fbpx

Isidora Sekulić - prva žena akademik u Srbiji

Isidora Sekulić - prva žena akademik u Srbiji

Kad je bila mala, vršnjacima je smetalo njeno znanje; kad je odrasla, smatrali su je jednom od najumnijih žena Srbije

Dok u nekoj enciklopediji čitate osnovne podatke o književnici Isidori Sekulić, da je pisala novele, putopise, studije i eseje, da je bila izvanredan stilista i prevodilac, pa zatim da je doktorirala u Berlinu, da je bila prva žena akademik u Srbiji, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije, osnivač jugoslovenskog PEN kluba, da je govorila sedam jezika i izvanredno poznavala književnost i umetnost, da je mnogo putovala, da su "Hronika palanačkog groblja", "Saputnici" i "Pisma iz Norveške" njena najpoznatija dela, možda pomislite — kakva je ona bila dok nije postala sve to što je bila? Priča o Izi, kako je Isidoru zvao tata, pokušaće da odgovori na to pitanje.

ISIDORA MOŠORINSKA

Rođena je 16.februara  1877. godine u Mošorinu, bačkom selu na obali Tise tridesetak kilometara udaljenom od Novog Sada, i tu je provela samo prvu godinu. Kad je mnogo kasnije otišla da vidi taj Mošorin, ništa nije bilo onako kako je zamišljala. "U dvorištu, osetih da mi je najprijatnije da se sneveselim. Munjevito se zapitah: zašto? I munjevito odgovorih u sebi: zato što nema trave... Sve sam zamišljala: ako nekad vidim svoje selo, to će biti: trava, trava, trava... U ovom dvorištu sad nijednog stručića od nje; nego je dvorište zakrčeno nekim neredom koji stoji preda mnom kao hijeroglifi." Isidorin otac Danilo, mošorinski beležnik, dobio je mesto gradskog većnika u Rumi pa su se Sekulići preselili. Isidoru je otac vaspitavao neuobičajeno za ono vreme: na njena dečja pitanja odgovarao je strpljivo ali složeno, uveren da dečja pamet može sve da prihvati. Bila mu je mezimica i nada, naročito nakon smrti Predraga, prvog deteta. Isidori je tada bilo četiri godine. Sebe je opisivala kao malenu, kržljavu devojčicu s kojom niko nije hteo da se igra. Pamti i da se noću budila u plaču i da njeni često nisu uspevali da je umire. Baš kad se Isidora upisala u prvi razred Opće pučke škole, njenu majku Ljubicu savladala je tuberkuloza. U školskom dnevniku piše da je Isidora bila odlična u svim predmetima, da je vladanje, ćudorednost — kako se tada govorilo — imala veoma pohvalno. Njen otac opet je napredovao u službi, postao je gradski kapetan, pa se sa Isidorom i njenim dve godine mlađim bratom Dimitrijem preselio u Zemun, u ulicu Tri goluba koja izlazi na Dunav. Otac je Isidoru upisao i u grčku školu, da nauči jezik. Zemun je tada bio pun grčkih trgovaca koji su za svoju decu tu doveli grčke učitelje, pa je Danilo smatrao da ta okolnost može biti od koristi njegovoj radoznaloj i pametnoj kćerki. Jedan od učitelja bio je oženjen Ruskinjom, pa je Danilo uputio Isidoru i na ruski jezik. Kasnije, Isidora se sećala s kakvim uživanjem je slušala svoju profesorku dok joj opisuje daleki zavičaj i dok recituje stihove Puškina i Ljermontova. Kad je imala devet godina, jedan očev prijatelj, želeći da mu pomogne, pozvao je Isidoru u Bolonju na godinu dana. Isidora je želela da to vreme iskoristi na nauči italijanski, i njen domaćin uspeo je da je upiše u školu. Posle dve nedelje na časovima je odgovarala na italijanskom kao i sva deca. Kasnije je s ponosom govorila da je u četrnaestoj godini znala pet jezika. "Imala sam retku sreću da od prvih dana budem bačena u svet nauke i rada, što će reći da sam zarana upućena na samu sebe. Zbog takvog, drukčijeg mojeg života, deca me nisu shvatala i ja nisam nalazila dodirne tačke s njima", ispričala je pedesetih godina prošlog veka književnici Nadi Marinković.

BURE ŽIVOTA

Isidora Sekulić Školski zadaci nisu joj zadavali mnogo brige, sve je bilo prosto i lako i, kako je zapisala, moglo se već u školi naučiti i zapamtiti. Ali, ta odlika imala je lošu stranu: "Znala sam veoma mnogo i nehotice sam to pokazivala, nije bilo moguće sakriti. Štrčala sam u svojoj sredini i deca me nisu podnosila. U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam podsmešljive poruke, svoje karikature, i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala. Naprotiv, uvlačila sam se u sebe i bežala u poslednje redove, u najtamnije uglove. Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem. Lepotu i ljupkost nisu toliko gonili, nje je bilo dosta, a valjda i zbog toga što je prolazna i kratkotrajna. Bila sam vrlo nesrećna u tim godinama... Možda sam baš zbog toga toliko volela Leopardija, tog grbavca koji je uprkos svom ličnom jadu umeo da u svetu otkrije toliko lepote. Čitala sam ga gotovo jecajući, i to mi je bila sva uteha." Đakomo Leopardi, jedan od najvećih pesnika italijanskog romantizma, nije bio jedina Isidorina lektira. U stvari, može se reći da je ona volela sve knjige. "U bibliotekama sam bila kao u začaranoj šumi; knjiga je bila moje opuštanje, moj azil, knjiga i putovanje." O istoj temi, zabeležila je sledeće: "Sedela sam, dakle, po ceo dan sama u kakvom kutiću i prevrtala šarene i svetle kartone po leksikonima i knjigama prirodnih nauka. Tamo se videlo kako bukti polarna svetlost, tamo je bilo onih čudnih tropskih biljaka sa fizionomijama divljih životinja, šuštalo je more i vozile se po njemu grdne galije asirskih veslača, išli su u boj egipatski vojnici, sve jedan kao drugi, sa zapetim strelama i sa onim čudnim oštrim profilima glave na oba ramena..." Isidoru je bilo moguće naći s knjigom po raznim osamljenim mestima kuće, pa i u — buretu. Za rasušenu staru kacu koju je otkrila u dnu dvorišta, vezivale su je važne uspomene. "Pomišljala sam prvo da u društvu prodrem u bure, ali sam se predomislila i rešila da ga sama ispitam i po robinzonski osvojim. Jednog ranog letnjeg jutra dograbim sobne merdevine, čekić i sekiricu, popnem se na krov i razmaknem daske po njemu da može sunce unutra, a zatim istavim jednu trulu dasku s boka da bih i sama mogla da uđem... Tog dana sam se uselila u bure. Prvo sam unela malu stoličicu i nad njom razapela stari izbeljeni kišobran s kojim su mlađi išli u jesen da pazare. Onda sam dovukla svu moju bašticu u loncima, između ostaloga i dva lepa visoka fikusa koji su u buretu izgledali kao palme... U toj truloj kolibici naučila sam da volim ono što ne vidim, ono što nemam, i ono što mora da prođe... Jedne septembarske noći digla se strahovita oluja... Te septembarske noći uvenuo je moj letnji san. Vihor je pokidao krov na buretu, razredio i počupao daske s bokova, porušio i pokrhao moje pokućstvo, i podavio lađice i izbrisao Madagaskar i Braziliju. Lonci s cvećem izvrnuti i razbijeni, puno mrtvih buba, a moja stoličica, kao dodola, zatrpana mokrim, prozeblim i mrtvim grančicama... Otac me je držao za ruku i govorio da se bure ne može opraviti, da ga je oluj uništio, i da će sada i tako doći zima. A ja sam vrištala. Vrištala i drhtala s onim bolesnim očajanjem siročeta koje komšijske matere ljubi i u buretu letuje... To je mesto, zajedno sa kućom i dvorištem, prodato... Da mi je da ga kupim, da ga uzidam u kulu, da kulu zabravim sa devet ključeva, da se mogu zazidati tragovi mrtvih dana."

ŠTA SU SRBINU GUSLE

Posle trećeg razreda realke, otac ju je poslao najpre u Višu žensku školu u Novi Sad, pa u Sombor, u tada čuvenu srpsku Preparandiju, školu za buduće učitelje. Bila je među najboljim đacima. U Somboru je objavila svoj prvi rad: u "Školskom listu", u broju za mart/april 1894. godine, napisala je članak "Šta su Srbinu gusle?" Međutim, može se reći da je njen prvi javni literarni pokušaj nastao mnogo ranije. "Srpsko narodno pozorište davalo je neku dramu ili tragediju, ne sećam se više. Iznosila sam svoje utiske pred prijateljima u očevoj kući i neko je to objavio u 'Branku'. Istorijski, i hronološki, to bi bio početak." Kad je to tačno bilo, nije ni važno. Ispite je položila s odličnim ocenama, pa je lako u Pešti upisala Viši pedagogijum, matematičko-fizičke nauke, kako bi postala profesor. Studirala je tri godine, i završila s odličnim uspehom. Zemunski list "Novo vreme" objavio je 29. juna 1897. godine sledeću vest: "Gospođica Isidora, ćerka našeg uvaženog gradskog kapetana gosp. Danila Sekulića, svršila je u Budimpešti viši kurs državne pedagogije sa skroz izvrsnim uspehom. Ista gospođica svršila je od prvog osnovnog razreda sve razrede osnovne škole, višu žensku školu u Novom Sadu i Preparandiju u Somboru sa izvrsnim uspehom. Čestitamo i gospođici i ocu na tako sjajnom uspehu." Nedavno je obeleženo pola veka od smrti Isidore Sekulić. U Beogradu, u Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković", postoji spomen-soba Isidore Sekulić. Otvorena je za svakoga, dakle nije kao većina soba velikih ljudi ograđena debelim svilenkastim kanapom zakačenim za mesingane stubiće. U njoj je Isidorina biblioteka, radio "kosmaj", zidni sat, sekreter, svećnjaci, stona lampa, slike domaćih umetnika, stočić, fotelja, pisaća mašina, fotografije, mnogo razglednica iz muzeja s reprodukcijama umetničkih dela, lične sitnice: naočari, pasoš, mastionica, pero za pisanje, nož za sečenje hartije i više od hiljadu priznanica i računa za struju, vodu, penziju, ali najviše za pretplatu na strane časopise. Pisma je uništila, sačuvana su samo pisma koja je ona pisala drugima. Nikad nije pisala za decu. Zna se samo šta je mislila kako to treba činiti: "Ljudi koji pišu za decu greše, svet i ljude prikazuju defektne i smanjene, preteruju sa opisima, često i sa glupostima. Dete je potpun čovek, veoma rano, gotovo odmah, shvata ono šta je lepota. Dete treba vaspitavati sa poštovanjem i ozbiljnošću. Pogledajte Kiplingove bajke, i sad se uzbuđujem kad ih čitam. Kažu da je u Francuskoj najčitanija knjiga 'Mali princ' Sent-Egziperija. Ja to mogu da shvatim." Umrla je 1958. godine, sahranjena je bez govora i venaca, uvijena samo u beli čaršav.

Sonja Ćirić | Politikin zabavnik

Podeli ovu vest

20/03/2015 0 comment

Malo je poznato široj javnosti da je krajem 19. veka puška "kokinka", srpskog konstruktora, u periodu od 1880. do 1886. godine smatrana za najbolju pušku u svetu. Zlatnim slovima u istoriju srpske države upisano je ime majora srpske vojske Koste Milovanovića Koke, konstruktora puške sistema "Mauzer Milovanović M. 1880", popularno nazvane ...

14/11/2024 0 comment

Manastir svetih Kozme i Damjana nalazi se na Zlataru u mestu Vodena Poljana, nedaleko od najvišeg vrha Zlatara - Golo brdo. Crkva brvnara izgrađena ...

20/08/2024 0 comment

Ovaj manastir nalazi se u Pridvorici, 28 km jugoistočno od Ivanjice i građen je u 12 veku. Po arhitektonskim karakteristikama tipičan je predstavnik ...

18/12/2024 0 comment

Istoriografska tumačenja i iskustvo potvrđuju da o velikim istorijskim ličnostima gotovo nikad ne postoje usaglašena mišljenja, lišena ...

19/12/2024 0 comment

Sveti Nikola je bio sin jedinac veoma bogatih roditelja, koji su živeli u gradu Pataru. Posle smrti roditelja,našao se pred životnom dilemom.Imanje ...

O Portalu

Portal koji promoviše Srbiju i njene vrednosti. Sve na jednom mestu, priča o Srbiji koju volimo, njenoj tradiciji, lepotama, ljudima i događajima.

Najnovije vesti