Hilandarska Bogorodica Odigitrija je prestona ikona: stajala je na ikonostasu Nemanjine crkve, gde i ikona Hrista Pantokratora, takođe neprocenjive umetničke vrednosti.

Lik Bogorodice Putevoditeljice i Nastavnice, oličava ono što se na grčkom zove "kalos": lepotu i dobrotu u jednom Tada je mlada srpska država početkom XIII veka postala monarhija, a njena crkva autokefalna, novoustanovljena dinastija Nemanjića je, što je sasvim razumljivo, gajila antagonistički odnos prema političkim uticajima Carigrada. To se, međutim, nikako nije odnosilo i na umetničke uplive: u isto vreme kada progoni grčke episkope sa srpskih katedri, Sveti Sava dovodi u zemlju najbolje umetnike - zografe, živopisce - sa Porte, postavljajući na taj način gromadne temelje srpske srednjovekovne umetnosti.

Ova umetnost će se razvijati i prerasti ne samo epohu Nemanjića, već i pad Smedereva, a nastaviće da živi i u Srbiji pod turskom vladavinom.

Njene karakteristike, prepoznatljive su na svim spomenicim a koje je ostavila iškolovana ruka, kultivisani temperament i probuđeno oko srpskog majstora, one kao pečat stoje na građevinama, freskama ili iluminaciji rukopisa, ali najizoštrenije se, čini se, mogu pratiti na ikoni, nevelikom, ali uglačanom dragulju u kome se ogleda delić večne nebeske liturgije.
Njene dimenzije i daleko veća komunikativnost ikone - nije vezana za zid, dakle "mobilna" je, mogla je lako da "putuje" i da se relativno brzo kopira - donele su joj značaj koji je imala ne samo kao kultna slika, već i kao prenosilac umetničkih zamisli i stilova.

Još pre formiranja srpske države, u vreme kada su Sloveni započeli sa "priključivanjem" na vizantijski kulturni model, dva značajna događaja - Drugi nikejski sabor (787. g.) i definitivna pobeda ortodoksije (843. g.) već su se zbila: dugotrajne raspre između ikonoklasta i ikonofila bile su okončane, jeresi nadvladane, a ikonografski program Nove crkve osmišljen je do detalja.

Mozaici nadčulnog sjaja

U njemu je ikona, čiji koreni sežu u daleku judeo-gnostičko-helenističku tradiciju, a koja je opstajala i u ranohrišćanskom periodu, zadržala svoje mesto i značaj i nastavila sa razvojem. Do tada izvođena samo u tehnici enkaustike (boje rastvarane u vosku), sada se sve češće pojavljuje i u drugim tehnikama.

Jedna od najstarijih slikarskih tehnika u vizantijskoj umetnosti posle 843. je mozaik, koji je, zbog svoje minucioznosti - kada je reč o ikoni - zahtevao izuzetnu veštinu i strpljenje. Slika je sazdavana pomoću kockica čija veličina nije premašivala nekoliko milimetara, rad je tražio iskusnu ruku, ali je efekat bio izvanredan: zbog naročitog prelamanja svetlosti na zlatu, ikona je treperila nezemaljskim, nadčulnim sjajem, što ju je u očima posmatrača vazdizalo iznad materijalnog sveta.

Sličan utisak dematerijalizacije i dvodimenzionalnosti postizan je i u tehnici ćelijastog emajla. Docnije, međutim, u upotrebu sve više ulazi tempera, koja se ustaljuje i odomaćuje među ikonopiscima.

Zlatom i srebrom okovan prozor u večnost

Kao i u ranom hrišćanstvu, ikona se nije vezivala samo za ikonostas, pregradu koja u crkvi deli prostor za vernike od oltarskog prostora. Osim što zauzima ovo "zvanično" mesto, koje je po njoj i dobilo naziv, ikona je često i u privatnom posedu, gde ima zaštitnu funkciju, a u gradskim sredinama, naročito episkopskim središtima, predstavlja katedralni paladiom.
Velike, svečane ikone, stajale su na čelu crkvenih ophoda, kao i ratnih pohoda. Neke od njih su, u znak posebnog poštovanja, okivane u srebro i zlato, i ukrašavane biserjem i dragim kamenjem, da bi se taj "prozor u večnost" što dostojnije izdvojio iz okolnog, nesakralizovanog, prostora. Posebnu vrednost za hrišćane imale su takozvane nerukotvorene ikone (ahiropitos), kao i one koje su proglašene za čudotvorne. One su i najčešće kopirane, zbog uverenja da kopija, razume se, verna, takođe sadrži moći koje su pripisivane izvorniku.

Ikonom protiv bogumilske jeresi

Ipak, ne sme se izgubiti iz vida činjenica da je ikon a kao naslednica antičke kultne slike, a prvenstveno u svetlu zapovesti: "Ne gradi sebi lika rezanoga..." neprestano oscilirala između idolopoklonstva i krajnje sublimnog izraza vere. To se dešavalo od samih njenih početaka, od doba Konstantina (IV vek), i trajalo i posle pobede ikonofila u IX veku.

U Srbiji do nemanjićske epohe ikona je, pod uticajem bogumila, bila zapostavljana, pa i sasvim odbacivana. Kada je došao na čelo srpske crkve, Sveti Sava je, upravo da bi potisnuo jeres, isticao značaj ikon e i kao rukopoloženi arhiepiskop zahtevao od pastve poštovanje "časnih obraza", čijim se posmatranjem, kako je govorio, "uzvišuju duševne oči prema prvobitnom likupredstavljenoga". One, pak, koji "časne ikone odbacuju, ne slikaju ih i ne klanjaju im se", Sveti Sava proklinje kao hulnike i jeretike. Kao i njegov otac, on čini svojim zadužbinama, crkvama i manastirima, poklone u ikonama (i drugim predmetima) koje su, dostojno rangu darodavaca, bile veoma raskošno opremljene.

Proglašenjem Simeona Nemanje za mirotočivog, 1219. godine otpočinje predstavljanje na slikama nove svetorodne dinastije u Srba, a kult ikone sve više jača.
Najstarije srpske ikone potiču sa kraja XII i početka XIII veka i veoma su malobrojne. Na sačuvanim primercima opaža se jak uticaj zidnog slikarstva, naročito mozaičkog. Neke od njih su i rađene u toj tehnici, kao na primer Hilandarska Odigitrija sa kraja XII veka. Na njoj je primetan uticaj vizantijsko-venecijanskog, arhaičnog stila, dok je srpski samostalni izraz još nedovoljno izdiferenciran.

Lirizam, čistota, vedrina

Samo nekoliko decenija kasnije to osamostaljivanje je jasno vidljivo, pre svega u odstupanju od prvobitnih vizantijskih uzora. Jedan novi senzibilitet, dah lirizma i poetičnosti, čistote i vedrine, ispunjava prostore zidnih slika srpskih manastira i njihovih ikona, koje postaju žiža interesovanja naših umetnika XIII veka. Ikonopisci i zografi, koji nebesku lepotu oličavaju u zemaljskoj, veoma su cenjeni. Oni se, kako piše srednjovekovni srpski književnik Domentijan, ne smatraju zanatlijama, već umetnicima visokog poziva i nadahnuća. Oni su ti koji fizičku lepotu uzdižu do najvišeg stepena, gde se pretvara u metafizičku.

Na licu Bogorodice, tamo gde bi očekivali senku, nalazimo svetlost. Ta svetlost nije od ovog sveta: ona je sveprožimajuća i sveprozirujuća božanska svetlost. Oštećenja koja na ikoni postoje, nalik na tragove nekih velikih suza, ne umanjuju joj lepotu - i sama zlatasta, kao i pozadina. Ovaj lik Gospodar Trajanja doslikao je zaustavljenom prolaznošću.

Lepota, na kojoj se toliko insistira i koja je dobijala najrazličitija tumačenja, možda se najbolje može shvatiti iz izvornog značenja pojma k a l o s, a to je - lepo i dobro u jednom.
Srpska umetnost iz treće četvrtine XIII veka zaista jeste estetska manifestacija vrhovnih etičkih načela; to je vreme kada Vizantija trpi poslednje godine latinske vladavine i kada, po oslobađanju, počinje uspon njene umetnosti u takozvanoj renesansi Paleologa. U Srbiji, to je doba vladavine Uroša I i nastanka sopoćanskog zidnog slikarstva, istančanog, zrelog, sažetog i (pr)oduhovljenog.

Putovoditeljica i Nastavnica

Sjajem klasičnog monumentalnog stila kojim kroz stoleća prosijavaju freske Sopoćana, zrači i jedna od najlepših srpskih ikona iz istog perioda. To je Hilandarska Bogorodica Odigitrija, čiju reprodukciju vam poklanjamo u ovom broju, na naslovnoj strani.
Tip Bogorodice Odigitrije - Putovoditeljice, Nastavnice, veoma je čest i omiljen, pored niza drugih tipova, kao što su, na primer, Bogorodica Eleusa (Umiljenija), Evergetida (Dobročiniteljka), Episkepsis (Zaštitnica) i drugi.

Hilandarska Bogorodica Odigitrija je prestona ikona. Stajala je na ikonostasu stare Nemanjine crkve na Svetoj Gori i predstavljala pandan ikoni Hrista Pantokratora, koja je takođe sačuvana i izvanredne je umetničke vrednosti.

Nestvarna, blistava i zlatasta kao plamen kandila obasjana kap ulja, ona pleni jedinstvenom lepotom i sa pravom se smatra jednom od najlepših evropskih ikona svih vremena.

Svetlost kojoj izvor nije od ovog sveta

Pokret glave Bogorodice i laka nagnutost prema Hristu - detetu, puni neponovljive gracije, izražavaju istovremeno i dobrovoljno pokoravanje najvišem principu bivstva i materinsku nežnost i blagost.
Ozbiljnost plemenitog lika mogla bi se u trenutku razumeti kao nagoveštaj tuge koja tek treba da dođe, da nema duboke misaonosti, dostojanstva i predanosti koji je izdižu kao ispuniteljku jedinstvenog zadatka zbog koga će se zvati blaženom među naraštajima.
Gospodstvenost lika podvučena je decentnom lepotom u kojoj se, kako smo već napomenuli, dešava čudo prožimanja visokih helenističkih estetskih ideala najoduhovljenijeg hrišćanskog izraza vere.

Srpski likovni izraz, značio je odstupanje od arhaičnih, vizantijskih uzora; naše slikarstvo unosi dah lirizma, čistote i vedrine. Ikonopisci i zografi uzdižu fizičku lepotu do najvišeg stepena, gde se ona pretvara u metafizičku. Lepota je estetska manifestacija vrhovnih etičkih načela. Izvorni pojam "kalos" znači - dobro i lepo u jednom.

Rumenilo obraza, koje u likovnom smislu skladno dopunjuje zelenkaste senke, ukazuje takođe na gospodstvenost i distingviranost - naime, običaj da na lice stavljaju rumenilo vladao je u to vreme samo među carigradskim damama sa vrha društvene lestvice.
Pravilne crte, koje predstavljaju svršenstvo duha, ozarene su beličastim akcentima: upravo tamo, gde bismo očekivali osenčenost, nailazimo na njenu negaciju - svetlinu.
Svetlost koja joj je izvor nije od ovoga sveta. Ona je sveprožimajući, sveprozirući božanski sjaj, u čijem beskraju lebde i figure predstavljene na ikoni.

Odežda Bogorodice data je u sjajnim prelivima smaragdne zelene boje, koja simbolizuje životodajnu snagu, kao i nadu za čovečanstvo. Njen plašt, obrubljen zlatom, karakteristične je mrkoljubičaste boje. Ova boja ukazuje na visoki rang, ugled i značaj ličnosti koja je nosi. (Poznato je da su mnoge vladarske dinastije Evrope uzimale tamnoljubičastu za svoju heraldičku boju. To je bio slučaj i sa srpskom vlastelom; posebna nijansa ove naše nacionalne boje zove se r a č a.

Njeni izrazito zagasiti tonovi sugerišu misao u skorbi i nožu, koji će joj, kako kaže Jevanđelje, probosti dušu.

Leva ruka Bogorodice, izvanredno dugih i gipkih prstiju, ukazuje na dete - Hrista, koje se nalazi na njenoj desnoj ruci. Hristov detinji lik prikazan je kao smeđook i smeđokos, što treba da ukaže na njegovo semitsko zemaljsko poreklo.

Njegova raskošna odežda mogla bi se samo uslovno opisati kao monohromna, jednobojna, to jest zlatnonarandžasta, s obzirom da na njoj postoji bogat preplet sjajnih linija za koje bi se moglo reći da su odbljesci svetlosti koja dolazi koliko sa ove, toliko i sa one strane vidljive stvarnosti, ukrštajući se u finom ritmu na opni koja taj svet spaja i razdvaja - na prostoru ikone.

Lice malog Hrista je detinje blago i oblo, ali, osim vedrinom, zrači i ozbiljnošću i mudrošću. I, kao što je u dečjem Hristovom liku nagovešten Agnec i Spas, tako i neodmotan svitak koji drži u ruci podseća na njegovu suštinu kao L o g o s a, Reči, i anticipira Liber mundi i Liber vitae, Knjigu sveta i života, koju, kao Pantokrator, drži u istoj ruci.

Čitava kompozicija na ikoni je, mada svedena i jednostavna, savršeno uravnotežena. Blago, transcendentno osvetljenje koje artikuliše plemenite oblike, rafinovan i sažet likovni jezik, a nadasve sklad svečane monumentalnosti i guste atmosfere lirskog, intimnog naboja, čine ovo remek-delo tako jedinstvenim i vrednim.

Tragovi ogromnih suza

Tu jedinstvenost uočava savremeni gledalac jednako lako kao i, sedam i po vekova ranije, savremenici Svetog Save i on sam, koji je, kao što se zna, bio veliki poštovalac ovoga lika. (Nijedan njegov boravak u Carigradu nije mogao da prođe bez posete manastiru Bogorodice Evergetide, a tom je liku posvetio i Studenicu). Čitavo poluostrvo Atos je posvećeno Bogorodici, pa se među monasima i naziva - Bogorodičin perivoj.
Oštećenja, koja na slici postoje, nalik na tragove nekih ogromnih suza, ali i sama zlatasta kao i pozadina, ne samo da joj ne umanjuju lepotu, već, čini se, za postistoričnog gledaoca sa kraja XX veka i sama bivaju estetizovana.

Osim što svedoče o mukotrpnom probijanju ovakvih dela kroz vekove, izmicanju požarima, crvotočini, turskim zulumima (samo za vreme jednog "pohoda" na Svetu Goru, Turci su ispekli nekoliko furuna hleba isključivo na hilandarskim rukopisima!), ti tragovi zuba vremena, ti "probeli", te lakune, snagom kontrasta samo pojačavaju dubinu doživljaja - kao kad se posle pustinje smisla obremo u okeanu Apsoluta.