toj nameri". Od tada je rešeno da nijedno žensko biće ne sme da dođe na Atos. Ženama je čak zabranjeno da stanu nogom na tu svetu zemlju i to pravilo se, u jedinoj monaškoj državi na svetu, strogo poštuje. Pa i danas, toliko vekova posle Pulherije, do Hilandara na Svetoj gori mogu doći samo muškarci. Ipak, da biste se uopšte ukrcali na brod koji će vas od Uranopolisa odvesti na Svetu goru, potrebno je tu ili u Solunu prethodno dobiti vizu monaške države. Odatle, posle oko sat vremena vožnje, na prvoj stanici, maloj luci Jovanici, sa broda možete, neposredno i lično, da kročite u - istoriju.

Veliki požar, doduše, uništio je ili oštetio mnoga zdanja Hilandara i 1772. godine i obnova manastira trajala je do kraja 18. veka. Međutim, to što se dogodilo manastiru ,2004. u noći 4. marta, donelo je ogromnu štetu: i materijalnu, i duhovnu, i kulturnu...
Prema stručnim procenama gotovo dve trećine manastira Hilandara, tog kamena temeljca srpskog duhovnog, verskog i nacionalnog postojanja, nestalo je tada u plamenu. Na sreću, ili Božjom milošću, ostali su neoštećeni hram, trpezarija, riznica, biblioteka, kula svetog Save, mnogi paraklisi, kapele, fijal Na južnoj strani saborne hilandarske crkve pada u oči visoko uzrasla i snažno razgranata vinova loza polegla po svojoj pergoli. Njeno stablo dolazi iz zida, na metar i po odstojanja od zemlje, iz groba svetog Simeona (Stefana Nemanje) koji se nalazi pored istog zida, sa unutrašnje strane crkve.

Prema predanju Hilandaraca, kada je od smrti svetog Simeona prošlo sedam godina i kada je sveti Sava došao iz karejske isposnice u Hilandar, da bi pripremio prenos moštiju svog oca za Srbiju, radi mirenja zavađene mu braće, hilandarski monasi neutešno su plakali. Tada se sveti Simeon javio u snu igumanu Metodiju i rekao mu da je potrebno da njegove mošti budu prenesene u Srbiju, ali da će "za utehu bratstvu manastira iz njegovog praznog groba nići loza i, dok ona bude rađala, dotle će i blagoslov njegov na Hilandaru da počiva".

Loza je, uistinu, nikla i, kao pravo Božije čudo, održala se do naših dana. osim toga, ona, bez izuzetka, već osam vekova bogato rađa iako joj se, kažu monasi, sem orezivanja, nikakva druga nega ne ukazuje. Ali, ta loza nije samo po tome poznata. Ona ima i jedno drugo svojstvo: od njenog ploda razrešuje se neplodnost supružnika koji, sa verom i molitvom, prihvate ovo čudotvorno sredstvo.Primera za to je mnogo.

BOGORODICA TROJERUČICA

Trojeručica je, prema predanju, iscelila ruku svetog Jovana Damaskina kada mu je ona odsečena po zapovesti damaskog kalifa. Sveti Jovan Damaskin se naime kako pismima tako i rečima borio protiv ikonoboraca, ali je međutim bio oklevetan i nepravedno kažnjen. Iscelila ga je Presveta Bogorodica, dok se pred ovom njenom ikonom ožalošćen molio. On je iz blagodarnosti za učinjenu milost pridodao njenom liku treću ruku, po čemu je ona dobila ime Trojeručica.

Po svom čudesnom isceljenju, sveti Jovan Damaskin postaje monah u lavri svetog Save Osvećenog, a sveta ikona Trojeručica ostaje neprestano uz njega. Pre svog blaženog upokojenja on bratiji ostavlja zaveštanje da se ova sveta ikona daruje carskom sinu koji će, prema proročanstvu svetog Save Osvećenog jednog dana doći na poklonjenje u lavru. Tako Trojeručica pet vekova kasnije dospeva u ruke carskog sina, tada arhiepiskopa sve srpske zemlje Save, zajedno sa ikonom Mlekopitateljnice i štapom-patericom svetog Save Osvećenog.