U svetom Vasiliju Ostroškom Čudotvorcu Gospod Isus Hristos je sve i sva, i On (Bogočovek) vekovima u manastiru Ostrog objavljuje čuda kroz svetiteljevo proslavljeno telo.

I u životu sv. Vasilija, kao i u životu svakog svetitelja Božijeg, postoje dve ravni, zemaljska koju ćemo detaljnije opisati, i ravan nebeska koju možemo više naslućivati. Ravan razmerno kratkog zemaljskog trajanja, podvizavanja i arhijerejskog služenja sv. Vasilija najdublje je prožeta jevanđeljskim opitom i razmerno nam je dobro poznata. Druga, ravan večnosti, sa koje on i danas delujući s ljudima svakodnevno dopisuje i produžava svoj čudotvorački životopis, otkriva nam se prosevima čudotvorstva.

Vasilije Jovanović bio je rodom iz Popova Polja (sela) u Hercegovini. Ne zna se tačna godina rođenja. Po žitiju u sastavu rukopisne knjige iz 1852/53, koja je nestala, ostroški kaluđeri su pričali da je rođen 28. decembra 1610. godine, a da mu je rođeno ime bilo Stojan. Vaspitan u duhu pobožnosti svojih pobožnih roditelja, Stojan još kao dečak odlazi u manastir Tvrdoš, gde prima sveti čin monaški i dobija ime velikog jerarha Crkve – svetog Vasilija Velikog. U pomenutom žitiju dodaje se da je bio đak starca Serafima u manastiru Zavala, pre postriženja u Tvrdošu. Kao mlad kaluđer, boravio je u Cetinjskom manastiru za vreme Mitropolita Mardarija Korenćanina. Kada je Mardarije, nasevši rimskoj propagandi, počeo da izmišlja klevete na mladog podvižnika, da bi izbegao sva ta zlobljenja i spletkarenja, Vasilije se uklonio.

Vrativši se u manastir Tvrdoš, iscrpljen i žalostan, uskoro postaje arhimandrit. Putuje u Svetu Goru, a zatim u Rusiju. Dolazi sa puno darova dobijenih od ruskoga naroda i carskog dvora. Zatim nastavlja da se podvizava sagledajući sve nevolje svog naroda. Kao duhovnik obilazio je hercegovačka mesta (sela), gde je tešio narod u nevoljama i propovedao Jevanđelje Hristovo. Okupljao je decu i učio ih pismenosti i Božijem zakonu. Osim toga, trudio se na popravljanju hramova, što je turska vlast zabranjivala.

Ovaj sveti Božiji ugodnik bio je zbog mržnje neprijatelja prinuđen da pođe u Svetu Goru. Najpre se javio tadašnjem Patrijarhu Pajsiju Janjevcu, koji ga posavetuje da se vrati u Hercegovinu. Posle jednogodišnjeg boravka u Hilandaru to je i učinio, a na Preobraženje 1638. bio je hirotonisan za episkopa.

U vrlo mladoj eparhiji nastavio je apostolski revnosno da nadgleda pastvu. Glavno oružje mu je bila Reč Božija i molitva. „U to vreme zapadna Hercegovina bila je izložena najtežim nevoljama. Ratne strahote, nametljiva aktivnost agenata zapadnih sila i papskih legata, zagorčavale su život Mitropolitu", koga I. Ruvarac s pravom naziva „zahumskim" Mitropolitom, jer je u duhu Pajsijevih nastojanja da se u narodu oživi sećanje na slavnu prošlost, Mitropolit Vasilije prvi od hercegovačkih arhijereja ponovo uzeo titulu „zahumski" Mitropolit, koja je već poodavno bila zamenjena titulom „hercegovački", otkako je staro ime Hum i Zahumlje bilo zamenjeno imenom Hercegovina. Sveti Vasilije ističe se kao energični i oduševljeni branilac pravoslavne vere protiv rimske propagande. Usled progonstva, on napušta eparhiju i odlazi pećkom Patrijarhu. Saslušavši ga, patrijarh Gavrilo Rajić (1648-1656) ga savetuje da postane Mitropolit istočne Hercegovine. Sveti Vasilije prihvata, i od 1651. upravlja crkvom sve Hercegovine, jedno vreme iz manastira Tvrdoša, a zatim konačno prelazi u novu Mitropoliju. U Popima kod Onogošta (Nikšić) gradi crkvu i konake gde određuje da će joj biti sedište.

U to vreme Turci su otpočeli da još više muče narod i pljačkaju i odvode u ropstvo. Sveti Vasilije takođe je imao teška iskušenja kao i pre, i zbog grešnih pakosti bio je prinuđen da se iseli 1656. Uz to, ni sam zbog svojih izrazitih asketskih sklonosti nije bio zadovoljan životom u ovoj novoj i udobnoj rezidenciji. Osećao je potrebu za pustinjom i samoćom. Još od ranije je poznavao planinu Ostrog, koja je oduvek privlačila podvižnike. Pronašao je na Ostrogu pogodno mesto koje mu je i postalo mitropolitska rezidencija i isposnica, gde se odaje postu i molitvi. Prema kazivanju arhimandrita Nikodima Raičevića, sv. Vasilije je upravljao eparhijom iz Ostroga petnaest godina. Podvizavajući se sa isposnicima obnavlja manastir koji postaje duhovni rasadnik ne samo verskog u užem smislu već i celokupnog duhovnog života u okolnom narodu. O njemu kao o duhovnoj i nacionalnoj kuli Njegoš peva:

„Viđeste li čudo i znamenije,

Kad se dvije munje prekrstiše?

Jedna sinu od Koma k Lovćenu,

Druga sinu od Skadra k Ostrogu."

S blagoslovom Mitropolita Vasilija, podignuta je 1665. i živopisana 1667. pećinska crkva posvećena svetom Krstu. Ispod nje urađena je crkva Vavedenja Presvete Bogorodice, čiji se postanak ne može tačno datirati.

Zatim je sv. Vasilije kupio zemlju za izdržavanje manastira i njegovog bratstva i, najzad, za igumana postavio Isaiju, unuka prepodobnog Isaije.

Iako se sam strogo i bez poštede podvizavao i provodio vreme pretežno u manastiru, sv. Vasilije odlazi i u narod, uči ga i deli sa njim stradanje kao pravi pastir. Njegove pouke Gospod je potrvđivao različitim čudesima, tešeći svoja čeda u nevoljama. Ovaj ugodnik Božiji zaista je bio „zemaljski anđeo i nebeski čovek i ličio je na ružu među trnjem. Telom je bio suv, a licem žut kao vosak, a sav beše hram Presvetoga Duha".

Posle izgradnje Ostroga 1667. sv. Vasilije odlazi u Peć i podnosi izveštaj o eparhiji i teškoćama u manastiru. Obavestio je Patrijarha o mnogim krađama i zlobljenjima na račun kaluđera. Onima koji su potkradali manastir prorekao je pogibao, što se i ispunilo,

Uveravajući se u uzvišenost njegovog isposničkog života, narod je Mitropolita Vasilija počeo smatrati Svetim. Neumoran u podvizima molitve, posta i fizičkog truda i rada, kao i mnogobrojnih briga za zemaljska i nebeska dobra svoje pastve, Svetitelj Ostroški dostiže polako i do kraja svog zemaljskog života. Pred samu smrt obnavlja crkvicu sv. Đorđa u manastiru Hilandar. 29. aprila 1971. „Predstavi se svetopočivši vladika Zahumski i Skenderski...". Po predanju upokojio se na mestu gde danas raste vinova loza u kamenu, iznad konaka, jugozapadno od pećine, a sahranjen je ispod crkvice svetoga Vavedenja.

Na grob sv. Vasilija Ostroškog dolazio je narod kao i za vreme njegovog života, koji smo u kratkim potezima izneli. Ali, Gospod nije dozvolio da Njegov svetac vidi truljenje: „Na grobu se počeše dešavati mnogobrojna čuda, koja ni do danas u Ostrogu ne prestaju. Sedam godina posle upokojenja (1678) Svetitelj se javi u snu nastojatelju manastira sv. Luka u Župi kod Nikšića, Igumanu Rafailu Kosijerevcu, i naredi mu da dođe u Ostrog i otvori grob njegov. Od tada pa do danas, narod neprestano ide na poklonjenje svetim moštima, da se pomoli Svetom i nađe utehu."

„Sv. Vasilije je, dakle, kao arhijerej mudro upravljao crkvom i narodom u najteže doba naše istorije, idući stopama svetoga Save. U tim mučnim vremenima on nam je očuvao svetosavsku veru, običaje i nacionalnu svest. Mi ćemo se pak svetitelju Hristovom odužiti ako nastojimo da sledujemo njegovom primeru u jednom vremenu po mnogo čemu sličnom dobu u kome je on dobar rat ratovao, trku svršio i veru održao."

Autor:Episkop Dioklijski Jovan (Purić)