Manastir Svete Petke u Stublu, nalazi se u blizini triju gradova: Kraljeva, Vrnjačke Banje i Trstenika. Smešten je na obronku Gledićkih planina. Oblast se graniči sa Gružanskim krajem, pa govor stanovnika Stubla zvuči „gružanski“. U nižim delovima nalaze se plodne moravske doline koje preseca Zapadna Morava. U blizini sela Stubla, u susednom selu Lozni, nalazi se Jerinin grad (u stvari ostatak rimskog utvrđenja iz 4. veka). Nedaleko se nalazi naš poznati manastir Ljubostinja, udaljen od Stubla 14 kilometara. A poznato lečilište i turističko mesto, Vrnjačka Banja udaljeno je od manastira 11 kilometara. Pri dobrim vremenskim prilikama ova varošica se vidi iz manastira, a iza nje pruža se planinski venac Goča.
Prema podacima kojima raspolaže manastir, prvi doseljenici na ove prostore, obronke Gledićkih planina, bili su iz Hercegovine, i to oko 1780. godine. Tada je selo imalo svega tri kuće. Tek početkom 19. veka selo broji dvadesetak domaćinstava. Moguće je da je selo dobilo naziv Stubal po četvorougaonom kamenu koji podseća na stub, a koji se od davnina nalazi nadomak sela. Danas je izvesno da taj kamen čudotvori, jer se po veri i molitvi kraj njega dešavaju čuda. Pretpostavlja se da je Kamen deo neke drevne crkvice, tačnije njen oltarski deo. Budući da ni u temeljima nisu sačuvani tragovi, crkvica je verovatno bila od trošnog materijala. Kamen je bio dovoljno čvrst i odoleo je vremenu. Godinama je Kamen bio nepokriven, a 1900. nestala je sa Kamena horizontalna ploča, i od tada Kamen liči na četvorougaoni kratki stub ukopan u zemlju.
Prvi vlasnik livade, na kojoj se Kamen nalazi, bio je izvesni Arsenije (rođ. oko 1850. g.). Godine 1875. oženio se udovicom Rumenom koja je imala sina Tihomira Milosavljevića. Pošto se narod od davnina okupljao oko Kamena s verom da Bog čudotvori preko Kamena, vlasniku livade nije bilo po volji, pa je izvadio kamen i bacio ga u potok. Došavši kući nađe pastorka Tihomira teško bolesnog. Odmah se pokajao, vratio kamen na livadu, i pastorak je ozdravio. Potom su Arsenije i Tihomir 1906. godine podigli crkvicu daščaru (čakmaru). Posle Arsenijeve smrti 1930. godine livadu je nasledio pastorak Tihomir. No, kako narod nije prestajao da posećuje Kamen i da ostavlja novac, došlo je do nesuglasica između vlasnika livade i crkvenih vlasti, i Tihomir je rešio da livadu proda.
Pokrenut ljubavlju prema Bogu, Stojan Komatović iz obližnjeg sela Ravanice, uspeo je, posle mnogih nevolja da 1965. godine, uz Božiju pomoć i prodajom svog imanja, kupi tu livadu sa crkvicom. I sam težeći monaškom životu, želeo je da podigne novu crkvu i da na tom prostoru podigne manastir. Proteklo je dosta vremena. Prvih pet-šest godina samo je dolazio na praznike, skupljao novac sa kamena i nosio u Čukojevačku crkvu. Tek se potom doselio u Kovanluk1 , živeći u teškim materijalnim uslovima. Trpeo je i fizička zlostavljanja pojedinih ljudi, no nije posustajao u svojim namerama. Bog mu je davao snage da istraje.
Na livadi pored crkvice daščare, godine 1972. položen je kamen temeljac za Veliku crkvu, a do tada, pa sve do završetka gradnje, bogosluženja su vršena u Kapeli koja je podignuta 1974. godine. Kapela je bila posvećena Svetoj Petki Rimljanki (slavi se 8. avgusta), a posvetio ju je tadašnji episkop Vasilije. Kapela je postojala do 1978., kada je završena Velika crkva. No, u međuvremenu, u proleće 1975. godine, kada je Velika crkva bila skoro završena, stigla je naredba od episkopa Vasilija da celo bratstvo napusti manastir. Svi su otišli na razne strane, ostao je samo Stojan još neko vreme; prodao je svoje dve krave i od tog novca nabavljao kamen iz Radosavljevog majdana i pesak, da bi podasuo put od autobuske stanice ka livadi, u dužini od 300 metara. 28. jula 1978. godine, na sv. Kirika i Julitu, Stojan Komatović (sada već monah Sava) je sazvao narod radi rešavanja pitanja o otvaranju manastira. U prisustvu nadležnog episkopa Stefana2, narod se izjasnio da želi da sav prostor dobije rang manastira (kako su stari kazivali svojim potomcima). Nakon tri meseca, na dan Prepodobne matere naše Paraskeve, vladika Stefan je svečano osvetio crkvu i blagoslovio da prostor dobije rang manastira.
Crkvica daščara je, na žalost, izgorela u požaru 1986. godine, na Veliki Petak, a kamen je opet ostao na otvorenom do 1988., kada je Dragiša Gojković, poreklom iz Kolašina, podigao o svom trošku današnju kapelu (crkvicu). Povod je bio čudesno spasenje na njegovom imanju na Kosovu, gde je živeo. Naime, pod pritiskom Šiptara nije hteo da poklekne, da proda svoje imanje i da se iseli. Iz revolta, Šiptari su jednog dana opkolili njegovu kuću, a brat Dragiša nemajući kud pobegao je na tavan. S puškama i vikom, Šiptari su pošli za njim vređajući ga pogrdnim rečima. Jedan od njih popeo se na tavan. U tom trenutku ispred Dragiše stajala je žena u crnom (nije znao tada da je to sveta Petka) i rekla mu :„Ne boj se Dragiša, ja ću te sakriti“. „Kosa na glavi mi se digla kad sam čuo svoje ime, i video pred sobom ženu“ – kazivao je potom Dragiša. Šiptari su vikali „kako, gde je, nema ga, sada je bio tu…“ i u čuđenju su otišli. Posle tog događaja Dragiša je došao u Vrnjačku Banju i kupio kuću, popravio je i nazvao „Vila Časnog Krsta“. Imanje ni do dan danas nije prodao. Tako se jednog dana, 1986. godine, ubrzo posle požara, Dragiša pojavio u manastiru, ispričao priču bratstvu o čudu koje mu se desilo, rešen da u znak zahvalnosti svetoj Petki, podigne o svom trošku novu crkvicu. Platio je i materijal i radnike. Njegova izričita želja bila je da se crkvica posveti Prepodobnoj Paraskevi koja se slavi 27. oktobra, jer mu je ona spasila život.
Prvobitni izgled manastira bio je vrlo skroman. Uz postojeću crkvu daščaru, kao i novosagrađenu crkvu, bilo je nekoliko trošnih kućica i jedna česma. U početku manastir je bio muški, a po prestavljenju većine bratije, manastir je postao ženski 1989. godine, kada je starešinstvo povereno monahinji Mariji (Petrović), a duhovno rukovođenje protosinđelu Stefanu (Đorđeviću). Od 1999. godine manastir je počeo brže da se razvija. Srušene su stare kućice i sav prostor ispred crkve je uređen. Na crkvi je dograđen zvonik, a sama crkva je u potpunosti renovirana i živopisana. Put do manastira je asfaltiran. A pre nekoliko godina manastir je dobio na dar iz grada Jašija pokrov svete Petke sa jastučnicom. Od tada, svakog petka u 17. časova, služi se Moleban svetoj Petki i iznosi pokrov radi celivanja.
Sveti kamen se nalazi pod krovom osmougaone kupole, koja je posvećena Prepodobnoj materi našoj Paraskevi (slavi se 27. oktobra, po novom kalendaru) i naziva se „Kapela Svetog kamena“. Današnji izgled datira iz 1988. godine, iz vremena kada ju je o svom trošku podigao Dragiša Gojković, u znak zahvalnosti Svetoj Petki koja ga je spasla od sigurne smrti na njegovom imanju, na Kosovu. U kapeli se ne vrše bogosluženja – mesto je isključivo pokloničko. Kamen je vrlo posećen i mnogobrojni narod dolazi s verom da Bog preko njega čudotvori. Po kazivanju vernika dešavala su se, a i danas se dešavaju, isceljenja od različitih neduga.
Pokrov Svete Petke
Kao što je poznato, telo svete Petke je netljeno i nalazi se u Rumuniji, u Moldaviji, u gradu Jašiju. Moldavija je od davnina rasadnik monaštva; danas to područje broji na hiljade monaha. Veliki ugled koji Sveta Petka uživa u pravoslavnom svetu, pa i šire, pobuđuje mnobrojni narod na poklonička putovanja.
Godine 1998. sa jednog od takvih putovanja, manastir Svete Petke u Stublu, dobio je na dar od tamošnjih monaha, čuvara kivota Svete Petke, jastučnicu na kojoj je počivala glava Svetiteljke. Sledeće godine, krajem oktobra, prilikom trećeg pokloničkog putovanja, manastir je udostojen još većeg mnogocenog dara: pokrova u kome je počivalo telo svetiteljke. Te godine, u Jašiju, uoči proslave 14. oktobra po starom kalendaru, na Dan slave, obavljeno je presvlačenje tela u novi pokrov. Uobičajeno je da se stari pokrov u sitnim komadima deli vernicima kao blagoslov. Ovog puta učinjen je ustupak. Pokrenut željom da manastir u Stublu dobije takvu ili sličnu relikviju, sestrinstvo je krenulo na poklonjenje sa zvaničnim pismom svog episkopa, kao molbom da se izađe u susret takvoj želji. Na veliku radost, sestrinsvo je dobilo ceo pokrov.
Od tada, pokrov se svakog petka iznosi radi celivanja.
