Pred austrougarski sud u Sarajevu izvedeno je — povodom Principovog atentata na austrijskog prestolonaslednika dvadeset i pet mahom mladih ljudi koji su bili optuženi za ubistvo Franca Ferdinanda. Suđenje je počelo 12. oktobra 1914. a osuda izrečena posle šesnaest dana.
Kada je završena glavna rasprava, predsedavajući je pozvao optužene da ustane onaj ko se kaje za učinjeni čin. Svi optuženi su ustali osim prkosnog Gavrila Principa. Predsednik suda ga je upitao zašto ne ustane i zar se ne kaje, Princip je rekao da je njemu samo žao što su deca izgubila oca i majku a posebno što je ubio nadvojvotkinju Sofiju koja je bila Čehinja; taj hitac je bio namenjen austrijskom generalu Poćoreku, ponovivši da mu nije žao što je ubio austro-ugarskog prestolonaslednika koji je mrzeo sve Slovene.
Osuda je izrečena 28. oktobra 1914. Na smrt vešanjem osuđeni su: Danilo Ilić, Veljko Čubrilović, Miško Jovanović, Neđo Kerović i Jakov Milović. Prva trojica obešeni su u zoru 3. februara 1915. u Sarajevu; Jakovu Miloviću ublažena je kazna na doživotnu robiju a Neđi Keroviću na 20 godina robije. Mitar Kerović osuđen je na doživotnu robiju.
Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež bili su još maloletni te su dobili po 20 godina teške tamnice. Ostali su takođe osuđeni na tešku tamnicu: Vasa Čubrilović, 16 godina robije, Cvetko Popović 13, Lazar Đukić i Ivo Kranjčević po 10, Cvijan Stepanović 7, Branko Zagorac i Marko Perin po 3 godine.
Gavrilo Princip i drugovi sprovedeni su u čuvenu po zlu austro-ugarsku tamnicu u Terezienštatu.
Dok je tužilac čitao optužnicu, svi optuženi su se gurkali i gotovo smejali. Kada ih je sudija opomenuo rečima: „Gospodo, umirite se, radi se o vašoj sudbini a vi se ponašate kao deca", Princip mu je inadžijski "odbrusio: "Mi se odavno nismo videli međusobno, a znamo mi šta nas čeka. Samo vi čitajte to vaše pisanije.."
Satrven mučenjima i batinama, provodeći svoje poslednje dane kao sužanj u tamnici u Terezinu, ,sada već epska ličnost svetske istorije — Gavrilo Princip je ostavio jednu lepu, gotovo pesničku uspomenu na svoje tamnovanje. Na limenoj porciji u kojoj mu je zatvorski stražar kroz prozorče proturao dnevni obrok, Princip je zagrebao stih koji govori o herojskom prkosu nad trpljenjem nevolje:
Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve kao juče,
Sutra se isto sprema.
Cela pesma koju je Princip napisao u Sarajevu 1914, u zatvoru tokom Sarajevskog procesa, glasi:
Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve kao juče,
Sutra se isto sprema.
Al' pravo je rekao pre
Žerajić, soko sivi:
Ko hoće da živi, nek mre,
Ko hoće da mre, nek živi.
I mesto da smo u ratu
Gde bojne trube ječe,
Evo nas u kazamatu
Na nama lanci zveče.
Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt
Ja nijesam idiot
Pa to je za mene smrt.
Prvi put je u celini objavljena nakon Prvog svetskog rata, 17. marta 1919. godine u Zvonu.
U ćeliji, iznad nekoliko dasaka na drvenim nogarama koje su mu služile kao krevet, Gavrilo Princip je na zidu takođe zapisao poruku svog večitog trajanja:
"Naše će senke hodati po Beču
lutati po dvoru
plašeći gospodu"
Pretpostavlja se da je ove svoje stihove Princip ispisao desnom rukom, jer mu je leva bila odsečena pošto je sagnjila od batina i tuberkuloze još u toku tamnovanja.
Autor:Sava Vujić, Politika 21. jul 1980.(antikvarneknjige)
