Čitajući roman „Dnevnik o Čarnojeviću" nesvesno postajemo učesnici u igri boja, slika i simbola, a kada zaigrani ujedinimo ove elemente stvaramo vitraž iz čijeg odsjaja saznajemo o sudbini pripovedača. On je ravnodušan prema životnoj svakodnevnici, u svemu vidi besmisao. Jedino što ga zanosi je priroda koja na njega ima opijajuće dejstvo. Iako je vojnik, on ne shvata smisao rata, grozi ga zvuk mašinke, mrtvih tela i krvi. Zakopan u zemlju, krijući se od neprijatelja, divi se lepoti zore. Povratak u domovinu je obeležila majčina smrt, za koju on vezuje početak jeseni:
„Niko je ne vidi još,samo u zoru ostaje od nje rosa".
Strah koji oseća pri pogledu na majčino mrtvo telo ublažava šarenilo svilenih jastuka i starinskih ćilima, koji zaustavljaju njegovu pažnju i tokom tmurnih bolničkih dana. Jedne jeseni, neočekivano, u njegov život ulazi ljubav. Bolestan i pomiren, ležeći u krakovskoj bolnici, upoznaje devojku u koju se zaljubljuje:
„Bili su to čudni dani. Nebo je bilo toplo uveče i svi smo se okretali da vidimo laste... Drveće je klijalo i svi smo se smejali jeseni, što je uobrazila da je proleće".
Obuzet ljubavlju osećao se podmlađen. Slika tri zumbula nagoveštava nadolazeću sumnju u smisao ljubavi-ružičasti zumbul vene iako ga zaliva, a beli ga podseća na lica iz prošlosti koja je ljubio. Ovim naslućujemo da postojeća ljubav, iako na trenutak čini se, osmišljava život, postaje deo prošlosti, jer je sve deo nje. Žuta boja asocijativno postaje oznaka za lišće koje predstavlja univerzalan simbol („A zar nije ljubav samo lišće?.. Otišao bih nekuda u žuto lišće, ko zna kuda; a kada bi neko plakao za mnom ja bih napisao kartu:,,Zbogom idem da ozdravim").
Izmučen ravnodušnošću,stidom i umorom, svestan nepromenljivosti i nezadrživosti vremena, potiskuje ljubav: „Niti imam čega što želim, niti čega što žalim".
Dok ona moli za njegovu ljubav, on je zanet mišlju o nebu. U njemu pronalazi skrivene veze, simbole, boje i utehu.
Jesen takođe poprima univerzalno značenje, simbolizuje sam život. Roman počinje iskazom: „Jesen, i život bez smisla", koji Crnjanski kroz čitavo pripovedanje iznova dokazuje, te tako lebdimo nad stranicama romana bez utiska da je ikad završen.

Piše: Jovana Đurišić